ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА: Чудна сте ви раса, Срби

„Жао ми је што на Ваше лепо и духовито писмо одговарам овако озбиљно и тужно, али не могу друкчије. Откако сте ви отишли, ја се још нисам развеселила. Не мислим само на Вас лично, већ на све Србе”, пише једна Гркиња српском официру на Солунском фронту 1918. године са острва Крфа, уточишта српске војске у Првом светском рату када је измучена, под притиском Немачке и Бугарске, морала да напусти домовину.  

Публиковано у спомен књизи „Голгота и Васкрс Србије 1916 -1918” заслугом Чедомира Милошевића, писмо даље доноси речи неименоване Крфљанке, којима га уверава да „то веле и све жене које живе на овом малом острву” јер су их очеви натерали да се одрекну жеље за светом, забавом и душевним уживањем, па чак и потребе да се добро хране и зато би, наводи она „за нас било боље да ви нисте дошли на Крф, јер нам је сад горе.”

„Ми смо вас упознале у највећој беди, у вашој највећој несрећи, поцепане, измучене, гладне, без породица, без отаџбине, па сте нам изгледали ипак много, много бољи од наших људи. За последње три године толико сам се била навикла на та питома лица ваших војника, на њихове доброћудне и поштене очи, на људе који тако резигнирано и свесно пуштају да буду варани, само да би нашли кров и хлеба. Чудна сте ви раса Срби! Разговарала сам о томе, пре неки дан, са једним руским пуковником и он вели да је то особина свих Словена. Ако је тако, онда благо женама и кћерима Словена…” Пише и да се људи на острву плаше да ће доћи дан када неће имати шта да једу, па „данас гладују да би сутра имали шта да једу; сутра гладују да би прекосутра имали шта да једу, и тако једнако гладују… срећни кад су сутрашњи дан дочекали… ”

„А, Ви и ваши људи! Пребродили сте тако јуначки толику несрећу, дошли сте гладни, прозебли, па ипак нисте били ни себични, ни тврдице. Ове последње три године док сте били овде проживеле смо лепо и пријатно. Нисмо биле жељне авантура, јер нисмо ни знале како то изгледа; нисмо имале с ким да их доживимо, али сам сваког дана трчала на прозор да видим каквог српског официра, само да ми се јави, па ма ко то био, да се пријатно на мене осмехне, било ми је доста за тај дан.”

Из писма Гркиње се да сазнати да је Крф онакав какав је био и пре 1915. године, а да њој чак изгледа – и горе него пре. Онемео је, пуст, не пева више. Она се са сетом сећа како српски народ стално пева, и на то певање и тај жагор се, каже, толико навикла.

„Можете да ме сматрате за великог непријатеља вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у своју отаџбину. Дошли сте, показали сте шта је живот и отишли, а нас сте оставили несрећне, Шта нам вреди и лепота и све друге лепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива. Благо оним девојкама које су Срби однели одавде и спасли живота на овом острву, пуном сунца и чемпреса, али без људи и љубави”, писала је Гркиња са острва Крф, али су и српски војници умели да узврате.

Тако је настала и једна од најлепших и најпопуларнијих грчких песама, и то од писма које је српски војник писао Гркињи, Крфљанки, Хору Хондројанис. Он је напушта и креће на Солунски фронт свестан да се никада неће вратити. Чак и ако погине, доћи ће у облику птице, а она нека отвори прозор, да јој само пожели лаку ноћ. Девојка је речи свог вољеног преточила у стихове песме “Не љути се на мене, око моје” – данас симбола нераскидивих веза између Крфљана и Срба, као химне грчко-српског пријатељства.

Олга Јанковић / Политика

БОНУС ВИДЕО: