МИРИС ЗАПАДА НА БАЛКАНУ

МИРИС ЗАПАДА НА БАЛКАНУ.

Било је више него јасно и очекивано да ће и нас задесити, било је само питање – када? Било је ван памети очекивати да ће талас насиља који се ваља планетом заобићи ове крајеве и да ћемо опстати као пусто острво на бескрајном океану.

Само крајње наивни могли су се уљуљкивати у самозабораву да ће видео – игрице, које су постале не виртуелна већ готово једина стварност коју живе наша дјеца, а које су препуне насиља и ужасних сцена смрти, од њих направити самарићане и људе пуне њежности и човјекољубља.

Само они који се, док се дјеца од узраста вртића па до зрелих година бесомучно туку песницама, палицама, ножевима, понашају као нојеви, завлачећи главу у пијесак пред опасношћу, нијесу и неће да схвате да је од песнице, палице и ножа до смрти само корак или пука срећа.

И само поборници неоколонијалне свијести у којој су једине пажње и слијеђења вриједне „вриједности“ само оне које долазе са Запада, нијесу били свјесни да ће, кад – тад, суморне слике и вијести о каубојским дивљањима по америчким школама наићи на сличан ођек и код нас. А онда (нам) се догодило. Данас на Врачару, сјутра… ко зна гдје.

Слијед дешавања и реакције које ништа не решавају подразумијева стандардни „минут ћутања“ као израз жаљења за жртвама и солидарности са њиховим породицама.

Међутим, остаје питање може ли „минут ћутања“ бити сатисфакција и надокнада за деценије ћутања пред појавом која се одвијала, из дана у дан нарастала и постајала редовна и „одомаћена“? И хоће ли три дана свеопште жалости бити надокнада за деценије неизрециве жалости које слиједе породицама жртава? За непрослављене матуре, дипломске свечаности, за неодиграна свадбена кола, празне колијевке… И хоће ли све трајати та три дана, до неке нове трагедије, до новог ужаса?

Туђу тугу је, кажу, лако тјешити, али њене праве размјере друштво није ни стању да сагледађ, а још мање да ублажи. Сви изрази саучешћа, од оних са највиших адреса, угавном формалних, па до оних од обичних грађана, искрених и људских, нијесу ни од какве помоћи оним родитељима који ће данас, сјутра сахранити своју дјецу и своје наде. Јер, само је смрт заувијек и та смрт боли само оне који су на губитку.

Осјећају горчине и највишег степена ужаса доприноси и сазнање да је у врачарском случају, као и у многима прије њега, друштвена одмазда у виду одговарајуће казне – немогућа јер је починилац – малољетан. А баш та чињеница, заснована на закону и бризи за ђецу, поставља круцијално питање за правне стручњаке, психологе, социологе, законописце, питање доње и горње границе малољетности као подлоге за некажњивост починиоца (зло)дјела.

Да ли су те границе, одређене још у прошлом (у неким системима и у претпрошлом) вијеку примјерене овом дигитализованом и прилично отуђеном времену?

Да ли су дјеца малољетничке доби из деветнаестог и двадесетог вијека истог нивоа друштвене свијести и образовања као дјеца сајбер генерација?

Да ли је модерно друштво неокапиталистичке, потрошачке и, дефинитивно, прозападне концепције људских права и слобода која сежу до вртића, друштво разорене породице у којој су родитељи више посвећени стицању друштвеног статуса или обезбјеђивању елементарне егзистенције него васпитању ђеце, способно да васпитава и наџире ђецу до нивоа менталне зрелости да схватају и своје обавезе и буду одговорна за њих?

И питање свих питања: до кад је дијете – дијете? Јер, починилац врачарског злочина, ПО ЗАКОНСКОЈ ДЕФИНИЦИЈИ ЈОШ УВИЈЕК ТРИНАЕСТОГОДИШЊЕ ДИЈЕТЕ, у маниру високог професионалца, је планирао, припремао, скицирао и оружано обезбиједио сваки корак свога крвавог пира. Ђеца су „украс свијета“, каже пјесма, али није сваки „украс“ за кићење!

Руку на срце, увијек је једноставније постављати питања и дилеме него давати одговоре на њих. Али, једном се, као друштво и као појединци, морамо суочити са чињеницом да нам ђеца расту и стасавају, психолошки и друштвено се профилишу негђе изван и далеко од наше пажње. Пажње која не подразумијева само наџор „а ла Велики брат“, већ и много љубави, разумијевања, стрпљења, праштања, али и јасно дефинисаних „црвених линија“ преко којих татини љубимци и мамине мазе не могу ни по коју цијену и не без одговаајуће санкције.

Највећа закинска мјера која може бити изречена починиоцу врачарског злочина је појачан родитељски надзор и, евентуално, обавезан психолошки и психијатријски третман. За неколико година, кад заборав и нови случајеви овај (осим за родитеље страдалих) оставе у сјенци, малољетни починилац ће, са свом својом изопаченом свијешћу, постаће пунољетни грађанин са свим својим правима и слободама.

Ко нам онда гарантује да ће остати само то и на томе, и да неће опет узети у руке папир и оловку да скицира и пиштољ, два, да реализује „скицирано“?

Хоћемо ли, и када, ако икад уопште, схватити да конгломерат такозваних „западних вриједности“, којима хрлимо као муве без главе, у себи садрже и Тексас на Балкану. И правило: прво пуцај, па онда питај. Али, док Америка још увијек преживљава свој „дивљи Запад“ и изнова „обрачуне код Ок корала“, наша каубојштина је тек на почетку.

Хоћемо ли и смијемо ли остати само на констатацији да такозвани малољетнички криминал, од вршњачког насиља до озбиљних убистава, нараста као накисело тијесто и пријети да постане грк хљеб који није могуће прогутати? До нас је и „потоња је ура“, ако већ није и прекасно.

Емило Лабудовић/Борба.ме

Бонус видео