Дечанска повеља

Случајно налетех на књигу ”Имена у дечанским хрисовуљама”, аутора Милице Грковић. Тако сам сазнао да је ауторка одбранила докторску дисертацију, 1980. године на БУ, Фф. Основни делови рада штампани су већ 1983. године, а објавио их је Филозовски факултет у Новом Саду. Веома интересантна материја везана за порекло наших имена и ономастику средњег века. Трагом тих писаних записа сазнадох да је у доба краља Милутина једна од Дечанских повеља уредила права детета (речено данашњим језиком). У њој је записано да и дете најнижег сталежа (меропаха) има право на образовање. Био је то велики искорак за Европу тог времена. Шта није било дозвољено том детету? Да промени сталеж! Остајало би у оном у коме се затекло. На основу школе није се могло надати да ће добити посао свештеника, деспота или право да купи земљу и постане њен господар. Вертикалне проходности није било!

Рођен сам у земљи исписаној паролама o социјалној правди и обавезном бесплтном школовању. Гледао сам како са лакоћом и угодношћу живе деца угледних грађана. А око мене су грмеле неписане пароле, ”Учи сине, да се не мучиш”! И учио сам али не због тога. Скоро сам се састао са ученицима мог разреда. Обележавали смо педесет година матуре. И тако, пита ме један од њих зашто сам уписао ту школу? Он није знао зашто се обрео у тој некада елитној школи. Довела га мајка. Ја сам дошао сам. Хтео сам да постанем неко попут Тесле. Он је био мој узор у свему.

Али док сам завршио школу и факултет, уместо да скочим на лествици ”сталежа” прорадили су бирои за запошљавање. Даље се могло само уз везе и кроз административни посао који ме није интересовао. Бескласно друштво постајало је врло класно. На једној страни били су привилеговани са проходношћу ка врху хијерархије, и они други који су прве године ”стваралаштва” стицали на бироима. Имао сам срећу да су ме увек позивали да конкуришем како би ме примили. Али генерално, то није било тако. У међувремену су измишљани разни факултети који су још више компликовали међуструктуралну неусаглашеност (понуду и потражњу радних места). Данас смо живи сведоци да ”слободни играчи” – људи који мисле својом главом, веома стручни и веома талентовани, не могу учествовати у игри живота. Избачени су из ње.

Сада је већ постало нормално да син свештеника добија најбољу парохију. Да син лекара добија место на најбољој клиници, да син универзитетског професора наслеђује катедру, да син глумца бива глумац, а син човека безбедносне агенције посао дипломате. Сталешка баријера из средњег века која стимулише и штити једне, а суспендује прилике другима, данас има исти циљ али промењену форму. Проблем је остао нерешив. Између проходности у Саудијској Арабији и у мајци демократије – САД или у демократизованој Србији, мале су разлике. Технологија генерално, заиста је урнебесно напредовала али технологија владања тавори у месту. И данас се онај који држи у својим рукама капитал и моћ поставља тако као да нисмо подељени на добитнике и губитнике па нам исписује повеље о ”вин-вин” играма. Језик је увек био извор обмане. ”Учи сине….” да би профитирао Бил(и) Гејтц. Кроз интернет профитираш и ти. Нисам сигуран.

У суштини вештина управљања је као и гравитациона сила непроменљива у својој садржини. Еволуциони пут технолошког развоја увек се темељио на добитницима тог развоја и губитницима које је ваљало обрлатити – неутрализовати. А то је увек рађено кроз неки вид пропаганде. Технике обмане су данас другачије јер су канали дејства силе другачији. У неписменом народу прича о бескласном друштву ишла је кроз раднички покрет и пароле оних који су и сами били неписмени, а преносила се кроз обмањујући канал ”од уста до уста” – ”Учи сине….”.

Данас, са телевизијом и друштвеним мрежама које преносе сексуалне оргије, ратно касапљење и масакре уживо, нису потребни бркати комесари и утегнути удбаши са ”пикавцем” у рукама, довољне су обнажене даме које лепо изгледају и брзо говоре. Телевизија је идеалан медијум комерцијале где се све нуди и купује, од политичког програма ”правде”, до доњег веша и одмора на Хавајима. Коме је до знања нека слуша радио и чита књиге. Тамо се још увек може нешто наћи корисно и смирујуће. А ко хоће да сачува здравље нека шета. Али од шетње нека не очекује да ће настати нешто више од тога. Све друго, пре или касније, заврши се у студију неке моћне ТВ куће која нам објасни да је нађено решење и да је зелени министар прави и случајно унук СС официра, (на пример) који је био подлога да потоњи министар кроз зелену агенду брани дедину повељу о једној Европи и свету који уређују ”Аријевци”. Да закључим, ништа није измислио ни Шваб, нити Сорош. Све је већ постојало од давнина и записано у разним повељама. Проблем је што то не читамо. Пут до пакла поплочан је добрим намерама.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: