Удружење “Милош С. Милојевић” на самоудару

Ко је 25. новембра 2019. године био докон, а Милоша С. Милојевића (1840-1897) присећао се као књижевника, политичког радника и историчара изворне српске школе, могао је на порталу “за културу југоисточне Европе” завирити у “Апел против новог таласа псеудоисторије и митоманије”, којим је групичак “од више од 140 стручњака (17 дрпрофа, 7 дрдоца, дра 14, оно ресто богзна ко – ИП) у области друштвено-хуманистичких наука у Србији апеловао на јавност и надлежне да одбаце као неприхватљиво и штетно деловање Удружења “Милош С. Милојевић” због псеудоисторијских, ксенофобних и антисемитских ставова које пропагира.

Ко је, пак, успео да истрпи терет ових “млого лепи речи” однекуд ишчепрканих не би ли се њима засенила простота, а у лаж увели “стручни и академски кругови” и њихова “надлештва”, могао је сазнати и да су тамо самопредстављени “историчари, историчари уметности, археолози, антрополози, филолози и теолози позвали целокупну јавност, као и стручне и академске кругове, установе културе и просвете (архиви, библиотеке, музеји, галерије, културни центри, школе, факултете), централне, покрајинске и локалне власти, а пре свега Министарство културе и информисања, које је само током 2019. године чак у два наврата финансијски подржало објављивање дела Милоша С. Милојевића, те старешинства српских православних манастира и парохијских храмова и медије, да заједно са стручњацима јасно и одлучно стану на пут шарлатанском сејању његових чињенично неприхватљивих ставова који се из разлога научне методологије не могу никако рехабилитовати” http://www.seecult.org/vest/apel-protiv-novog-talasa-pseudoistorije-i-mitomanije).

Овоме потписнику био је то “окидач” да истога дана, на три електронске адресе тога портала пошаље свој коментар:

“Господо,

Оволика гомила преиспољних незналица спремних да пониште истину – незналица какве би тешко било пронаћи на било коме буњишту у беломе свету – ‘апелује’ да се крене у фронтални рат против србске историје и србских корена.

Али, кад смо већ код ‘апела’, било би корисније да су тражили укидање академије наука наводно србске, чији чланови не знају ни ђе се теле веже”.

Наравно, одговора није било, нити се он очекивао.

Месец дана касније, овај потписник одслушао је којештарије некаквог дрархеолога о Милошу С. Милојевићу и Јовану И. Деретићу, а линк на то послао Деретићу, нека и он нешто научи. Мора бити да је то било “ефектно” јер је после тридесетак сати добијен коментар под насловом “Не презају ни од чега”:

“Недавни Апел групе наводно просветних и културних радника против србске историје, против Милоша Милојевића и Јована Деретића, показао је екстремно ружну слику наше стварности. Траже да се не промовишу дела великог србског научника, витеза, хероја Милоша Милојевића. Чини ми посебну част што су и мене ставили за одстрел поред великог Милојевића. Стварни циљ на њиховом нишану није Милојевић ни Деретић, него је Србија. Преко лажне историје желе да омогуће отимање србских земаља и даљне понижавање србског народа.

Сада је горуће питање натовско отимање Косова и Метохије и треба на све начине убедити Србе да та територија њима не припада и да није никада њихова била. А затим ће доћи на ред и друге покрајине”.

За сваки случај, испод те поруке прибележено је:

“Или ће Академија наука, такозвана србска академонија, признати своје незнање и беспосличење и одрећи се ‘науке’ Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића и безбројних других, све до неког Радивоја Радића и уз њега сто четрдесетак ‘апеланата’;

Или ће Србство учено антисрбски и самоубилачки – пасти у бездан -, не потопљен на дну мора, како је пре подруг века предвиђао Карл Маркс у потрази за ‘срећном’ Европом, али ће и то бити по укусу не само помињаних Радићевих ‘апеланата’, већ и свих који се куну у академонско незнање и академонску злу вољу, такорећи мржњу према народу чије би интересе, барем по претпоставци, она требало да штити”.

Овај потписник већ се и не сећа којим му је “везама” приспео позив из Удружења “Милош С. Милојевић” да 2021. године учествује на наредном научном скупу у његовој организацији, али памти да је за ту прилику припремио прикладну причу под насловом “Милош Милојевић подстицајно”, обима петнаестак страна А5 формата.

Закључни део те приче гласио је:

“Већи део овога рада тиче се уверења да се научни скупови о Милошу Милојевићу не би смели зауставити на радовима искључиво о њему. Милојевићево научно дело посвећено прошлости и језику србскога народа треба да буде подстицај србским историчарима и језикословцима да своје интересовање усмере на теме намерно потиснуте у заборав – таквих је тема безброј.

Удружење “Милош Милојевић” требало би да преузме иницијативу за оснивање АКАДЕМИЈЕ СРБСКЕ СЛОВЕСНОСТИ, наука које се тичу Србства, са свега два одељења:

1. за науке историјске и државне; и

2. за науке моралне, језикословне и литерарне.

Онако како је то било предвиђено правилима Дружтва србске словесности (1841), а што значи да се историја не може изучавати без језика, нити језик без историје.

Академија би морала издавати своје гласило, најбоље под називом “Весник Академије србске словесности” у коме би се објављивали радови појединих чланова.

Техничке (оперативне) послове за Академију обављало би постојеће Удружење Милош Милојевић”.

Суштина предложеног “подстицаја” изложена је на научном скупу посвећеном Милошу Милојевићу, у Црној Бари, 10. јула 2021. године, а текст послат два дана касније, у електронској форми, објављен је у зборнику радова “Допринос Милоша С. Милојевића историјској науци”, Црна Бара (Древни Јордан) 2021.

Помало осокољен чињеницом да тај предлог нико од присутних ни речју није пропратио, овај потписник је за наредни скуп припремио рад под насловом “Јован Рашковић и Србска Крајина”. Учињено је то не само у уверењу да научне скупове о Милошу Милојевићу не би требало ограничити на радове искључиво о њему, већ да Милојевићево научно дело посвећено прошлости и језику србскога народа треба да буде подстицај србским историчарима и језикословцима да своје интересовање усмере на теме намерно потиснуте у заборав – а таквих је тема безброј. При томе, имала се на уму истина да се значај, односно вредност Милојевићевог стваралаштва не може србскоме читаоцу приближити више или мање успешним препричавањем или тумачењем, колико се то може постићи разоткривањем онога чему званична, лажисрбска историјска или језичка наука не посвећују довољно пажње или га, чак, обезвређују и потискују.

Једна од таквих тема јесте и Србска Крајина, србска држава настала 1991. године на подручју данашње Републике Хрватске, у покушају да Срби из Далмације, Книнске крајине, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Западног Срема и Барање биолошки опстану пред налетом хрватског неоусташтва, али Држава којој ововремена Република Србија, ко зна из којих разлога (можда због “добросуседских” односа са Хрватском) не признаје чак ни да је постојала.

Као што је за Милоша Милојевића једном приликом речено да је био “планина међу брдима” и “храст у односу на траву”, може се рећи да је међу крајишким Србима, на самом почетку њиховог отпора хрватском неоусташтву, такав био доктор Јован Рашковић (1929-1992), Ћаћа од Крајине или Крајишки Ћаћа, како су га звали његови завичајци.

Тако приређен текст представљен је на скупу уочи Петрова дне у Црној Бари, али овоме потписнику није се дало да сазна да ли је уврштен у зборник радова са тога скупа.

Без обзира на незнање о томе, а присећајући се да је Милош Милојевић у србско-турском рату 1876/78. командовао ибарским добровољцима, исти овај потписник је за наредни скуп у Црној Бари приредио један подужи преглед (на стотинак страна) под насловом “Србски добровољаци у ратовима 1912-1918” и 13. фебруара 2923. године послао га Новици Крезићу, председнику поменутог црнобарског Удружења.

Три дана касније, оглашава се извесни Ранко Бошњак, инжењер од неке техничке струке (са све правописним грешкама):

“Новица ми је послао твој рад за ову годину, о добровољцима, па ево да ти укажем понешто.

Као чланак, рад је веома занимљив, бар мени. Да ли био и дру­гима, не знам али претпостављам да би.

Иако, рад јесте научни, јер садржи низ вредних података (по мом мишљењу), он садржи и неке делове којима нема места у на­учном раду. Да је у питању чланак или књига то је већ нешто дру­го, али за научни рад важе нека проста правила.

У научном раду, аутор нема права да исказује сопствене ста­вове о било чему, него само може и треба изнети закључке на ос­нову података изнетих у раду. Ништа више од тога”.

Томе је следило и неких шездесетак збрда-здола скрпљених редова.

Одмах му је одговорено:

“Добровољаштво није само узети пушку и из рова кренути на непријатеља.

Али, баш због тога што се тако мисли, о добровољаштву се и не зна довољно – ако се нешто и зна или наслућује, против њега се води “антифашистички” рат. Као ово ти сада.

Зато ти ваљда и сметају прве стране о којима појма немаш, а последње ти нису по укусу јер би ти сметало да се са србских добровољаца скину профашистичка обележја”.

Ваљда незадовољан коментаром, инжењер Бошњак је одгово­рио 17. фе­бруара:

“Аха, ти имаш визију философског погледа на појам ‘добро­вољства’ уопште и не можеш без политичког прогона за време комунизма. Може и тако, само што је то тешко уклопити у тему историјског научног скупа.

Но, свеједно, шта год била тема аутор може изнети своје за­кључке само на основу чињеница изнетих у раду, а не личне ста­вове о било чему. Ако није тако, онда се рад не сматра научним, ма колико за­нимљив био!”

Није му одговорено, иако је то заслуживала будаласта “инжење­рија” Бошњакова: аутор у своме раду не може изнети “своје ставове”, што значи да нема право да образлаже поставке изложене у своме раду, од­носно свој евентуални допринос истраживаној теми. (Бокте, како ли се не питајући Ранка Бошњака неки тамо Ајнштајн усудио да формулише некакву теорију релативности и откуд ономе Њутну помисао да се уопште бави гравитацијом – кад му оно на главу паде јабука?!). И не само то, прогон коме су добровољци били изложени у комунистичком времену, тешко да се може “уклопити у тему историјског научног скупа”?!

Па је Удру­жењу “Милош С. Милоје­вић” кратко поручено:

“Пошто сам од извесног Ранка Бошњака добио обезвређу­јућу оцену мо­га замишљеног прилога о србском добровољаштву, повлачим свој рад”.

Да не би остало како је у свему томе било љутње, три-четири дана по окончању овогодишњег црнобарског скупа, његов несуђени учесник телефоном је позвао Новицу Крезића да чује коју реч о понечем шта се тамо дешавало. Ништа посебно, као и ранијих година, а на питање како се могло десити да један текст о србском добровољаштву буде “додељен” за рецензију особи која о теми зна само толико што је чуо да му је деда био на Солунском фронту, Крезићев одговор је био надмоћан – он је то препустио “својим сарадницима”.

На допунско питање зашто се за рецензенте не узимају људи којима је тематика блиска (мада у Србији, кад је србско добровољаштво у питању, таквих као и да нема; да има, не би, пре седам година, на Филозофском факултету у Београду био удељен докторат историјских наука извесној особици која написа да “ангажо­ва­ње добровољаца из Америке, иако без реалног значаја за успех војних напора Ср­би­је и Црне Горе, постаје важно у поли­тичком, моралном и симбо­личком смислу… а на крају број добро­вољаца није премашио 10.000” – којешта, наравно, из прекоморских земаља, највише из Америке, било их је шест пута више!), председник Крезић није био вољан да прича телефоном, “дајте мејловима то да решавамо”, даће он то својим сарадницима.

Не упуштајући се у то ко су Крезићеви сарадници у Удружењу “Милош С. Милојевић” из Црне Баре, показаће се да постојеће “сарадништво” сасвим озбиљно делује у складу с апелом оних сто четрдесетак историчара, историчара уметности, археолога, антрополога, филолога и теолога, упућеним целокупној јавности, као и стручним и академским круговима, установама културе и просвете (архивима, библиотекама, музејима, галеријама, културним центрима, школама, факултетима) да се онемогући деловање црнобарског Удружења “Милош С. Милојевић” – баш као да су се “неки” из тога круга нашли да “сарађују” са Крезићем.

Ако Председник Удружења “Милош С. Милојевић” не утиче на деловање “свог” Удружења и није вољан да се у то упушта, ваљда као у нешто неважно, већ то препушта “сарадницима”, лицима невидљивим, неименованим, из потаје, онда се уз питање за чији рачун те особице делују, с разлогом може очекивати да се то Удружење нађе на беспућу.

Но, за Удружење црнобарско како год, али би то значило да се Милош С. Милојевић, књижев­ник, политички радник, историчар изворне србске школе, поново гура у нигдину, у заборав.

На србску несрећу!

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: