Евровизијски шамар неолибералних вриједности српском националном достојанству

Овогодишњи представник Србије на музичком фестивалу „Евровизија“ која ће се одржати у Ливерпулу биће Лука Ивановић.

Ивановић, који већ дуже вријеме наступа под надимком Luke Black, ипак, није био први фаворит грађана Србије, освојивиши друго мјесто код гласања публике. Ипак, контроверзни систем бодовања омогућио је 30-годишњем Чачанину да представља Србију са пјесмом „Само ми се спава“, и то за свега неколико дана.

Годинама, али и деценијама уназад, „Евровизија“ представља ништа друго осим музичко царство неолибералних друштвених вриједности, фестивал који његује крајње дискутабилни умјетнички квалитет, компензован френетичним и сензационалистичким наступима учесника који су најчешће изван нивоа слободне умјетничке провокације, али и

С друге стране, „Евровизија“ је медијско средство у рукама оних центара који прописују обавезујуће геополитичке ставове, чиме је бачен у сјенку наводни иницијални мотив Европске радиодифузне уније (ЕБУ) која организује овај догађај још од далеке 1956. године, са амбицијом да изврши уједињење европског медијског простора.

На „Евровизији“ одавно нема квалитетног „попа“, француских „шансона“, италијанских „канцона“… Све то је, дакле, замијенио дегутантни и декадентни бљесак музичке просјечности, шунда и кича.

Сличног става је био и Лука Ивановић који је прије неколико година „Евровизију“ прокоментарисао на сљедећи начин: „Не волим то да гледам, то ми је ужас, мрзите ме слободно. Мени је то треш“.

У међувремену, под окриљем Радио-телевизије Србије (РТС), која је и именовала жири за „Песму Евровизије“, у саставу Лена Ковачевић, Драган Ђорђевић Сузуки, Невена Божовић Ивановић, Слободан Вељковић Цоби и председник жирија, Александар Саша Локнер, али и захваљујући одређеним круговима из Србије о којима су писали поједини овдашњи медији, млађани Чачанин, са свим девијацијама о којима је и сам причао, пројектује се као најрепрезентативнији Србин за ову велику међународну смотру.

Подсјетимо, Ивановић је у више наврата у јавности причао о свом психичком стању, али и о томе да је хомосексуалац.

“Имам психички поремећај када ми је понекад слаба свијест о стварности. Моје стање стручно се зове Ф32.8, заправо нема конкретан назив, слично је поремећају рестрикције личности”.

С друге стране, сама пјесма, као и његов сценски наступ, одише неконтролисаном неколичином депресије, безнадежног и неживотног стања.

Све чешће у јавности можемо прочитати критике на рачун ове „српске понуде“ свијету, и то у тренутку када се очекује неконтролисано и хистерично анти-руско иживљавање у Ливерпулу. У том амбијенту, очигледно, нема мјеста за Србе да се представе у, примјера ради, оној умјетничкој варијанти која промовише нашу богату музичку и сваку другу традицију.

Србију ће, ипак, представљати онај „умјетник“ и она „композиција“ који ни по чему не представљају нашег просјечног човјека и његову, српску културу.

Очигледно, ријеч је о још једном атаку на српско национално достојанство. Као да је ријеч о својеврсној казни оних центара моћи због тога што је Србија једина европска држава, не рачунајући Бјелорусију, која није увела санкције Руској Федерацији и ускочила у ковитлац русофобичне хистерије која је преплавила цијелу Европу.