Криви смо и ми…

Осам породица је завијено у црно, као и најближи чувара школе кога су деца обожавала, а многи родитељи и даље стрепе од најгорих вести. Једна породица која сноси одговорност за дете које је уместо књига понело пиштољ и муницију у школу, никад се неће опоравити.

Да је у Америци пуцњава у школи свакодневност – знамо. Да се у Србији то никад није десило – знамо. Да је Америка крива, овог пута није. Али је крив извитоперени систем вредности који јесте кренуо са Запада, идеја изузетности и нужне успешности које деца не могу да достигну, трпе превелики притисак, па ето „окину на кеца“. И то из историје, учитељице живота.

[irp]Криви смо и ми као друштво јер смо гласни само на мрежама кад ђаци наставници извуку столицу и све сниме, а то прође без одговарајуће казне. Криви смо кад чујемо за вршњачко насиље и не „извучемо уши“ деци која киње слабије и другачије. Тој деци која своје породичне фрустрације искаљују на другима.

[irp]Криви смо што децу или занемарујемо и препуштамо да их васпитава улица и паметни телефон, или их уписујемо у школе и школице за таленте којима нису дорасли. Тражимо од њих петице и гурамо да испуњавају наше амбиције, а не да следе своје жеље.

Ова трагедија је свакако одиграна, завеса је спуштена, остаје питање да ли смо ми прошли кроз катарзу и хоћемо ли нешто променити.