Владика Кирило преузео управљање Епархијом загребачко-љубљанском

Владика Кирило преузео управљање Епархијом загребачко-љубљанском

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 19. августа 2023. године, на Преображење Господње, светом Литургијом у Саборном храму посвећеном том великом Господњем празнику у Загребу, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила, администратора Митрополије загребачко-љубљанске.

Том приликом, у складу са овогодишњом одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, владика Кирило је преузео од патријарха Порфирија управљање над Митрополијом загребачко-љубљанском.

По завршетку свете Литургије прочитана је одлука Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве којом је гђи Ингеборг Софији Перца Вуцелић из Калифорније додељен орден Светог Саве II степена у знак признања за љубав, пажњу и сва доброчинства учињена према Српској православној општој гимназији Кантакузина Катарина Бранковић и њеним ученицима. Орден су од Његове Светости Патријарха, у име гђе Вуцелић која је у Сједињеним Америчким Државама, преузели њен син Александар и унук Никола Вуцелић.

Светој Литургији присуствовали су и монсињор Златко Корен, изасласник Надбискупа загребачког Дражена Кутлеше; Јелена Милић, амбасадор Републике Србије у Хрватској; Милорад Пуповац, председник СДСС и заступник у Сабору; Момчило Вуксановић, председник Српског националног савета Црне Горе; Будимир Дубак, бивши министар вера Црне Горе; Новица Ђурић, председник Удружења књижевника Црне Горе; Јелена Боровинић Бојовић, председница Скупштине града Подгорице; Веселин Драшковић, почасни потпредседник Европске шаховске уније; као и многи други који су се окупили да прославе храмовну славу загребачке Саборне цркве и пожеле добродошлицу новом управитељу Митрополије загребачко-љубљанске.

Патријарх Порфирије: Да будемо бољи – то је позив данашњег празника!

Браћо и сестре, велика је радост што смо сабрани данас овде у престоном Загребу Републике Хрватске, у Саборном храму који је, слава Богу, посвећен Преображењу Господњем. И данас управо славимо тај један од највећих празника хришћанске вере, вере хришћана, славимо један од најважнијих догађаја у животу Христовом. То је догађај Преображења Његовог на Гори Тавор. Знамо сви јеванђељску причу и знамо да је то историјска чињеница, што је веома важно, као и многи други догађаји из Христовог живота, који нису митови и легенде него историјске чињенице. Чињеница је да је Господ на гори Тавор показао своју божанску, нетварну, непролазну светлост и да је том светлошћу показао не само да се преображава Он као такав, него твар, Његова људска природа и све око Њега. Све што је створено једино се може преобразити благодаћу Божјом, нетварном светлошћу Божјом.

Сви смо ми позвани на преображај, на промену на боље. Да будемо бољи – то је позив данашњег празника. Ја први да будем бољи, свако од нас себи да каже: Да будем бољи! и да то буде његов допринос у простору у коме живи, у заједници у којој живи. Будући бољи, успињући се на гору Тавор успињемо се на место на коме дејствује благодат Божја која од нашег напора и од нашег труда доноси плод, доноси резултат који јесте заједница са Богом и истинска заједница међу нама људима.

Данас смо заиста обрадовани том чињеницом да славимо Преображење Господње. Лично ћу рећи само то да љубав нема законе овог света, да се не понаша и не функционише по логици овог света. У љубави нема много рационалног, што не значи да је љубав ирационална, да је нелогична. Љубав је надлогична баш зато што је она преображавајућа, што је она Христос. Та надлогична, надумна, луда љубав – како један велики од светитеља Божјих, Свети Симеон Нови Богослов, назива љубав Божју у односу на нас – љубав која нема своја правила јесте нешто на шта сам ја недостојан наишао овде у Загребу. Љубав свих вас у односу на моју маленкост – ја бих рекао, али вуче да кажем, на нашу смерност – од првих тренутака па све до данас, љубав која нема разлоге, која ничим није заслужена, јесте нешто у чему сам ја боравио свих ових протеклих година и то не само, да нагласим, љубав оних који су православни Срби или православни хришћани, него и љубав оних који нису ни исте вере, а ни не припадају истом народу, али љубав оних који припадају у најсуштинскијем смислу истом народу, а то је народ Божји. То је народ који је проистекао из руку Божјих. Љубав и једних и других је нешто што је мене обогаћивало, инспирисало и дало ми истинску и праву снагу и подстрек да и на овом месту на којем се налазим, уздајући се у благодат Божју пре свега, али опет у љубав многих, у љубав коју не заслужујем, да ће Бог дати да на том мом месту не чиним макар штету, а и ако има штете да она не буде превелика. Ако би Бог дао да буде нечега доброг онда је то искључиво и само Његовом благодаћу и само је од Њега и само од љубави свих вас. Та љубав, треба да знате, јер љубав је таква, није нешто што може да стане и престане, него мора да живи. Она је гаранција. Ево, од овог тренутка не значи да ја нећу бити овде. Напротив, у Цркви нема граница, сви смо једни другима потребни и сви очекујемо подршку једни од других. Сигуран сам да ћемо се не само у молитвама, него истински и лицем у лице, често сусретати и молити Богу за спасење света, за мир у свету, за добро у свету, а за све то пре свега у нама и међу нама.

Наш Сабор на свом последњем заседању је одлучио, сагледавајући потребе Загребачко-љубљанске митрополије, да треба да постоји епископ који је стално овде и да ради оно што је основни призив и послушање епископа, а то је да служи свету Литургију, да се моли Богу, да сабира људе, да свима сведочи Крст и Васкрсење Христово. Наш Сабор је, дакле, одлучио да постави Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила да администрира Митрополијом загребачко-љубљанском. На први поглед неко ће помислити како су то велике дистанце и велика удаљеност од Аргентине или од Јужне Америке до Хрватске и Словеније. Међутим, баш та чињеница да је у далеком свету као епископ служио и служи, да је тамо имао и има прилику да се сусреће са људима који су по много чему, када је реч о култури и по предању вере, другачији од оног на шта смо ми навикли и што је наш контекст живота, чини нам се да њему даје велику могућност да управо овде – где такође као Црква нисмо већина, иако овде постојимо као историјска Црква, где није ни дијаспора нити је ово мисионарски простор, већ напротив – на простору на којем наша Црква вековима живи и са свима дели и добро и лоше, али при том се и обогаћује и духовношћу и културом и свим вредностима које красе већинску веру и народ овде, успешно управља епархијом. У исто време и наша Црква и наш народ може да буде поносан чињеницом да је он и вером и културом искључиво доприносио и обогаћивао и оно што је веће и што је већина овде. На крају крајева, ево и сам догађај доделе ордена Светог Саве гђи Вуцелић показује, с обзиром да је њен муж велики научник који је радио у НАСИ, да је неко ко је православне вере и српског рода, рођен и потекао овде, допринео бољитку свеопште светске науке и напретка.

Ја се радујем што данас могу да вам овде представим владику Кирила и радујем се што је наш Сабор препознао у њему оног који ће моћи достојно да води ову епархију као и сви његови и моји претходници, а сигуран сам да ће то много боље чинити него ја, у славу Божју, заједно са вама служећи и молећи се Богу на спасење и ваше и читавог света и свих људи. Сигуран сам да ће допринети бољем разумевању најпре нас међусобно, а онда и са свим другима. Честитам владици Кирилу, молим се да му Бог да снаге и заједно са вама кличем: Достојан!

Владика Кирило: Ми верујемо, зато и говоримо (2Кор.4,13) и доносимо благослов и мир Христов свим људима и свима народима

Ваша Светости Патријарше српски г. Порфирије, часни оци, уважени изасланиче Надбискупа загребачког г. Кутлеше, Ваша Екселенцијо амбасадорко Републике Србије, уважени представници српских странака и институција из Хрватске и Црне Горе, браћо и сестре, уважена господо хришћанска,

Господ Исус Христос је, поред других његових врлина, и најсавршенији учитељ који је ходио овом земљом. Он је својим ученицима и народу говорио на разноврсне начине. Говорећи народу у причама о сејачу, о добром пастиру, о виноградару… Он је употребљавао обрасце из наше видљиве природе и њима објашњавао духовну природу и законе. То је радио и због тога што је духовни свет различит од нашег света, у једном делу и супротан нашој палој природи, да га је и немогуће описати само речима. Специјално jе својим блиским ученицима говорио детаље и давао им објашњења тих прича које је проповедао народу. Некада jе Господ говорио ученицима и народу кроз творење чудеса, чудесних исцељења, хођења по води, утишавања буре на мору, васкрсење Лазара… и на тај начин им приближавао својства своје Божанске природе. Народ и Његови ученици су то примали на различите начине, од усхићења и одобравања до потпуног одбацивања.

Са којим циљем jе Господ све то говорио и радио? Са циљем преображаја и спасења наше пале природе и људског рода, али не само наше пале природе, него сваке појединачне људске личности. Господ Исус Христос персонално јесте друго лице Свете Тројице и у своју ипостас није примио неку посебну људску личност, него jе у своју ипостас, персону – личност, примио целу људску природу и преобразио jе и осветио jе. Зато да би ми, сваки понаособ, примили те Христове дарове потребан је непрестани наш труд на самопреображају – наше ја, наша личност мора да се отвори за Христове дарове, јер свака личност има своју слободу избора – али наравно опет и само уз помоћ силе Божје.

Видимо у Светом Писму колико је напоран био пут преображаја и Христових ученика, пун падова, сумњи, одрицања, али и кајања. Да, ето још једног неопходног услова преображаја – покајање, јер без покајања није могуће уопше ни почети пут према Богу. За неке посебне догађаје Господ је узимао са собом само мали број ученика који су били најбољи, не обавезно најумнији, најачи или најлепши, него ученике који су науку усвајали боље од других, усвајали не само разумом или когнитивном силом, него и умом, срцем, осећањима и свим својим бићем. Тако је Господ, као и у многим другим ситуацијама, повео на гору Преображења своје набоље ученике: Петра, Јакова и Јована. Господ се пење на гору да би и нас научио да jе за преображај потребан труд уздизања срца према горе. Он се пење да би се помолио, дакле и молитва је неопходан услов нашег преображаја.

Ученици су били присутни када је Христово лице засијало као сунце, а хаљине Његове су постале беле као светлост или као снег (Мат.17.2). Ученици су били толико обузети тим виђењем да су попадали на земљу, а Петар је заборавио и на породицу и на пријатеље и желео да остану ту вечно са Господом (Мат.17,4). Сетимо се да Свети апостол Петар у својој посланици од свих чудеса и виђења, ту посланицу смо чули данас, којима је он био сведок наводи управо Преображење као највећи доказ Божанства Христова, како каже сам апостол Петар: Он прими од Бога Оца част и славу када му дође овај глас од величанствене славе: Ово jе Син мој љубљени, који jе по мојој вољи (2Пет.1,16,17). Зашто је Свети апостол Петар баш тај догађај највише запамтио? Зато што је кроз то искуство осетио предукус будућег вечног живота и уједно искуство несавршености његове људске природе. Царство Божје није у речи него у сили (1Кор.4,20) и апостоли на Тавору су осетили заиста и силу божанске природе која им се открила. To је још очигледније у једном другом сведоку силе и светлости Христове, Светом апостолу Павлу, чији jе глинени сасуд, како је он називао себе и своје тело, обневидео у сусрету са Христом на путу за Дамаск. Заправо сви они су у свим тим догађајима били сведоци тог дијалога који се одвијао, обузети силином благодати Божје.

Каже се у данашњем Јеванђељу да после шест дана узе Исус Петра, ована и ]акова… (Мат.17,1), а шта се догађало пре тих шест дана чујемо из речи Јеванђеља: Заиста вам кажем: Има неких међу вама што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где долази у Царству своме. Те речи нам још једном доказују да jе у празнику Преображења откривена тајна будућег живота, а ту тајну нам открива и апостол Павле, јер сви нећемо помрети, а сви ћемо се променити (преобразити) (1Кор.15,51). Празник Преображења нарочито jе био и остао омиљен оцима пустињацима, особито исихастама. Они су хитали у пустињу, остављајући свет, трудећи се на свом преображају и чекајући преображај све твари. Далеко би нас одвела проповед о теолошкој установи исихастичког покрета и Светом Григорију Палами, зато ћe то разматрање остати на маргинама ове речи.

Опростите што ме jе занела благодат празника, па сам се удаљио од теме. Овде на овом месту и у овом светом храму у овом граду та благодат се излила особито прво још крајем 18. века кроз капелу Свете Маргарите – Огњене Марије, где се запалио огањ вере у православнима ових простора да би он прерастао у благодатне силе нестворених енергија Преображења кроз овај свети храм који је испунио више од 150 година свога постојања. Није случајно што је управо, по први пут у историји, један митрополит ове славне и мученичке митрополије Српске Православне Цркве постао и Патријарх српски. Зар није бела пана Патријарха символ чистоте Цркве, чистоте душа верних, али и знак преображењске светлости Христове. Желимо нашем Светејшему многе и благе и плодне пастирске године на трону Светог Саве. И одмах журим да утешим све оне који су данас тужни због тога што наш Патријарх предаје функцију администратора ове митрополије мени. Нека нико не буде тужан на данашњи празник радости и светлости. Омофор Патријарха српског се простире свуда где су канонске територије и верници наше свете помесне Цркве Српске. Дакле, Његова Светост остаје са нама и ми ћемо бити слободни да га често позивамо да нас обрадује својим присуством и својим поукама.

Ваша Светости, желим да Вам посебно заблагодарим на указаном поверењу да баш мени поверите администрацију овом важном епархијом – митрополијом наше Свете Цркве. Посебно ме jе гануло што је Ваш избор Свети Сабор наше Цркве једногласно подржао. Ваша Светости, Ви сте кроз Ваше црквено дело овде показали да се и у времену и околностима и друштвеним приликама, које су обремењене многим сенкама из прошлости, могу градити мостови приjатељства, али и праве благодатне заједнице у Богу. Ми верујемо, драга браћо и сестре, зато и говоримо (2Кор.4,13) и доносимо благослов и мир Христов свим људима и свима народима имајући посебно старање свакако о нашем српском православном бићу ма где да наш народ живи. Обећавам пред свима да ћy се трудити да наставим Вашим путем и да продужим Ваше дело у Господу док год сам од Вас и Светог Сабора одређен да управљам овом епархијом. Моје искуство као Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког мислим да ће ми у томе бити од помоћи.

Дозволите ми, Ваша Светости, да изразим посебно задовољство због присуства моје уже родбине, а посебно због најстаријих, моје мајке Зорке и пријатељице Мирјане, и најмлађих мојих братанића Филипа, Павла и Рада. Такође, поздрављам и моју снају Јелену која има и званичну функцију председника Скупштине града Подгорице, а овде се налази у родбинској посети. Наравно, захваљујем браћи свештеницима и верном народу ове митрополије који jе у оволиком броју дошао на овај велики празник, уједно честитајући славу овог светог храма Вашој Светости, оцу настојатељу Душку Спасојевићу и свим парохијанима и поклоницима ове светиње. И за крај да напоменемо речи које је пред своје блажено упокојење изговорио велики учитељ Православне Цркве, Свети Григорије Палама: Горе, Горе ка светлости!

Молитвама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светог Духа да буде са свима нама. Амин.

Портал СПЦ

БОНУС ВИДЕО: