Очување Косова и Метохије је услов националног опстанка

Очување Косова и Метохије је услов националног опстанка

Више од стотину људи ухапшено је на северу Србије, у околини шумовите Суботице. Они су илегално ушли у Србију, такође илегално поседовали аутоматско оружје, а затим су се међусобно, дакако илегално, обрачунавали у правом ратном окршају потезајући “калашњикове”. Рафали су парали тишину и вероватно има жртава…

Међутим, прошло је неколико дана од тад, МУП ништа прецизно није саопштио, детаље немамо, а још мање наговештаја да ће неко из државног апарата одговарати берем за нерад у вези с тим. Напротив, с највише коте власти у Србији стиже хатишериф — „не дам Гашића“. Међу српским владарима, дакле, нема дилеме да господар МУП-а није одговоран ни за шта. Логично.

Но, да нам је обрачун по шумама и горама наше Суботице поносне једини проблем могли бисмо и зажмурити на оба ока. На несрећу имамо много већих, тежих и смртоноснијих проблема који нас таквом силином притискају да под њима умиру и држава и друштво. Како ће се кукавни ухватити у коштац са много већим изазовима кад им фанатизовани тинејџери илегално прелазе границу и долазећи с Блиског истока кочоперно преносе своје битке и ратове овамо. Како ће одвраћати стране шпијуне и штитити државу од туђих служби кад мигранти шверцују тешко наоружање у личном пртљагу и руксацима.

У околини Суботице илегални дошљаци ратују док легални држављани Србије, грађани с бирачким правом, предају држави своје трофејно оружје и музејске примерке свога, углавном легалног, оружја. Само у Србији стварност је тако сликовито апсурдна да истовремено уз овај догађај уприличи дебату у Народној скупштини у којој власт тврди да никакве одговорности министра унутрашњих послова нема. Размера тог апсурда је и трагична мерна јединица катаклизме у којој је Србија већ више од деценије…

Јер, овим акутним проблемима ваља додати и оне, показује се, нелечиве, хроничне. Хронични проблеми у којима је Србија огрезла нису мали и не постоје од јуче. Од њих самих гора је једино власт која би требало да их решава, но она их генерише и хибридише.

Косово и Метохија

Инциденти на Косову и Метохији, бурни догађаји који прете да искоче из оквира контролисаног процеса требало би да забрину сваког озбиљног човека. Српска власт доказала је своју недораслост, нестручност, незнање, бахатост и штеточинство на сваком унутрашњем питању, у свакој делатности: економији, здравству, просвети, пољопривреди, у буквално свакој делатности и на сваком пољу државног уређења и друштвене структуре. Последице владавине напредњака толико су разорне, можда чак и непоправљиве и о њима имамо обиље доказа, мноштво наметљивих, очевидних чињеница, али ипак недостаје масовнија реакција народа према томе. Са становишта стања колективног менталног здравља нације заиста брине количина оптимизма без покрића великог броја људи који су убеђени да власт зна шта чини на косовскометохијском плану.

Вучић никада није имао озбиљан план о решавању питања Косова и Метохије. Многе претходне српске власти нису га имале. Доскора Арбанаси и тзв. Међународна заједница имали су заједнички план – независно Косово путањом коју одреди Запад. Данас више није тако сигурно да су та два фактора синхронизована, чини се да Арбанаси имају сопствену пројекцију којим путем и колико брзо до независности. Вучић тек сад не зна шта му је чинити, што се из његових потеза и види. Све чешће ускаче у проблеме а да не зна куда и како да се из њих извуче. Без излазне стратегије, циља, поенте и смисла.

Тако изгледа бива са свим препотентним аутсајдерима који умисле да су реални фактор. Курти се, на пример, правдајући своје солирање, заклања иза владавине права. Владавина права не постоји нигде на тзв. Западном Балкану, а о тамошњим приликама које се доводе у везу са владавином права можемо да говоримо само у монтипајтоновском контексту. Особито чињеница да ниједан злочин над Србима није процесуиран испуњава монструозношћу Куртијев наум да применом полицијске бруталности, силе и тортуре дисциплинује Србе. На Косову не постоји владавина права и није никаква утеха у томе да није никада ни постојала, а да су њено одсуство стимулисале власти. Али, прилично монструозно изгледа покушај да се додатним насиљем над Србима доказује поштовање владавине права.

Досад је косовски чвор био тежак проблем, а сад је додатно ископликован и доведен пред кључање јер смо од две стране које покушавају да реше проблем у складу са својим интересима добили три или четири стране које то чине. Досад су Арбанаси и међународни фактор били једна, а власт у Србији друга страна. Данас примећујемо склоност Арбанаса  да се дистанцирају од интернационалног фактора и све више солирају, а на четвртој страни садашње фазе спора налази се део страног фактора који подржава Куртија, а о томе не говори јавно.

Курти не преза од тога да потпуно протера Србе, заведе војно-полицијску диктатуру и ојача ратоборни арбанашки потенцијал. Део међународне заједнице на то не гледа благонаклоно, али само део. Курти је фанатик, али не глупи фанатик. Иза његових потеза стоји барем Британија и макар део америчке администрације. Реч је о оном делу управљачке структуре америчке дубоке државе и представника оних структура НАТО који упорно воде рат против Русије до последњег Украјинца. Реч је о оном моћном лобију који сматра (између осталог) да Срби, а посебно Србија на простору Косова и Метохије немају ама баш никаква права.

У таквом геополитичком крешенду Вучић у име српске стране води схизофрену политику која последичи тешком штетом по српске националне и државне интересе. За све време свога мандата играо је савезничку улогу западној/арбанашкој страни, а данас се посипа пепелом тврдећи да је одувек чинио супротно. Он је бриселске споразуме сасвим испунио, протерао државу Србију са Косова и Метохије, те данас глуми да жали што су Арбанаси и Запад узели оно што им је дао. Добар део садашњег поседа Арбанаси су отели, али добар део им је дат.

Ново у садашњој ситуацији јесте то што изгледа да су Срби са Космета схватили да је Вучић трговао српским интересима и да их је заправо оставио на цедилу, на милост и немилост Арбанасима и Западу који би да их угурају у Велику Албанију. Запад и Арбанаси праве Велику Албанију и са њиховог становишта формираће је са или без Срба. Срби са Космета се постепено ослобађају контроле Београда, схватају да су издани, да је време изгубљено и да су прокоцкане многе шансе. Власт их је издала превасходно због тога што није обезбедила заштиту интереса српске заједнице на Косову и Метохији, није обезбедила заштиту националног и државног интереса и приде је добровољно уступила Арбанасима мноштво надлежности државе Србије на КиМ.

Вучић је све време своје владавине оживљавао бриселске споразуме док су их Арбанаси саботирали. Ни Запад ни Арбанаси не желе Србима да дају икакву аутономију и колективна права. Пракса показује да Срби немају ни основна људска права, слободу кретања, права на имовину, живот итд, али та им права не могу ускратити формално, записаће их на неком папиру без гаранција и потребе да се фактички испуне, али колективна политичка права ће им одрицати по цену геноцида. И Запад и Арбанаси пре ће извршити и дозволити геноцид над Србима него што ће им дати било каква колективна политичка права. Зато приштинске власти чине све да Срби више не живе на Косову и Метохији, а Вучићева власт је тој идеји, својом праксом, асистирала.

Из тога произлази да Вучићева политика према Косову и Метохији и није српска политика. Заправо, никада нисмо ни сазнали шта је Председник наумио и шта јесте његова политика, уколико је некаква политика уопште постојала. Он је све време калкулисао са две важне премисе: није желео да изгуби подршку Запада, а сада не жели да изгуби подршку сопствених бирача. Докле год је уступке Западу могао да испоставља без крњења подршке бирача, он је то лако чинио, а када се над уступцима надвила претња да изгуби подршку бирача почео је да се јогуни. Видимо и сведочимо да није имао ни много једноставније политике, ни ону у просвети, ни у здравству, ни у правосуђу ни на спољнополитичком плану. Видимо да га једино брине и (пре)окупира властодрштво. Његов фокус је фотеља – власт, моћ и новац, па ни на једном пољу нема никакве политике, идеологије или принципа. Ништа га не обавезује, па је очекивајуће и доследно да нема ни политику за Косово и Метохију.

Својевремено је радио све што је међународна заједница тражила од њега јер му је то омогућавало опстанак на власти, а данас се мало противи јер му то што траже угрожава опстанак на власти. И у том троуглу садржана је трагичност и драматичност наше позиције. А српска политика требало би да буде политика која је у складу са српским националним и државотворним интересима. Вучићева политика је све супротно од тога, она разара те интересе, а иде наруку арбанашким интересима и интересима англо-саксонске спољне политике.

Зато је тренутак у којем се налазимо драматично озбиљан и потенцијално опасан јер с једне стране део међународне заједнице укључује у игру милитантни фактор додељујући Куртију улогу коју је овај одувек прижељкивао, а с друге стране Београд губи утицај на терену. Званични Београд не треба да остане равнодушан према било каквом развоју догађаја, а чини се да процес ка томе води јер је Вучић прихватио опасне обавезе које надилазе чак и бриселске споразуме.

Шта треба да чини решење?

Србија би требало да заузме проактивну улогу и бриселске споразуме прогласи мртвим јер Арбанаси нису испунили своје обавезе. Запад је успео да изглади арбанашку саботажу обавеза из тог споразума инсистирајући на примени нових споразума проистеклих из бриселских споразума. Вучић није смео да прихвати немачко-француски предлог, нити тзв. Охридски споразум. Србија би, дакле, требало да се од тога дистанцира. Такође, требало би моментално суспендовати процес евроинтеграција до наредних избора на којима би странке измериле легитимитет по овом питању. Србија мора да враћа државу коју је повукла са Космета, да интензивира спољнополитичку, дипломатску и медијску офанзиву; да затражи посматрачку позицију у БРИКС-у; да стави мораторијум на СОФА и ИПАП споразум; да стави мораторијум на све потписане споразуме који се односе на Косово, а у вези су са “отвореним Западним Балканом”, и да све те потезе прати адекватна војно-безбедносна припрема и истинска активација одбрамбено-безбедносне структуре државе. Срби морају да бране Косово и Метохију свим средствима, ако хоће да сачувају себе, своју државу, суверенитет и слободу.

Аутор: Славко Живанов

Извор: Између сна и јаве

БОНУС ВИДЕО: