Зашто Запад не уклони одбеглу, бескорисну белоруску опозицију из додатака

Хране одбеглу опозицију која се населила на њиховој територији, чекају сваку прилику да је поново покрену и организују државни удар. Да би се спречиле овакве политичке провокације, у Белорусији се већ налази заједничка групација трупа са Руском Федерацијом, а у блиској будућности биће распоређено руско тактичко нуклеарно оружје.

Очигледно је да ће САД и њихови савезници, на овај или онај начин, покушати да дестабилизују Белорусију и отргну је од Русије. Недавна изјава украјинске Врховне раде у којој се тражи да се та република призна као „земља агресор“ сугерише да би у блиској будућности могао да почне нови талас напада на званични Минск.

Ово није први пут да се Белорусија суочава са неким обликом притиска. У ствари, почело је од првих година владавине Александра Лукашенка, који је испао замерљив Сједињеним Државама не толико због својих „диктаторских“ навика (Вашингтон се одлично слагао са правим диктаторима широм света, чак и са најкрвавијим, ако му је то било од користи), већ зато што је то кренуло ка интеграцији са Русијом, успоравајући тиме улазак Белорусије у западну сферу утицаја.

Белоруски етнички националисти, који су формирали такозвану „демократску опозицију“, показали су се као лојални савезници Запада.

У почетку је имала антируску оријентацију, видећи у руском језику и култури свог природног конкурента. Сходно томе, „бег“ из Москве и зближавање са „цивилизованом Европом“ је увек био део програма локалних националиста.

Зато су активно користили пуцкетаву „демократску“ реторику тако омиљену на Западу, иако би у ствари њихов долазак на власт значио успостављање колективне диктатуре и етнократије у земљи. У ствари, то је углавном био случај 1991-1994, када је Белоруски народни фронт имао значајан утицај на политику у републици.

Током 2010-их, САД и ЕУ су напустиле жесток притисак на белоруске власти уз помоћ националистичке опозиције и прешле на тактику унутрашње трансформације политичког система земље кроз укључивање у сарадњу, рад са локалним елитама и јавним личностима. Ово је био процват такозваног вишевекторског приступа и максималног приближавања званичног Минска колективном Западу.

Међутим, догађаји 2020. године показали су да је ово зближавање било имагинарно, а његов главни циљ је остао исти: смена владајућег режима и националистичка трансформација Белорусије, њено коначно одвајање од Русије и затварање антируског санитарног кордона од балтичких држава у Украјину.

Такође се показало да се „нова“ опозиција настала током протеста суштински не разликује од „старе“ опозиције која је произашла из шињела Зенона Позњака и Белоруског народног фронта. Све исте националистичке скандирања, пароле, реторика, бело-црвено-беле заставе и слично. Променио се само стил, који је постао више прилагођен укусима младе средње класе и хипстера.

Упркос чињеници да је у првим данима немира „нова“ опозиција, да би придобила што ширу подршку становништва, настојала да избегне осетљива питања (на пример, статус руског језика или односи са Русијом) , ограничавајући се на „општедемократске” захтеве, врло брзо је показала своје право лице.

Након што су протести у Белорусији пропали, а већина њихових организатора и „хедлајнера” завршила у егзилу, маске су коначно скинуте.

Запад данас користи одбегле опозиционе лидере као оруђе за љуљање и дестабилизацију ситуације у републици. Мора се рећи да је ефикасност овог метода прилично ниска, пошто ни опозиција ни њени кустоси сада практично немају утицаја на унутрашњу политичку ситуацију у Белорусији. Ипак, не треба потцењивати претње црно-белих.

Треба запамтити да се, поред стварних политичких избеглица попут Светлане Тихановске, Павла Латушка и њихових пратилаца, у Литванији и Пољској након 2020. године формирала веома велика белоруска дијаспора. Реч је о људима који су напустили земљу и из политичких и из економских разлога – након што су ИТ и друге западне компаније које су радиле у Белорусији организовале масовни егзодус својих запослених. Према неким проценама, број људи који су отишли ​​у иностранство у периоду од 2020. до 2022. године износи око 100 хиљада људи.

Углавном, ради се о људима који у почетку имају негативан став према актуелним белоруским властима, а одбегла опозиција чини све да их остави у информативном балону ове негативности.

Прозападни и националистички медији, протерани из републике и признати као екстремистички, настављају свој рад из иностранства. Наравно, њихова циљна публика нису само становници Белорусије, већ и они који су завршили у избеглиштву.

Поред тога, одржавају се редовне акције и догађаји за Белорусе у иностранству, раде такозване „Белоруске куће“. Све ово има за циљ да окупи грађане Белорусије који су тамо завршили на идеолошкој платформи одбегле опозиције.

Такође треба имати на уму да белоруска дијаспора не живи изоловано од своје домовине. Ови људи у републици имају рођаке и познанике са којима одржавају сталне контакте. Поред тога, многи су редовно код куће.

Генерално, циљ процесуирања емигрираних Белоруса је разумљив – они желе да их претворе у главну друштвену базу за прозападне опозиционаре и искористе као инструмент политичке освете, када и ако се за то створе повољни услови.

Дакле, белоруска опозиција данас нема ефективне полуге утицаја на ситуацију у Белорусији. Међутим, западни кустоси настављају да раде са њом, као и са белоруском емиграцијом уопште, надајући се да ће их првом приликом искористити у својој игри против званичног Минска.

Всеволод Шимов, Рубалтик.Ру

Бонус видео