Зашто језуити траже да се признају хомосексуалци?

Позив руководству РКЦ да признају ЛГБТ особе чује се све чешће и све упорније. На то не позивају само поједини активисти или групе људи, већ и римокатолички бискупи и теолози, посебно језуити. Штавише, они су прилично категорични.

Позиција папе и бискупа РКЦ према „истополним партнерима“

Георг Батцинг, који је недавно изјавио да смо „у моралној теологији одавно хтели да кажемо да ако истинска љубав и верност живе чак и међу истополним партнерима, то морамо и признати“, је председник Немачке бискупске конференције. Могуће је на овом месту споменути и његовог претходника, кардинала Рејнхарда Маркса, члана Савета кардинала при папи Франциску, који је још 2018. године рекао да свештеници у неким случајевима могу давати благослове истополним паровима „на основу посебног случаја, појединачно под пастирским надзором “.

Хелмут Дизер поставља питање: или Ватикан признаје ЛГБТ људе или се претвара у секту. Обратимо пажњу на то какву бискупију води овај јерарх. То је бискупија Аахен, која се налази у невеликом граду на западу Немачке, који се још назива и градом студената, због великог броја универзитета који се ту налазе. То јест, фигуративно речено, ова бискупија симболизује будућност не само немачког римокатоличанства.

У Сједињеним Државама, на римокатоличком универзитету Виланова, студенткињи Мелани Дидиоти запретили су укидањем стипендије и тражили да се «уједини с ЛГБТ заједницом», при том не због критике, већ због твита на овој друштвеној мрежи да не подржава ЛГБТ људе. Да подсетимо, ово је најстарији римокатолички универзитет у Сједињеним Државама!

Почетком 2020. године у Франкфурту је одржана прва скупштина такозваног „Синодалног пута“, двогодишњег програма за разговоре и преиспитивање учења Цркве о хомосексуалности и сексуалном моралу. На овом догађају, надбискуп Берлина и председник Комисије за брак и породицу, Хајнер Кох рекао је: «Сексуалне склоности особе се испољавају током пубертета и могу се развити ка хетеросексуалној или хомосексуалној оријентацију. И једно и друго припада нормалним облицима сексуалне предиспозиције који се не могу и не смеју мењати било којом одређеном социјализацијом».

Најзанимљивија ствар у свему томе је ћутање Ватикана. Наравно, могло би се претпоставити да су све ово само ексцентричне изјаве маргинализованих људи који очекају црквени суд или одговарајућу реакцију папе. Међутим, не. На адресу ових и многих других ЛГБТ присталица не чују се језиви повици из Ватикана, није им забрањено ћинодејствовање, нису склоњени са проповедаоница. Нису им указали на места у Светом писму која говоре да је содомија смртни грех и да је потпуно неспојива са хришћанством. Напротив, и сам папа Франциско, иако се још увек не усуђује да директно говори о признавању ЛГБТ особа, даје прилично благонаклоне изјаве.

На пример, папа је 2018. године у Ватикану примио отвореног хомосексуалца Хуана Карлоса Круза и, како тврди ТВ канал CNN, поводом његове сексуалне оријентације рекао му следеће: «Ти знаш, Хуан Карлос, то нема значај. Бог те је створио таквог, Бог те воли. Папа те таквог воли и мораш да волиш себе и не обраћаш пажњу на то што људи кажу.» Још 2013. године, одмах након што је ступио на трон, папа Франциско је запрепастио све својом изјавом: «Ако је ово (хомосексуалност – ед.) неко стање човека, а он има добру вољу и тражи Бога – ко смо ми да му судимо?»

Сада су се у информативну кампању за припрему признавања хомосексуалаца укљичили и језуити. Представник исусовачког реда из Шпаније, Хосе Мариа Родригез Олазојла, објавио је чланак на језуитском веб сајту Pastoralsj.org под називом: «Једном понос неће бити потребан». У чланку је написао: «Једном ће доћи дан када геј параде поноса неће бити потребне. Дан када ће свако препознати достојанство људи, сваке особе, упркос његовој сексуалној оријентацији, коју доводе у сумњу неки менталитети.»

Што се тиче учења цркве, он сматра да га треба променити. Он каже да ће «доћи дан када ћемо и ми, као и Цркве, напредовати ка већој и бољој интеграцији, прихватању стварности хомосексуалности, њихових потреба и права на љубав и превазићи све неспоразуме који неки људи још увек имају у Цркви због свог односа према хомосексуалцима. (…) У Цркви се превише ћути пред лицем одређеним декларација и формулација које не одговарају пастирској стварности наших заједница и парохија … Превише је људи који не слушају сведочанства хришћана-хомосексулаца, а који се желе осећати као код куће када је у питању заједница. Превише клевета и премало благослова.»

Овај чланак римокатоличког теолога међу многим таквим изјавама разликује се чињеницом да уводи у научни круг неке концепте који су се донедавно сматрали апсурдима или манипулацијама. На пример, Хосе Марија Родригез Олазојла користи израз: „пастирска стварност“. Ова синтагма се користи у смислу да Црква треба да прилагоди своје морално учење „потребама данашњице“, у овом случају, потребама хомосексуалаца.

Да ли су се апостоли прилагођавали „пастирској стварности“ свог времена?

Ако пажљиво читате апостолске посланице, а посебно посланице светог апостола Павла, једноставно можете бити згрожени „пастирском стварношћу“ која је постојала у првим хришћанским заједницама. Ево неколико примера.

«Откуда ратови и распре међу нама? Не отуда ли, од сласти ваших, које се боре у вашим удима?Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер зло иштете, да у сластима својим трошите. Прељубочинци и прељубочинице! Не знате ли да је пријатељство овог света непријатељство Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божји постаје.» (Јак. 4, 1-4).

«Јер знамо да кад се земаљска наша кућа тела раскопа, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима.» (1Кор. 5,1).

«…Тако смо ми послани место Христа, као да Бог говори кроз нас; молимо вас у име Христово помирите се с Богом. Јер Оног који не знаше греха нас ради учини грехом, да ми будемо правда Божја у Њему.» (1Кор. 11, 20-21).

Како су се свети апостоли односили ка овакој „пастирској стварношћу“? Да ли су тражили да се хришћанско учење уклопи у то?

Напротив, они су дали све од себе да се искорене пороци и недостаци који су постојали у првим хришћанским заједницама. Апостол Павле није застао када је требало да преда сатани блудника и убицу „Да се онај преда сотони на мучење тела, да би се дух спасао у дан Господа нашег Исуса Христа.“ (1Кор. 5, 5).

Прилагодити Свето писмо потребама

„хришћана-хомосексуалаца“?

Следећи нови израз у „теологији“ шпанских језуита је: „неке декларације и формулације“. То су, наравно, оне које не одговарају „пасторској стварности“. Под овим појмом се подразумева, наравно, морално учење цркве. И заиста оно не одговара „пастирској стварности“. Свето писмо не одговара овој реалности ни духом ни словом.

 «С мушкарцем не лези као са женом; гадно је.» (3 Мојсија. 18, 22).

«Који претворише истину Божију у лаж, и већма поштоваше и послужише твар него Творца, који је благословен ва век. Амин. Зато их предаде Бог у срамне сласти; јер жене њихове претворише путно употребљавање у беспутно. Тако и људи оставивши путно употребљавање женског рода, распалише се жељом својом један на другог, и људи с људима чињаху срам, и плату која требаше за превару њихову примаху на себи.» (Рим. 1, 25-27).

«Као незнани и познати, као они који умиру и ево смо живи, као накажени, а не уморени, Као жалосни, а који се једнако веселе, као сиромашни, а који многе обогаћавају, као они који ништа немају а све имају.» (1Кор. 6, 9-10).

Римокатоличке присталице ЛГБТ труде се да се не фокусирају на сведочење Светог Писма о грешности хомосексуалности. Међутим, њихови поступци показују да пошто Свето писмо не одговара „пастирској стварности“, то горе по Свето писмо. Ако кажемо да би се угодило ЛГБТ особама да треба променити Божје заповести – то ће звучати прилично јако. Мало је вероватно да ће се Ватикан у тако нешто упустити. Потпуно је другачија ствар ако се Божје заповести, односно морално учење назову изразом: „неке декларације и формулације“. Ако се посматра у том контексту, онда, наравно, нема страха од промена.

Још један, вероватно, најубојитији за религиозни осећај термин је „хришћанин-хомосексуалац“. Црква говори да било који човек да направи смртни грех, сам себе удаљује од спасења и постаје туђ Цркви и туђ хришћанима. Такав није хришћанин, али може постати кроз покајање и исповест. Мужеложништво је одрицање од Христа, исто као и блуд, убиство, идолопоклонство и тако даље. Употреба термина „хришћанин-хомосексуалац“ набацује да се ради о нечему сродном, па чак и да се може комбиновати.

У закључку, Хосе Марија Родригез Олазојла каже да би се „хришћанин-хомосексуалац“ у цркви „требало осећати као код куће“. Хтели би да питамо: Како ће се у том случају осећати Христос? Да ли ће он имати место у овом дому? Шта је са апостолом Павлом? А шта је са свима онима који верују речима из Писма, да је грех – грех, а не «пастирска стварност»?

Сви наведени примери ставова римокатоличких теолога (не богослова – прим. прев.) и бискупа говоре да су позиви на промену моралног учења цркве и признају ЛГБТ особе све чешћи и ватренији, а људи који то раде долазе из све ауторитетније римокатоличке јерархије. Зато је тешко одупрети се мисли да се овде ради о информативној припреми прихватања од стране римокатоличанства идеологије хомосексуализма. Могуће, у почетку, не у форми директног одобравања, већ у виду «благослова», «братске љубави», међутим, то ништа не мења.

У ситуацији катастрофалног пада броја верника у римокатоличким заједницама Европе, таква политика изгледа шокирајуће. Искуство протестаната и англиканаца показало је да прилагођавање учења Цркве грешним захтевима света није само ужасно по себи. То је, заправо, парадоксално, прилагођавање учења цркве одвраћа не само конзервативне хришћане, већ чак и оне који захтевају да се Црква усклади с новом «пасторском стварношћу».

Слични поступци римокатолика не могу а да не призову у памет речи Јеванђеља: «Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста.» (Мт. 23, 38). А нама православним, с обзиром на све напред речено, необходно је да чувамо Јеванђељске речи у свом срцу.

С руског превео Зоран Милошевић / Наука и култура

БОНУС ВИДЕО: