СВЕТИЊЕ У ШИБЕНИКУ СВЕДОЦИ ВЕКОВНОГ ТРАЈАЊА СРБА У ОВОМ ГРАДУ: Трезор пун српских трагова

Богато је културно и духовно наслеђе Срба у Шибенику.

Од 16. века када су у њему подигнути прве српске цркве, наш народ се окупљао око својих светиња – стожера вере и образовања. Протицала су столећа, понекад као мирна река, чешће као бујица, али духовне, уметничке и националне драгоцености које су у овом граду сачуване до наших дана важно су сведочанство трајања Срба у овом граду.

Данас је број наших сународника у Шибенику троструко мањи него 1991. У то време, било их је 3.889, вероватно и коју стотину више ако се зна да је било 768 Југословена. Три деценије касније, оних који су се на попису изјаснили као Срби има 1.045, али опет им је број можда пар стотина већи јер се неки “крију” изјашњавајући се као православци, а њих је више од 900… И међу једнима и међу другима, тешко је наћи орног саговорника да прича о Србима у овом граду. Кажу, увек ће их неко погрешно протумачити. Ипак, с поносом нас упућују до српских знаменитости.

Од тврђаве Бароне, “стражаром” над Шибеником, оном унутар старих зидина града, Улицом Николе Тесле, сишли смо до насеља Варош, где је одувек живело највише Срба. Скрећемо у Тежачку улицу, која именом “сведочи” да су многи наши сународници овде били земљорадници који су обрађивали винограде и поља. На њеном почетку, на броју 6, прелепи је Владичански двор, седиште Епархије далматинске.

– Нацртао сам чесму у шибенском Варошу, где сам живео, која је годинама значила живот у том безводном делу града. Сада од ње нема трага нити је се ко сећа – сетисмо се “Записа с предумишљајем” Милутина Дедића, јер, како је описао, по тој заборављеној чесми цео крај назван је Бунарима, а ту где су некад били бунари, данас је управо Владичански двор.

ДВА ХРАМА У СТРОГОМ ЦЕНТРУ

ОСИМ цркава Светог Спаса и Часног крста, у Шибенику постоје још две српске цркве и то у самом центру града. Храм Светог Јулијана саграђен 1569, у Другом светском рату је бомбардован и остали су само спољашњи зидови. У таквом стању је и данас, али му предстоји обнова под надзором Хрватског рестаураторског завода. Године 1810. Срби купују и оснивају још један храм, данашњу Саборну цркву Успења Пресвете Богородице. Њен иконостас осликали су 1827. чувени сликари породице Лазовић, Симеон и Алексије. Саборна црква има веома богату ризницу, са више од стотину икона рађених у византијском стилу (од 15. до 19. века), као и богату ризницу богослужбених предмета и рукописа.

Овај српски академски сликар, историчар уметности и путописац, рођени Шибенчанин, старији је брат Арсенија Арсена Дедића, великог песника, композитора, кантаутора. У кући родитеља Јована и Јелке (Веронике), одрастали су у Улици Николе Тесле 41, а недалеко од Улице Свети Спас која и дан-данас носи то име по српској православној Цркви Светог Спаса (Вазнесења Господњег).

– Овај храм много говори о нашем трајању у Шибенику – каже нам једна Српкиња. – А град је трезор, трезор пун српских трагова у Шибенику. Унутар његових зидова, Грци и Срби су 1569. подигли Цркву Светог Јулијана. Али, већ 1600. у Варошу, Срби подижу још једну богомољу и посвећују је Часном крсту. У њему је богослужено све док тик до ње, 1778, није подигнута ова Црква Светог Спаса. Од тада памти и добо и зло, а у рату деведесетих није страдала захваљујући шибенском бискупу Срећку Бадурини, који је усијаним главама забранио да скрнаве српску светињу.

А у њој предиван иконостас, на дверима икона Светог Саве из 17. века, а од олтара лево, просторија са два саркофага. У њима почивају епископи далматински: Никодим (Милаш) и Данило (Пантелић). У порти цркве православно гробље, у миру чемпреса гласно сведочи историју Срба у Шибенику. Вечна је ту кућа Петра Ковачевића и Јована Бована, богатих српских трговаца и добротвора, који су се из Мостара доселили у Шибеник и у њему оставили ванвременски траг.

Ковачевић је завештао новац за оснивање прве женске основне школе у граду, а Бован је заслужан што је 1807. у Шибенику почела да ради прва српска школа. Њен ђак био је и потоњи писац Симо Матавуљ, чији су родитељи и преци сахрањени на овом гробљу. Ту је и бели споменик на ком ћирилицом пише “Обитељ Дедић” а под њим почивају отац, мајка и преци Милутинови и Арсенијеви. Одмах поред је и гробница протојереја Константина Крстановића, убијеног у Другом светском рату, а који је “пресудио” да имена синова Дедића не буду Лука и Игор, већ Милутин и Арсеније, по српском краљу и по српском патријарху Чарнојевићу…

Спуштајући се из Вароша према центру града, да “упознамо” још два српска храма, сазнајемо да је још једна улица, ту у центру града, део “српске приче”. Она носи име по др Божидару Петрановићу, српском историчару и правнику, рођеном Шибенчанину чији је брат био владика Герасим (Петрановић). Значајна српска историјска личност, члан Српског ученог друштва у Београду, сарадник Вука Караџића, Божидар се средином 19. века залагао за заједништво Срба и Хрвата… Можда је тај сан у неком тренутку био досањан, али данас, све што носи префикс “српски”, чини се још као шапат и плашљиво дисање иако може само да служи на понос Шибенику и Србима због дубоког трага и снажног печата које су у зидинама града вековима клесали.

Ј. Матијевић / Новости

БОНУС ВИДЕО: