Од Беча, преко Хитлера, до НАТО-а: Аустроугарска објављује рат Србији

Оригинални документ телеграма, којим је Аустроугарска 2014. године објавила рат Србији, налази се у Државном архиву Аустрије, а Унеско је 2015. године, на предлог Архива Србије, донео одлуку о упису телеграма у Међународни регистар “Сећање света”.

У телеграму послатом 28. јула, који је означио почетак Великог рата, писало је и следеће: “Будући да Влада Краљевине Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту од 23. јула 1914. године, коју је уручио аустроугарски посланик у Београду, царска и краљевска влада је принуђена да се сама побрине за очување својих права и интереса и да, у том циљу, прибегне оружаној сили. Према томе, Аустроугарска сматра да се од сада налази у стању рата са Србијом.”

Tелеграм је председнику српске владе Николи Пашићу уручен у хотелу “Европа” у Нишу, истог дана, 28. јула.

Почетак Великог рата

Објава рата је уследила месец дана после убиства аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. године у Сарајеву.

Телеграм, којим је Србији објављен рат, упућен је 28. осмог јула по грегоријанском календару, који је примењиван у Бечу, односно 15. јула по јулијанском календару, који је коришћен у Београду. Телеграм је послао министар иностраних дела Аустроугарске гроф Леополд Бертолд.

Овај датум, 28. јул 1914, данас се сматра за почетак Великог рата.

Копију телеграма и његову садржину први пут у Србији објавила је “Политика”, на 14. годишњицу почетка рата, 29. јула 1929. године, на петој страни.

Занимљиво је да се у оригиналном телеграму налазио и део реченице који је прецртан плавом оловком, а који гласи: “(…) а нарочито с обзиром на то да су српске трупе већ напале један одред Царске и Краљевске војске у близини Ковина.”

Ово је била ноторна неистина, јер српска војска пре објављивања рата није напала аустроугарске трупе.

Рат је почео наредног дана

Дипломатска нота о објави рата, послата из Беча преко Будимпеште у Београд, одмах је прослеђена Врховној команди Српске војске у Крагујевцу, а потом и председнику српске владе Николи Пашићу у Нишу.

Никола Пашић је, заједно с министрима, државном касом, архивом, уметничким збиркама и другим драгоценостима, 25. јула 1914. године евакуисан из Београда у Ниш, а Ниш је до 16. октобра 1915. године био ратна престоница Србије. Пресељење је уследило након одлуке регента Александра Карађорђевића од 25. јула 1914. године, да се Влада Краљевине Србије, Двор и Народна скупштина преместе из Београда у Ниш.

У тренутку када му је предат телеграм, Пашић је био на ручку у једном нишком ресторану са руским изаслаником Василијем Николајевичем Штрандманом. Председник Краљевске владе Србије прочитао је садржину документа, прекрстио се, истог тренутка прекинуо ручак и отишао у зграду Моравске бановине (која је сада зграда Универзитета у Нишу), на десној обали Нишаве.

Пола сата касније, Пашић се са балкона обратио народу и саопштио да је Аустроугарска Србији објавила рат.

Рат је почео већ сутрадан, 29. јула 1914. године.

Велика дипломатска борба

Пре објаве рата, а после убиства престолонаследника принца Фердинанда у Сарајеву вођена је велика дипломатска борба.

Пошто је 23. јула барон Владимир фон Гизл уручио српској влади ноту Аустроугарске, у европским дипломатским круговима је сместа оцењено да то није обична дипломатска нота, већ ултиматум, који Србија не може да прихвати. Аустроугарска је ноту послала уз сагласност и на подстицај империјалне Немачке.

Треба рећи да је српска дипломатија учинила све да Србија избегне ратни сукоб. У одговору на дипломатску ноту, условно је прихваћено девет од укупно десет аустроугарских захтева. Међутим, није прихваћен захтев из тачке пет, у којој се захтевало мешање аустроугарских органа у истрагу о атентату на територији Србије и учешће и вођење судског поступка, јер би то представљало кршење Устава и суверенитета Србије.

Српска дипломатија је тада предлагала мировно решење, тако што би спор био изнет или пред “велике силе”, или пред међународни суд у Хагу.

Барон Гизл је преузео одговор Србије 25. јула 1914, у 18 часова, прочитао га и саопштио да су “дипломатски односи између Аустроугарске и Србије прекинути”, а свега три дана касније објављен је рат.

Ни први, а ни последњи ултиматум Србији

То није први, а свакако ни последњи ултиматум Србији.

Како је за РТ Балкан својевремено изјавио историчар Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије: “Србија се суочавала са више ултиматума некадашњих и садашњих великих сила, а то је почело још 1909. године, када је морала да прихвати аустроугарску анексију Босне и Херцеговине.”

Неколико година касније, по окончању Првог балканског рата, велике силе су се успротивиле тежњи Србије да преко луке Драч изађе на Јадранско море. Србија је, у замену за албанско приморје, добила простор данашње Северне Македоније, што је на концу довело до сукоба са Бугарском и непосредно утицало на избијање Другог балканског рата.

Поменућемо овде још два примера: онај од 27. марта 1941, који је за Југославију значио улазак у Други светски рат, и злогласни ултиматум из Рамбујеа, који је Србији 1999. године упутио НАТО.

Два дана након потписивања споразума о приступању фашистичком Тројном пакту, део војске је извршио државни удар, сменио југословенску владу и раскинуо споразум, а ту одлуку је на улицама Београда подржало неколико стотина хиљада људи.

“Хитлеров поредак је био антируски, антијеврејски, антипољски и антисловенски, и у њему није било места за Србе”, сматра историчар Милош Ковић, додајући да је мартовски пуч у Београду успорио нацисте и већ планирану инвазију на Совјетски Савез, чиме је СССР добио драгоцено време.

На неки начин, то се поновило и са савременом Русијом, која је, “током побуне Срба против новог светског поретка 90-их, увидела његов прави карактер”, додао је Ковић.

Занимљиво је да се и после 107 година, извесне ствари готово дословце понављају.

У време када је Србија трпела огромне политичке притиске, високи представник за Босну и Херцеговини, аустријски дипломата Валентин Инцко је управо 23. јула 2021. – истог датума када је Аустроугарска 1914. године уручила ноту Србији – забранио “негирање геноцида у БиХ.”

РТ