Мирослав Пушоња: За љубав је потребна жртва – напор, за мржњу, само одлучност!
За љубав је потребна жртва – напор, за мржњу, само одлучност!
Пуне четири године Србин је мртав боравио у свом стану у Шведској. И ко зна колико би још провео да се комшиница није запитала, шта ли је са њим када га није видела четири године. Очигледно да је пронашао праву средину. Од родбине никоме није требао, а Швеђани гледају своја посла. Не ”плекају” се у туђе животе.
Холанђани су ипак шампиони. Жена је у свом стану (Ротердам) провела десет пуних година мртва. Због несугласица, ћерка, јединица, јој се није јављала 20 година. Вештачка интелигенција је уредно од ”пристигле” пензије одбијала месечне износе трошкова. И ко зна колико би то трајало да се у згради нису мењале гасне инсталације. И тако у недоглед. Кажу да ”отуђеност” долази због несугласица око наследства али и због свађе ко од деце треба да преузме бригу о родитељима. Вероватно да има још извора мржње али ова два су присутна и у нашим животима.
Као родитељ увек размишљам о породици. Људи без деце имају своју муку. Међу мојим најближим пријатељима највише је таквих. Онда дођу они са једним дететом. Оно неће осетити неправду поделе али ће имати других мука и то се види у овом наведеном случају односа мајке и ћерке. Потом породице са двоје, троје и више деце. Сретан је народ у коме доминирају вишедетне породице. А шта је са њима – тим породицама?
И опет пример из Холандије. Човек је боравио у породичној кући четири године мртав. А на питање браћи и сестрама (имао их је четворо) како нису приметили да га нема, одговорили су да их је пре тога замолио да га оставе на миру. И званично, у Холандији, а тако је и остатку тог света готово половина браће и сестара нема никаквог међусобног контакта. Свака прича о успешности тиме губи смисао. Ово су исечци из данашње ”Политике” о животу који је грађен на сну о бољем и праведнијем свету. О слободи.
Давно сам учио да се материјални свет гради од атома унутар којих у самом језгру обитавају протони и неутрони, а око њих на неком одстојању круже негативно наелектисане честице – електрони. А онда сам после сазнао да је подела отишла и даље па се привремено зауставила на лептонима, мезонима и хадронима.
Неки су то после спаковали у кваркове. И утврдили да постоје четири силе. А најача беше она јака нуклеарна, где се честице истог наелектрисања (позитивног) најјаче држе. Милион пута јаче од оних различито поларисаних. Ако бих то могао да вратим на свет у коме живим, уочио бих да је језгро живота – породица, разбијена. Да постоје само сећања на јаку силу која ју је држала на окупу. И да свака прича о слободи личности јесте ишчашена и проповеда нешто што је у тешком сукобу са основама материјалног света. Човек није молекул.
Није ни атом, прем да је грађен од њега. Још мање је део атома. Он је целина – заједница браће и сестара. И када то уништи, он је сламка међу ”вихорови”. Само нуклеарни отпад. Али, како то утувити и стрпати на право место, у срце и главу.
Како волети, када је лакше мрзети? За љубав је потребна жртва – напор. За мржњу, само одлучност.
Мирослав Пушоња / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.