Зашто стране инвестиције уништавају вољу народа и самосталност државе – 2. део

Зашто стране инвестиције уништавају вољу народа и самосталност државе

”Јеврејство је изнад свега”, могао би бити смисао живљења припадника ове групе истомишљеника. ”Ми, јеврејски народ, контролишемо Америку, и Американци то знају!” Биле су то речи премијера Израела, Ариела Шарона, изговорене 3. октобра 2004. на тлу САД. Десетак година пре тога, тачније 1997. ”The Wall Street Jornal”, кључна новина управљачке класе САД, даје плаћени оглас групе пензионисаних кагебеоваца спремних да помогну америчким фирмама и дипломатама у освајању тржишта и кључних позиција унутар земаља захваћеним хаосом. Нормално, биле су то Русија, Украјина, Казахстан и остали делови некадашњег руског царства. Шта рећи а не заплакати! И после Јевреји криви? Комплекси и само комплекси. Све је допуштено ако Бога нема, а Гагарин је био први у свемиру и није Га видео! Тако је посведочио када се вратио.

Срећом па су бар неки од припадника CIA агенције мислили другачије. ”Спреман сам да дам живот за моју земљу, али не и за неку (њену) компанију”, биле су речи оперативца CIA, шефу те агенције, Роберту Гејтсу, 1992.године. А Гејтс је, после победе над совјетским КГБ – ом са својих 20 хиљада запослених тражио ново поље корисности за пореске обвезнике који су пунили годишњи буџет агенције са близу 4 милијарде долара. И нашао га је трагајући за опасностима које овога пута собом носе компаније сабораца америчком националном интересу.

Дакле, саборци на војном и политичком овладавању јесу конкуренти (непријатељи) на животном, производно – продајном. Ова, заједно са још 12 безбедносно – обавештајних агенција бавила се спречавањем крађе америчких престижних технологија, борбом против мита и корупције од стране америчких конкурената у технолошки стерилним земљама, и помагањем америчким трговцима у билатералним и мултилатералним преговорима достављајући им прикупљене тајне о слабостима конкурената, пороцима купца и компромитујућим детаљима за сваког од њих. Тај рад даје резултате свуда, а најбоље у култури части и бруке. Јер тамо где вам је стало до части, брука није добро дошла. Онда агент CIA поради на елементима бруке па тек на избору у звање у коме се очекује заштита националног бића и карактера. После тога са компромитованим није тешко водити преговоре. И тако док једни народи имају посла са трајном негативном селекцијом, други им у томе свесрдно помажу. Обично они код којих је она готово у потпуности искључена.

Гледајући синоћ програм о улози железнице у развоју човечанства запазих како је она била интеграциони фактор у стварању САД. Поред осталог повезала је исток са далеким западом. И данас са 220 хиљада километара железничких пруга та заједница, чудно измешаних јединки, опстаје захваљујући брзој достави свега и свачега. Срби су муком градили једну једину пругу стотину година. Она их је водила до њихове луке у Бару.

А онда се испоставило да нити је лука њихова, нити би им за нешто требала. Оно што је за Американце представљало везивно ткиво код нас је постало деструктивни фактор. Тако су то замислили баш они! ”Овде неће проћи”, позната је реченица стигла са филмског платна у праскозорје распада земље! Да ли може постојати израженији степен непријатељства од тога? Да ли је са 35 милиона евра Ротшил могао да купи ту некадашњу ”Српску Спарту?” Где је била њена колективна памет док су јој обарали цензус за референдум и са 2 хиљаде гласова покидали десетомилијонско везивно ткиво у Срба? Где су били остали Срби? Где су били Руси? На којим топлим морима? Да ли је Лушков (ондашњи градоначелник Моске и један од кључних политичких лидера Русије) био најмањи садржилац те укупне руско-српске памети док га Мило воза у хеликоптеру, и док му нуди плац за породичну кућу на обали српског мора да би кроз ту операцију оно престало да буде њихово?
Данас, док сви упиру прстом у добро организовану јеврејску заједницу која зна шта ради, заборављају да погледају у своју. Чему су се могле надати српска и руска заједница ако су први људи тих заједница, у данима слома завршили у САД (председник Горбачов и министар спољних послова Козирјев трајно настањен у САД). Јер ”ми смо мали Руси и пут наш знамо”. А шта тек рећи за тежњу наших (руских и српских) културних, пословних и научних радника да живе тамо и буду део те англосаксонске заједнице. И ако је сан јеврејске да влада светом, онда је наше и руске да им савршено послуже у тој работи.

Сами смо криви. Украјина и слом српских земаља савршена су потврда томе. Може руски војник донети војничку победу над својим непријатељем али не може над својом повлашћеном класом која се том непријатељу клања. Комплекси ниже вредности и спремност да се служи туђину, да га ”разумемо”, оправдамо и прихватимо као партнера, основна су одлика нашег снисходљивог карактера. Наше негативне селекције и неверја.

Са друге стране, нестрпљивост, свадљивост и интрига изнад свега јесу средства унутрашње селекције људи и идеја. А онда згрешивши стижу нас дуги периоди патње и роптања. Па на крају све зачинимо актом издаје, чинећи га тајно. А потом оцрнимо бољега од себе јавно. Бити непопустљив пред разумом који говори другачије неговали смо деценијама. То би биле основне слабости. А требали би бити аскете и разборити.
Побољшавајући друге аскета побољшава и себе. Побољшавајући себе, даје пример остатку да га следи.

Први део текста – Зашто стране инвестиције уништавају вољу народа и самосталност државе

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: