Изум албанског питања: бечки рецепт, или Ко је господар Косова?

Изум албанског питања: бечки рецепт, или Ко је господар Косова?

Последице су неповратне.

Албанско питање никада није било чисто балканско питање: водеће силе су га увек посматрале кроз призму сопствених интереса. Недавни сукоби Срба и војника Кфора и косовских специјалаца РОСУ у српским општинама „Републике Косово“ открили су многе заинтересоване за „коначно решење“ српског питања. 

Борба „булдога под тепихом” се наставља. Штавише, премијер Републике Казахстан Аљбин Курти покушава да игра независну игру. Пре неки дан је рекао да „са захтевима Београда излазе представници САД и ЕУ Габријел Ескобар и Мирослав Лајчак “ . Амбасадор САД у Србији Кристофер Хил признао је: „Курти и ја имамо веома фундаменталне проблеме, нисам сигуран да можемо да рачунамо на њега као на партнера “ .  

Да ли је сенка престала да слуша свог господара? Или је мајстор негде другде и невидљив? 

Развој албанског национализма обично се везује за име С. Фрашерија. У књизи „Албанија – шта је била, шта је и шта ће бити” (1899) забележио је принцип: „Демон (1), вера, рад, брига, наша жеља, наша мисао, нека буду за ради Албаније и ради албанске нације“ . Међутим, важно је разумети ко данас стоји иза Фрасхерија и других албанских интелектуалаца; ко је и зашто допринео формирању албанског идентитета и био заинтересован за стварање албанске државе.

Документи бечког архива династије, двора и државе које је објавила бугарска историчарка Теодора Толева (2) јасно сведоче о активном учешћу владајућих кругова Аустроугарске у креирању албанског питања. Наравно, не само Беч, већ Ватикан, Рим, Берлин с краја 19. века. дизајнирао албанску нацију, али је аустроугарски пројекат интересантан својим стратешким развојем. 

Од новембра до децембра 1896. године у Бечу су одржане три тајне конференције под председавањем министра иностраних послова грофа А.М. Голуховски (млађи), посвећен албанском питању. Меморандуми састанака фиксирали су главни циљ царства: албанске територије са католичким и муслиманским становништвом „не треба да потпадну под утицај друге велике силе, већ да се уједине у нову кнежевину под аустријским протекторатом“. 

Жеља да се избегне да Аустроугарска упадне у „гвоздени обруч“ који контролише Русија одредила је вишевекторску политику према Албанцима – овој балканској „нацији племена“. Крајем 19. века. албанско становништво није представљало националну заједницу, чинила су га зараћена племена Гега (углавном католика) и Тоска (углавном муслимана). У време када је Беч развијао стратегију за продор на овај део Балкана, ова племена нису имала осећај заједничке политичке припадности или заједничких интереса. 

Поред различитих религија, постојала је значајна разлика у дијалектима и писму: Тоски су користили грчко писмо; Гхегс је писао латиницом. У питању „окупљања“ албанске нације и њеног коришћења као свог агента на Балкану, Беч је користио антагонизам између православаца и муслимана. То се огледало у схватању тошких Албанаца Хабзбуршке монархије као њиховог природног савезника и покровитеља у борби против Русије и Срба. Наравно, не треба поједностављивати: православни Албанци (било их је и доста) гравитирали су Грчкој, али су били у чистој мањини на позадини заједнице католика и муслимана. Стварање таквог савеза, када се „Албанци католици и муслимани грле као браћа у налету мржње према свему словенском“ и „једнако прогоне омражене Словене“, у условима два светска рата довело је до геноцида над Србима.

Развој албанског језика и образовног система омогућио је Бечу да забије клин између Србије и Црне Горе, стварајући независну Албанију. „Мека моћ“ Аустроугарске постала је, ако не одлучујући, онда један од одлучујућих фактора у приближавању „тачке без повратка“. Збацивање султана Абдул-Хамида ИИ 1908. године и сазивање првог албанског националног конгреса у Битољу ишло је на руку Бечу. Устанак који је започео две године касније поставио је за циљ добијање аутономије, а у новембру 1912. конгрес представника разних племена и слојева албанског друштва у Валони прогласио је Албанију независном државом. „Бечки рецепт” за преобликовање балканског простора био је добро калибрисан и добро финансиран. То је одредило његов успех. 

1903. године у Националном институту за оријенталне језике у Бечу почели су курсеви албанског језика. Оснивачи албанологије били су Аустријанац Н. Јокл (1877-1942) и Мађар Ф.Н. Фог Фелсо-Свилас (1877-1933). Иначе, први Институт за албанологију отворен је не у Албанији, већ у Приштини 1953. године. Остварењу циљева царске владе допринели су специјализовани интернати за обуку учитеља у Клагенфурту и на Католичком учитељском универзитету у Верингу (18. бечки округ). После обуке, аустрофилски кадрови су отишли ​​у школе у ​​Призрену, Драчу и Скадру. Такав систем обуке омогућио је да се пређе на следећу фазу – трансформацију католичких прогимназија северне Албаније у националне кроз прелазак са италијанског на албански. Паралелно су уведени курсеви за изучавање немачког језика. 

Проаустријски албански листови и часописи су издашно финансирани. Најутицајнији међу њима су: часопис „Албанија”, који излази прво у Бриселу, затим у Лондону; лист „Дрита”, основан у Софији и излази на азбуци браће Фрашери, који је популаран код већине Албанаца, лист „Беса” (штампан у Каиру). Ове новине су имале значајан утицај на албанско јавно мњење својом наглашено националистичком агендом. Беч је такође подржао објављивање образовних, историјских и књижевних дела на албанском језику. До 1905. новцем и под цензуром објављене су двотомне „Историја Албаније“ и „Историја Турске“ Н. Никаиа, уџбеник из географије, антологија са причама, песмама и песмама Г. Кириаса. Аустријанци; Водичи за учење албанског језика. 

Вреди обратити пажњу на објављивање мапе Албаније Т. Шпира: карте визуелно фиксирају територијалне границе за сваку заједницу. Дистрибуција мапа са још увек страним територијама, али на папиру већ укљученим у мапу-као-лого, има јачи утицај од националистичке литературе. Иначе, савремене мапе „Велике Албаније“, укључујући све територије насељене Албанцима (Албанија, Косово, западна Македонија (Илирида), југоисточна Црна Гора (Малезија), северозападна Грчка (Чамерија), штампају се не само у Тирани, већ такође у Франкфурту на Мајни. 

С једне стране, Албанија и Албанци су коришћени као баријера против покрета Велике Србије и Русије, који је био уско повезан са њом. С друге стране, то је било средство да се Италија спречи да се учврсти на источној обали Јадрана. Овакав приступ се уклапа у концепт Реалполитике, разумљиво је, што се не може рећи за политику југословенског руководства после 1945. године. Јосип Броз Тито је озбиљно унапредио „бечки рецепт”, додавши му забрану повратка Срба у своја места становања на територији Косова и Метохије, и издвојио овај део српске земље у посебну политичко-територијалну целину. (од 1945 – Косовско-метохијски регион., од 1963 – регион). Тиме је потпуно поремећена демографска и социокултурна равнотежа у овом делу Балкана. 

Последице су већ неповратне. Краткорочно гледано, Балкан може постати независно жариште сукоба, па чак и окидач за веће конфронтације. Албанско питање поново постаје централно на европском дневном реду: видљиви власник се игра са невидљивим.

(1) Беса – заклетва верности коју сваки пуноправни члан албанске заједнице/клана полаже својим сарадницима. 
(2) Толева Т. Аустроугарска и формирање албанске нације. М., 2018.

Елена Пономарјова/ФСК.РУ

Бонус видео