Феномен масовних убистава у Србији

Феномен масовних убистава у Србији

У протеклих неколико дана у Србији су се догодила масовна убиства по чему нисмо толико били препознатљиви у прошлости. Наиме у пар одвојених случајева главни актери су били млади људи који су из њима знаног разлога дошли на идеју да узму закон у своје руке. Као и пре што нисмо сазнали позадину целокупних дешавања, вероватно нећемо ни сада. Починиоце кривичних дела у најбољу руку знамо по имену, а шта је некога навело да уради нешто никада нам неће остати познато и бићемо за то ускраћени. Једне ствари морамо бити свесни да ће ово кренути стихијски и да ћемо по свој прилици тешко овоме моћи да станемо на пут. Први пут је преседан, након тога је континуитет.

Све ово што се догодило и што је оставило последице на нас и тек ће да оставља последице изнедрило је групе аналитичара. Наравно ти аналитичари претежно фигурирају на друштвеним мрежама и без да их неко било шта пита дају суд о сваком могућем догађају око нас. Из тог разлога и постоје друштвене мреже, људи који нису имали превише прилике да износе своје мишљење и чије мишљење би ретко ко уважавао, данас као по некој матрици иступају са својим ставовима и позвани су да решавају државне и социјалне проблеме. Ту се протежу стандардне приче о Америци, медијима, масонима, Новом светском поретку итд. сви се они стављају у исти кош и кривица се своди искључиво на њих. Што се конкретно тиче Америке, она не предњачи по броју масовних убистава, штавише латиноамеричке земље и афричке су далеко испред ње по том питању. Међутим, Американци уживају да дају таквим случајевима велики публицитет и из тог разлога делује да су у врху саме лествице. Као и у прошлости, тако и данас критички приступ нам није јача страна, а како нисмо склони прихватању кривице трудимо се да ублажимо дешавања пребацујући кривицу на неког другог. Нико не жели да каже да наметнути систем вредности не сноси део кривице за све што нам се догађа око нас, али би било крајње апсурдно да слику не сагледамо са ширег аспекта.

Колико некада људима деловало чудно, у научно фантастичној литератури често провејава теза о емитовању одређених таласа који утичу на промену расположења. ЦИА је у својим документима више пута навела да је своје војнике од рата у Вијетнаму па надаље користила у форми експеримента како би се понашали у одређеним моментима када се врше притисци на њихово понашање помоћу емитовања одређених радио таласа. Често док шетамо улицом срећемо људе који ходају ошамућено као зомбији и питамо се шта управља њиховим животима и зашто се тако понашају, у најмању руку необично. Можда ово и није истина и спада у плод маште писаца научне фантастике, иако је литература у више наврата исказала своје визионарске способности и отворено нам показала шта можемо да очекујемо у будућности.

Што се нас Срба тиче проблем је далеко дубље природе а ми пошто немамо моћ расуђивања хватамо се за нешто што нам прво падне на памет све у циљу да сперемо кривицу са себе. Од 1945. године постоји систематско и начелно убијање људи у појам. Постојало је наравно и пре ове фамозне године, али је са друге стране постојала црква и породица који су и даље били довољно јаки да се одупру пошастима око нас. Када су уништена два основна стуба постојања србског народа, оно захваљујући чему је опстао претходних векова, трасиран је пут новотаријама које су овде нашле лепо упориште. Подсећања ради, Срби су кроз векове у више наврата водили борбу за биолошки и духовни опстанак. Многим народима смо служили као идејни репер како се треба понашати и опходити према себи и другима, да би нажалост у последње време били потпуно супротно.

Понашајмо се потпуно супротно у односу на Србе и успећемо је основна девиза народа који живе око нас као и наших непријатеља.

Породица и црква пре свега имају за циљ одржавање заједнице на окупу и утврђивање заједнице у здравим системима вредности. Често су ти системи вредности праћени: култом мајке, култом светаца ратника, косовским култом, поштовањем реда и поретка итд. Колико год нам ово делује ретроградно, застарело, сви ови култови су одржали нацију здравом и спасили је у више наврата од пошасти које су долазиле са стране. Данас када институције постоје само на папиру, а са друге стране када у складу са либералним тенденцијама посматрамо два основна стуба државе, не смемо да се чудимо што нам се све ово дешава.

Овим чином смо отворили врата свему ономе што је само на махове могло да дође до нас, али не и да нас угрози. Свесно или несвесно смо допустили свакој новотарији да се слободно шири и тиме јој дали апсолутни легитимитет и поштовање.

Комунизам који је преузео примат није могао одмах да спроведе све своје болесне идеје у дело, имао је проблем са монархистичким наслеђем и васпитањем које је нација носила у себи. Чекајући стрпљиво да дође до смене генерација у садејству са либерализмом и демократијом полако до тада нама непознате идеје улазе у мозак. Када се томе додају хиперинфлација, ратови, безнађе, очај, губитак вере и наде, сиромаштво, добија се плодно тле које треба да буде у будућности расадник глупости и дебилитета.

Тада на сцену ступају промотери секти, родне равноправности, абортуса, кича, шунда и свега онога што би требало да буде ненормално постаје нормално. Просечан човек, посматрајући свет око себе са овим системом вредности врло лако губи емпатију према другима и постаје звер пуштена са ланца. У недостатку здравих ауторитета који су својим ликом и делом посведочили како би требало да живимо, ми смо усвојили којекакве идиоте и кренули слепо за њима маштајући о удобном животу као вечитом и неоствареном идеалу. Хајде да се не бавимо глобалном политиком, иако свака ствар која је смишљена има за циљ да убије човека у појам, као корона која је додатно утицала на ово, манифестујући своје деловање кроз забрану контакта и емоција. Кренимо од на први поглед мањих ствари које су саставни део нашег живота. Колико од нас је приметило да више нико никога не трпи? Комуникације су сведене на вређање, омаловажавање и лечење незадовољства. Пријатељства која су некада постојала по више деценија, данас не могу да опстану ни пар месеци. Људи имају све мање разумевања за друге и дух индивидуализма је овладао на сваком кораку. Све је више усамљених људи који спас траже у животињама и кроз њих трагају за љубављу која им истински недостаје. У том погледу добијамо низ агресивних промотера права животиња који гледају да их ставе на пиједестал испред људи. Све се то дешава са разлогом, због дубоке апатије и очаја којем се не назире крај. Зомбиране масе које задовољење траже на стадионима, дискотекама, „Пинку“ и „Хепију“, култу личности оличеном у председнику, не могу у перспективи ништа да пруже осим љуте патологије која временом ескалира на различите начине.

Када се сагледа целокупна ситуација једино решење стоји да се окренемо сами себи. У смислу да свака јединка постане свесна своје функције у друштву и да у складу са својим могућностима и афинитетима да свој допринос. Да престанемо да понављамо како могу шиптари или неки други наши непријатељи да буду јединствени и да све то применимо напокон у пракси. Није више проблем што нико не може са нама, ми не можемо са самима собом у овој кожи, како мислимо да нас било ко поднесе.

Прихватимо одређену кривицу, пређимо преко неких ствари, премда је у нашем случају то јако тешко али живот ће на бити далеко бољи. Јер, све оно што гледамо, читамо, причамо и радимо обликује нас као нацију. Све то постепено утиче несвесно на наш ментални и карактерни склоп који ће се у будућности тешко искоренити. Само ако будемо свесни где лежи проблем и у чему можемо се надати бољитку. Иначе у перспективи можемо да очекујемо да ово што се догодило буде само увертира за нешто много горе што нас очекује.

Што би рекао апсотол Павле:,, Све нам је дато на коришћење али нам није све на корист”.

Матија Мићић

БОНУС ВИДЕО: