Сећање на погром: Сила ”Имела менаџмента”

Ових дана се обележавало сећање на завршни погром нашег народа у Крајини. Политичари из Београда и Бањалуке урадили су што су могли и знали. Централна манифестација била је ове године у Приједору. Нисам је пратио. Знам домете њених актера. Ипак ме фб ”пријатељи” обавестише о две чињенице. Прва, на ”билборду” једна од жртава беше жена из муслиманског села Жепе – енклаве УН у ратом захваћеној БиХ.

Не спорим патњу тог народа али упечатљивија слика за тај дан била би она са Петровачке цесте где отац убијених синчића из авиона хрватског ваздухопловства, тешком муком даје изјаву за новинаре. Израз тог родитеља говори суштину. Али грешке су могуће. Лично мислим да су то биле намере неког од модератора. Некадашњи шеф безбедносне агенције рече пре неки дан директно у камеру да центар усташије није у Загребу и Сарајеву већ у Београду. Зна човек. Обавештен. Јак ми је утисак оставила и једна госпођа из Подгорице. По имену и презимену бивша Српкиња.

Она рече да је Приједор, као место сећања, увреда за данашње Бошњаке. Може бити! Она лицитира са бројем пострадалих, једне и друге стране, скрећући тако тему са исконског тока. Бол је бол! И онај из Жепе, и онај из Биограда (на мору). И онај од јуче, и онај од пре 100 година.
Оно што сам пратио били су хрватски портали. Тамо се славио погром. Како не би када је то била ”тисућ – љетња” тежња. Из хиљада коментара које сам пропратио (а било ми је емотивно ”лако” јер је у питању славље) истиче се као дан јасан став. ”Када би ми војевали у Шумадији па нас потукли и истјерали, нема љутње. Прихвати пораз. И схвати шумадијско – србијанско (више их је користило ову прву реч) радовање”. Дакле, готово надполовична већина не види ни Ниш у тој србијанској држави. Сам Бог зна где су га сместили.

Тачно је да је у 19. веку Србин прво почео да се организовано бори за слободу и атрибуте државности у Шумадији. Али је тачно да је најмање хиљаду година пре тога живео и у кањону реке Крке, Пливе, на врховима Динаре и Велебита. Дакле, није дојахао из Житорађе или Доње Раче како нас подсети јавно Ивица Дачић. То је уједно и најгрозније и најподмуклије подметање да Срби имају Шумадију, а све друго њихово није.

Ту су дојахали. Допузали. Ушуњали се. Те насилно успостављене унутрашње границе у Другом светском рату као да су постајале и у доба фараона. Послужиле су олуји и индивидуализму (деобама) у нашим главама па су направиле хаос. Зато не замерам поменутој Подгоричанки (о детаљима видети на фб страници Боре Грубача). Она је дете Милована Ђиласа и Јове Капичића. Они су учили како није добро бити Србин. Замерам нашем народу што једном не уочи бар делић онога о чему је писала професорка Пјановић, ми смо народ најстарији! Присутни у Будиму као већина када Мађара готово да уопште није било. То свођење на Шумадију је срамно и злонамерно. И то је централно оправдање за погром и геноцид који су починили наши нови суседи свуда. Прво у Будиму и Солуну, а потом, зашто не рећи, у свим престоницама бивше ”Југе”. И све се то деси захваљујући ”Имела менаџменту” и професионалном интелектуалцу који веза коња где му газда каже. Милане брате рођени, што остави гумену палицу и узе диригентску? Преварили су те.

”Култ индивидуализма оставља могућност само заједници мржње, агресивној заједници. И никаквој другој! Када је Мартић рекао америчком амбасадору у Хрватској Галбрајту да је Крајина – српска земља, Галбрајт му је одговорио: „И Америка је била индијанска, али Индијанаца више нема!“ То је цинизам макијавелистички!(Жарко Видовић, “Предавања”)”

На св Пантелејмона, лета Господњег, 023.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: