Српска правописна једначина: ћирилица + латиница = латиница

Сазнали смо да ће за ишчекивани нови српски правопис питање писма решавати комисија у саставу: проф. др Мато Пижурица, проф. др Александар Милановић и проф. др Виктор Савић. Иако је Одбор увек игнорисао напоре у одбрани ћирилице од школованих Срба које су улагала удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, јављамо се још једном у нади да би неке изнесене чињенице и мишљења могле бити од користи комисији.

Још није понато главно: да ли ће језичка струка поново, као и 2010. кад је иновиран српски правопис, одређивати да ли Срби имају једно или два писма, или ће она само уобличити оно за шта се народ већ определио на референдуму за постојећи Устав из 2006. – само ћирилица уз српски језик, по узору на целу Европу на коју се Србија угледа у свему другом осим– једно писмо за један језик.

Постоји велика опасност по ћирилицу у томе што би комисија могла поново да игнорише уставни пропис о језику и писму, супротстављајући му правописни стандард о два српска писма, који је смртоносан по ћирилицу. По самој природи ствари подразумева се да у уређеном друштву нико не може бити надређен Уставу, па ни лингвисти. Али пошто су они већ једном показали огромну храброст игнорисањем уставног прописа о језику и писму, ми се сада и гуштера плашимо, па се овим писањем позивамо на ауторитет легендарног и генијалног професора права и социологије академика Радомира Лукића, чији је став обнародовао Драгољуб Збиљић већ у првој од својих двадесет књига о питању писма „Српски језик под окупацијом латинице“ ( ЋИРИЛИЦА,Нови Сад, 2004., страна 182-183 ). Већ тада је Збиљић разумео суштину, коју лингвисти неће или не могу да разумеју ни данас – да је питање опредељења за писмо превасходно политичко ( државно ) питање, односно питање националне културе, па је зато и решено Уставом. Зато би језички стручњаци требали само да правописом уобличе ту народну вољу. Готово је задивљујуће како се Збиљић рано сетио да се ослони на тако велики ауторитет изван језичке струке, и то сведочењем др Борисава Јовића, који је био председник Уставне комисије кад је припреман Устав из 1990. године:

„Као председник Уставне комисије директно сам (1988/1989) руководио припремама за промену Устава Србије у којима је учествовао велики број експерата и политичара, али никоме ни на крај памети није пало да је угроженост националног писма реалност којом треба да се позабавимо. Срећом, постојао је један велики човек који је ионако задужио српску културу, академик Радомир Лукић, поред кога овај проблем није могао да прође непримећен…Сазвао сам групу академика и професора којима су језик и писмо специјалност, ради консултовања и припреме конкретног амандмана…Академици су били потпуно несложни…Други , међу којима и академик Милка Ивић, сматрали су да постоје разлози да се уставном одредбом заштити ћирилица као један од најзначајних елемената српске културе и да очување националног писма нема никакве везе са ограђивањем од европске културе, нити од Срба који живе ван Србије.

Позвао сам сутрадан академика Лукића да му пренесем исход консултација. Лукића није изненадио резултат консултација. Изненадило га је зашто сам учеснике уопште звао. Он сматра да су они само стручњаци за језик и правопис,за писмо и говор, али да они нису политичари, а да је устав политичко питање, да је национална култура политичко питање.То што су се они разликовали у ставовима, треба разумети тако да је њихов степен разумевања политичке суштине проблема различит и да то не треба да ме обавезује и узбуђује…Сачинили смо заједно један једноставан амандман, да је службено и званично писмо у Србији ћирилица, а у мешовитим националним срединама и латиница, који је прошао без икаквих тешкоћа све поцедуре, скоро непримећен и на крају усвојен…“

Ми закључујемо следеће из сведочења др Борисава Јовића.

Прво, у оно време, кад није било уставног прописа о језику и писму академици и професори су били макар подељени по питању писма, а данас , 17 година од постојања уставног прописа, у којем времену је ћирилица пала на 1,5% натписа у улици Новог Сада, лингвисти су сложни готово 100% да је добар правописни стандард по којем је српско писмо и латиница. Изузетак је само проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика, који је јавно говорио за медије да латиница није српско писмо. Чак је учествовао у некој ТВ емисији где су гласали гледаоци, па је 95% њих подржало професора, тј. ћирилицу. Али пошто он ћути о томе већ две године, може се закључити да ни он није могао да у одбрани ћирилице остане „бела врана“, те је „легао на руду“, па је јединственост лингвиста у одбрани латинице српским правописом опет 100%. Они су увек говорили бесмислицу да требамо штитити ћирилицу, али не на штету латинице! И збиља су заштитили њу уместо ћирилице кад су у правопису написали нешто што је супротно народној вољи исказаној на референдуму за Устав- да је и она српско писмо.

Друго, ни у оно време, пре 30 година, ћирилица није никога занимала осим академика Лукића. А и данас, не само да се „елита“ не оглашава о писму, него њену јаловост и издају скривају и портали који себе сматрају родољубивим . Неће да објаве оно што пишу активисти првооснованог удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и касније основаног удружења СРПСКА АЗБУКА Београд, који као задњи Дон Кихоти покушавају да питање писма колико толико још увек држе отвореним. Чак елити не значи ништа ни текст о законској, државној издаји ћирилице у Републици Српској, и то Законом о заштити језика српског народа и ћириличког писма, по коме нико није обавезан да користи ћирилицу, а што је својеврсни државни опроштај српског народа од његовог некад националног писма.

Дакле, елита неће да обнародује ни оно што су други написали, а камоли да је скочила и сама се својим писањем успротивила таквом безумљу.

Али може ли се уопште приговарати елити, ако та српска срамота није потресла ни Одбор за стандардизацију српског језика?

Као да су лингвисти и елита у целини српски само по томе што примају плату од државе која носи српско име, а питање је колико је српска кад на улицама има 1,5% српске ћирилице. Они као да живе у неком свом самозадовољном свету, као да „ногом земљу не дотичу“! Ту недавно председница Друштва српског језика и књижевности Србије проф. др Весна Ломпар, која никад јавно није споменула ћирилицу, жали се како студенте ништа не занима. Па тако их професори обликују и били су задовољни несрпским системом образовања. Тако има већ пет година како је изашла из штампе књига Немање Видића „Издаја српске ћирилице“, којом сведочи да у Републици Српској постоји уџбеник „Настава граматике и правописа“ (аутори др Љубомир И.Милутиновић и мр Желимир Ђ. Драгић, рецензент проф. др Радмило Маројевић, онај који је свој уџбеник руског језика штампао латиницом), у коме пише да су оба писма равноправна. Па кад су оба писма равноправна, исправно је да држава никога не приморава на ћирилицу Писао је Видић о томе Влади Републике Српске, и на интернету више пута, али шта има он да се нешто петља око ћирилице кад о њој брину САНУ, Матица српска, АНУРС и цела високошколована елита, а поврх свега тога још и две српске државе. Тако се поменутим законом у Републици Српској стигло до зида, и макар се више не може лагати српском народу о бризи за српско писмо.

Поменути неуставни закон је сазрели плод српске језичке политике о два српска писма, засејане у време комунистичког братства и јединства са Хрватима , а негован српским правописом и после распада Југославије.

Треће, док др Борисав Јовић сведочи да у оно време нико није постављао питање уклањања ћирилице из јавног живота, осим академика Лукића, јесте постојало одушевљење језичке струке српскохрватским именом језика, које је било оправдање и извориште бујања латинице, па чак и две године после прве уставне заштите ћирилице (1992). И тада су лингвисти имали своје Друштво српскохрватског језика, и кликтали су од среће што им нико није наметнуо такво име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења!!! А то није истина него су у томе само следили своје ауторитете Александра Белића, Павла Ивића и Ивана Клајна, који су били без остатка опредељени сербокроатисти. Играње лингвиста са судбином ћирилице, и поред њеног уставног обезбеђења, довело је до коначног резултата – државног опроштаја од ћирилице у Републици Српској! Односно, до мирног одласка на клање српске националне културе.

Наравно да лингвисти неће прихватити своју одговорност. То смо могли видети од проф. др Милоша Ковачевића, који је у удружењу ЋИРИЛИЦА у Требињу овако поредао кривце за слом ћирилице: народ, држава, лингвисти. То је одмах на лицу места оспорио велики српски родољуб и страдалник Момчило Крајишник. Тако би се и у овој припреми за нови правопис лингвисти могли поставити као спасиоци ћирилице од народа, аналогно САД које свугде прво крваво заваде па „спашавају“. А шта би они могли да понуде као спасеније, а да латиница и даље столује у српском правопису. Некад давно, кад је проф.Пижурица чак писао да ћирилица није угрожена од латинице, ипак је предлагао неку меру заштите тако што би они који фирму испишу ћирилицом, или тим писмом одштампају књигу, имали попуст нафирмарину или на ПДВ. Сад, кад је ћирилица потпуна сиротица, можда би он понудио нешто већи проценат такве сиротињске стимулације

Пошто „родољубиви“ портали неће да објављују наше текстове, ми пишемо на све стране, а тек смо почели. Тако смо писали директорима свих средњих школа у Републици Српској ( текст се може наћи на порталу фронтал.рс), одборима Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“, као и свима другима који имају додира са српском културом. У прилогу достављамо реакцију Лидије Жарић, руководиоца „Centra kulture Doboj“. Па ево нашег разумевања њеног реаговања. И латинички назив те установе довољно сведочи колико је српско двоазбучје злокобно по ћирилицу.

Прво запажање је да се ради о правој особи на правом месту, да је добронамерна, и да схвата тежину ситуације по ћирилицу.

Наводи она које мере спроводи по питању писма, али не сме да коментарише зашто је њена установа означена латиницом на интернету.

Не сме да спомене латиницу, него се подразумева њена сива еминенција кад каже :“…али на мјесту на ком се налазим тражим да се ћирилично писмо ставља на прво мјесто“. То прво мјесто је аналогно лингвистичкој тактици, код које се такође латиница не спомиње, него се само каже да је ћирилица примарно, основно, матично, изворно итд. писмо. Што значи да има још неко. А што се тиче првог мјеста за ћирилицу, и то се могло научити од лингвиста. На пример, док је декан Филозофског факултета у Српском Сарајеву била проф. др Милана Бабић оваква је била његова презентација на интернету: кад се кликне на српски језик укаже се горе ћирилица, а испод латиница, иако је у реалности обрнуто. Међутим, кад је после ње декан постао професор историје, па се кликне на српски језик, укаже се само ћирилица. Осим српског професора историје и у Федерацији БиХ знају да српском језику припада ћирилица, јер кад се и код њих кликне на српки језик, појави се само она. Мађутим, није професорица Бабић била једини лингвиста на том факултету. Предавали су тамо и лингвисти проф. др Јован Делић и проф.др Милош Ковачевић, па ни њима нису сметала два писма у српском језику на интернету.. Напротив, први је називао милитантним Србима нас који смо за примену уставног прописа о језику и писму, а други није ставио у своју књигу „У борбу за ћирилицу“, уз многе друге и заветни текст почившег лингвисте мр Бранислава Брборића под насловом „За суштинско једнозбучје“, ваљда зато што је овај противно вољи лингвистичког клана, а на иницијативу удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад, одлучујуће допринео постојању данашњег уставног прописа о језику и писму.

Разборита госпођа Жарић је главну ствар казала овим речима:“Ваша иницијатива треба, прије свега, да се уважи у научним круговима…“ A управо је тамо катастрофа. Ево како је муњевито реаговао човек из народа економиста Илија Маглајчевића из Брезовог Поља код Брчког, кад се застидео примедбе што је СТР означио латиницом: “Али то мора негдје бити записано.“ Е, добри Илија, народ лута јер „наука“ неће да то напише у српском правопису, него је у њему написано нешто сасвим друго, отровно по ћирилицу – да је и латиница српско писмо.

Можда ће се проф. Пижурица сетити следећег са једног скупа на Филолошком факултету, оджаног 2001. године. Своје излагање завршио је овим речима:“На крају, подржавам став Немање Видића да је писмо државно питање.“ Тако је гласио наслов мог текста у „Политици“ од 13.6.2001. А кад сам му у паузи пришао ради упознавања, прве су му речи биле ове:“Пишите, само пишите, јер без вас из народа ми ништа не можемо учинити за ћирилицу.“ Па ако он и даље мисли да је писмо државно питање, нека правопис буде усклађен са државним прописом записаним у Уставу Србије, којим је утврђена нераздвојивост српског језика и ћирилице.Јер, ваљда и он зна за ове речи академика Милке Ивић:“Тешко ћемо ми сачувати српски српски језик ијекавицом и латиницом.“

Проф. Пижурица се сигурно сећа својих речи изговорених на првој годишњој скупштини ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад, кад је био њен члан: „Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистчком „еснафу“, а потом у школству од основне школе до универзитета.“ Дакле, тиме је речено да треба водити рат за ћирилицу, и да је главни противник лингвистичка струка.

Вероватно се проф. Пижурица сећа и речи академика Матије Бећковића са истог састанка. Пренео је казивање владике Јефрема како га је важан човек из колонијалне управе у БиХ уверавао да се Срби не требају плашити сарајевске унитаризације, јер имају свој кинески зид- ћирилицу. Двоазбучјем у српском правопису лингвисти су довели до овде поменутог срамног закона о ћирилици у Републици Српској, односно они су срушили до темеља српски одбрамбени идентитетски зид.

Лингвисти нису никад ништа оспорили од онога што у корист ћирилице говоре активисти из удружења за њену одбрану управо од њих самих, него су их само могли потпуно игнорисати све до неспомињања њихових имена у читаве претходне две деценије.

Даље, брига лингвиста за ћирилицу била је неискрена и по томе што никад нису рекли да ли она треба да буде враћена српском народу у пуном капацитету, да опет влада као у оно срећно време кад је Србија била нормална држава (академик Радомир Лукић), или да се њен положај само поправи за који проценат, на пример да буде мало већи од садашњих 1,5% на улицама Новог Сада.

Главна поставка ћириличара, речена још пре две деценије, је ово њихово откриће: ћирилица нестаје зато што јој је одузет карактер српског националног симбола увођењем правописом у српски језик и хрватске латинице, па је она постала само једно од техничких средстава за записивање српског језика. Као таква ћирилица не може да опстане у јавном животу, него само као српска, односно као носилац српске националне самосвести.

А чиме је лингвистичка струка тумачила нестајање ћирилице? Апсолутно никад ничим током две деценије постојања удружења за њену одбрану од лингвистчког двоазбучја. Немају шта да напишу, него је само председник Матице српске проф. др Драган рекао Драгољубу Збиљићу, оснивачу ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад: „Историја је нама дала два писма, и има тако да остане.“ И то им је сва „наука“ којом се тумачи слом ћирилице у српском народу Истина је да је историја дала само Србима лингвисте који негују конкуренцију нациоалном писму, да би оно временом било замењено туђим. Иста историја није дала лингвисте другим народима из бивше заједничке државе, који ће, као српски, туђе писмо прогласити својим, с намером и по цену да оно временом замени национално.

Кад би лингвисти и по други пут издали ћирилицу правописом, и после данашњих бораца за њу борба ће бити настављена. Књиге активиста ЋИРИЛИЦЕ и СРПСКЕ АЗБУКЕ ће сведочити ко ју је издао и осрамотио се, а ко се за њу борио „о свом руву и круву“. Биће као што је испевао Алекса Шантић: „Гробови наши бориће се с вама“.

Аутор: Немања Видић

БОНУС ВИДЕО: