Ка свесрбском јединству
Ка свесрбском јединству
Ко је пре три године пажљивије прелиставао новине или чепркао по сајтовима, могао је “открити” да су се “руководства Србије и Републике Српске договорила на састанку крајем августа у Београду о обележавању заједничког празника – 15. септембра, дана када је пробијен Солунски фронт”, празника названог Дан србског јединства, слободе и националне заставе.
Уистину, за најављену свесрбску свечаност није се могао наћи величанственији повод, будући да је у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење двеју србских краљевина и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева, од нешто више од 140.000 војника у саставу србске војске, учествовало најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.500 изван Краљевине Србије.
За разумевање овог последњег податка ваља знати да су у многим војним активностима србске и црногорске војске током балканских ратова и Великог рата, изузетну улогу имали добровољци у њиховом саставу; посебно се то односи на добровољце у србској војсци при пробоју Солунског фронта и у постсолунској офанзиви. Нашавши се у једној од ових двеју војски (војсака, како се онда говорило и писало), по сопственом избору, из патриотских и националних побуда, добровољци су се у балканским ратовима, под србском заставом, одушевљено борили за коначно ослобођење од Турске, а касније, у Великом рату, и за ослобођење свих Јужних Словена из Аустроугарске и за њихово уједињење са Србијом и Црном Гором; многи од њих дали су у тој борби и своје животе.
Ови Верници Отаџбине, како се с разлогом називају, највећим делом Срби из србских крајева под вишедеценијском и вишевековном угарском или аустријском окупацијом, својим учешћем у србским ослободилачким ратовима јасно су исказали своје непристајање на неприродно стање наслеђених “геополитичких” односа. Без обзира на трајање једне или друге окупације и имајући на уму даље аустријске и угарске територијалне претензије према Србској Земљи, за Србе рођене у сенци хабзбуршке круне и затечене уочи Великог рата у Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Славонији, Кордуну, Банији, Лици, Далмацији, Србском приморју (данас познатом као црногорско), Херцеговини и Босни, ратовање у саставу аустроугарске војске није могло бити патриотски чин, нити су им Аустрија и Угарска биле отаџбина, једнако као што ни Турска током петвековне окупације није могла бити отаџбина Србима из Шумадије, или Рашке, или Зете, или Топлице, на пример. Рат за рачун Аустроугарске није могао бити рат за њихове интересе, ни по простору на коме се ратовало, ни по избору ратног противника. Има ли се све то у виду, постаје сасвим извесно да су Срби из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева својим масовним учешћем у ратном саставу србске и црногорске војске и сопственом жртвом за одбрану Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе оплемењивали и велики национални покрет за ослобођење и своје Матице и сопствене Отаџбине, завичајног дела Србске Земље.
Због свега тога, не може се сумњати ни у чињеницу да је србски добровољачки покрет на почетку 20. века био изузетно значајна појава, исто као што се не могу затворити очи пред истином да су ослободилачки ратови из тога периода, када и јесте било остварено свесрбско јединство, под истом заставом, у борби за слободу, судбински утицали на биолошки опстанак србског народа и његову будућу историју.
Нажалост, у нашим данима видљиво је да србски свет не распознаје најбоље те тековине јер су оне, понајвише злосрећним деловањем антисрбске науке и њених обезнањених пипака у школском систему (посредно и у политици), запретене у маглама анационалног југословенства, интернационализма, мондијализма, глобализма и којекавих других подвала савремене западне фашикратије.
Гледано из тог угла, најтрагичнију судбину доживело је свесрбско јединство.
Да се на будућност те изузетно племените и за Србе јединоспасавајуће идеје мора данас гледати с извесним резервама, овде се могу навести бар два разлога.
Први:
Зна се да је 2007. године, под видом да је “демократија универзална вредност, заснована на слободној вољи народа да одреде свој политички, економски, културни и друштвени систем и у потпуности учествују у свим аспектима живота”, Генерална скупштина Уједињених народа, тог америчког служинчета, прогласила 15. септембар Међународним даном демократије и позвало своје чланице и све регионалне, владине и невладине организације да тај дан свечано обележавају.
Зна ли се са колико поводљивости србски свет прихвата и најиспразније пароле стране “производње”, лако се може десити да сазнање о 15. септембру као међународном дану демократије, србски 15. септембар, нарочито онај део који помиње свесрбско јединство, почне да се изговара с извињењем. Баш као што су се унитаризму, тежњи ка јединству, у брозовском времену придавала најружнија обеле жја, или као што се реч национализам, родољубље, љубав према сопственом народу, прогласила за најцрњи облик шовинизма.
Други:
Већ на самом уводу у причу о свесрбском јединству стиче се утисак да се, без обзира на то што се помиње “регион”, договорено јединство тиче само Срба из Републике Српске и Републике Србије.
Тим поводом, србски члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик изјавио је у Бањалуци “да је обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе јединствено с тежњом да Република Српска и Србија буду једна држава, градећи сигурност и будућност целог регион… Данас имамо две државе – Србију и Српску, а тежња је да будемо једна држава градећи сигурност и будућност читавог региона, што нам нико не може одузети”.
Србија и Српска, дакле, и ништа више, и нико више!
Исти повод није могао проћи и без изјаве председника Републике Србије Александра Вучића да “нема виших и важнијих вредности од јединства нашег народа и слободе за коју су се наши преци борили, за коју ћемо се борити и у будућности. Славимо, а то ће убудуће бити и државни празник, јединство и слободу”, те да “данас славимо дан пробоја Солунског фронта, када су се, 15. септембра, војницима Србије, који су прошли кроз пакао Албаније и током ратног сукоба изгубили педесет одсто својих сабораца, прикључили добровољци из других српских крајева. Било их је десет одсто из Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна, свих делова где су Срби живели. Србин није могао да прихвати обавезу да ратује против Србина и прикључио се уз нашу једину црвено-плаво-белу заставу, која нас и данас уједињује… Ако смо јединствени, сложни, уједињени, ми Срби, а ово није само државни празник, већ свесрпски, можемо да превазиђемо све недаће, победимо све проблеме, осигурамо и гарантујемо будућност наше деце”.
Лепо речено, али зато нетачно у делу који се тиче не само србских добровољаца, већ и србских губитака “кроз пакао Албаније и током ратног сукоба”.
Оно прво, о добровољцима, тешко је објаснити због чега их је уопште помињао јер пре неких девет година, у улози Председника Владе Републике Србије, избегао је да расправља о предлогу овог потписника да се поништи брозовско решење (са потписом јадног Србина Александра Ранковића) из 1947. године којим су србски добровољци из ослободилачлих ратова 1912- -1918. проглашени профашистима.
А и прича о србским губицима нешто је комплекснија. Јер, с обзиром на тадашњу општу здравствену ситуацију у Србији, према томе: и у војсци, на почетку ратних операција средином октобра 1915. године “убојна снага Србије састојала се на лицу места, сем рањеника и болесника, из 411.700 људи и 8.879 официра”.
Према подацима србске Врховне команде, у борбама у Србији током октобра погинуло је 18.326, умрло од рана и болести 21.647 и заробљено 28.155 војника. У току повлачења, опет према подацима исте те Врховне команде, погинуло је, заробљено, умрло и нестало 138.600 војника, макар се то не слагало с њеним извештајем србском војном изасланику у Француској да је србска војска на самом крају 1915. године била сведена на 110.000 војника и 2.350 официра. Па ће се додати да је “напуштање целе наше територије умањио дух наше војске и увећао број војника, који се је предао непријатељу”, али се неће рећи да се србски добровољци нису предавали, пошто се знало да би их, у таквом случају, као аустроугарске дезертере чекала смртна казна, а и њихове породице биле би изложене одмазди; и то је био разлог што нису прављени добровољачки спискови, мада не треба занемарити ни наредбу србског Министарства војног, издату на самом почетку рата, “да се добровољци не формирају у засебне добровољачке команде, нити да се на започетој основи скупљају сами, у веће гомиле”.
То је и доказ да се оних наводних Вучићевих десет посто добровољаца није 15. септембра 1918. године прикључило србској војсци, пошто се добро зна да су, чим је почео рат, од емиграната из Аустроугарске затечених у Србији, формирана четири четничко-добровољач-ка одреда: Јадарски, Руднички, Златиборски и Горњачки.
Зна се такође да је после неуспеле србске офанзиве у Срему и катастрофе Тимочке дивизије код Легета, недалеко од Сремске Митровице, 6. септембра 1914. године, велик број Сремаца прешао Саву и пријавио се у србске добровољачке одреде. Од пребега из Баната и Срема формирана су у Београду два одреда: Банатски и Сремски. Оба су учествовала у последњој одбрани Београда, а врло мало Сремаца преживело је ту битку.
И није непознат један документ србске добровољачке команде у Одеси који казује да је, чим је Србији објављен рат, “из освојених босанско-херцеговачких области прешло на територију Србије до 50.000 Босанаца и Херцеговаца”, да се “у децембру 1914. г. слегао у Нишу приличан број заробљеника (према званичним подацима, њихов укупан број у Србији тада је износио око 70.000 – ИП), те да се, као добровољци, “упутише готово сви заробљени и пребегли (курзив ИП) Југословени у разне јединице у позадинску службу војске и у грађанске дужности”. Касније, до краја 1915. године, поред неколико хиљада добровољаца укључених директно у српске јединице, било је формирано још десетак добровољачких одреда и самосталних батаљона; један од њих, одред Војводе Вука, бројао је око 4.000 бораца.
Према истраживањима овог потписника, из исељеништва, највише из Америке, дошло је на србска ратишта (добрим делом на Солунски фронт, али не 15. септембра 1918, већ током претходне четири године) најмање 42.300 србских добровољаца (не рачунајући ту најмање 3.124 члана страних медицинских мисија), од којих је, именом и презименом, препознато више од 10.600, међу њима око 1.960 из Херцеговине и Босне и око 3.380 из Србске Крајине и Хрватске. (Рачунајући и оне “остале”, пребеге и из заробљеништва, само “из Кореничког и Удбинског среза нашло се у Великом рату око 3.000 солунских добровољаца” – скоро трећина оних Вучићевих десет посто).
Има ли се све то у виду, прича председника Вучића о десет посто добровољаца из “Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна (да му се не замера што није поменуо Банат, Бачку, Барању и Славонију – ИП), свих делова где су Срби живели”, потпуно искривљује слику стварнога стања, а помињање “Крајине”, да ли Беле, Неготинске, Кучке, Бихаћке, Скадарске, Шестанске, Цазинске или још неке од познатих у некадашњој Југославији, само потврђује истину да Држави Србији још увек није познато да је постојала Република Србска Крајина.
Због таквог односа према Србима из Србске Крајине (да занемаримо Банаћане, Бачване, Барањце и Славонце), и онима који тамо још преживљавају, и онима који су током Рата за крајишку независност (1991-1995) и на самом његовом крају отуд избегли и уточиште нашли у Српској или Србији (од 800.000, ту их је барем 600.000, а са њиховим рођацима настањеним од раније – и цео милион), није за чуђење што се у њиховој свести развија чак и мржња према неким поступцима Државе Србије (примера ради, недавно је одбијен предлог да се крајишким борцима, због права на пензију, призна учешће у Рату за крајишку независност), која иде дотле да се од њих може чути и, рецимо, “мудрост” да су Србија и Хрватска заједнички пре четврт века извеле ону геноцидну “олују”.
Коначно, да би договор о празнику названом Дан србског јединства, слободе и националне заставе заиста стекао свесрбска обележја, Држава Србија мораће да “провери” сва своја досадашња знања и “знања” о Србској Крајини.
Илија Петровић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Веома занимљива тема.
Мало село на Банији , из којег водим поријекло , је дало један добровољаца од којих је било четворица или петорица преживјелих (по сјећању мог пок. оца) а исти су успјешно организовали народ како би се одупрли покрштавању 1941.г..
Постоји велики проблем због манипулација па је тако РТРС , из Бање Луке , ималадокументарно-историјски серијал , уредника и водитеља пок. М. Лазанског , у којем се форсирала прича да су управо Срби са територије Републике СРБске Крајине били у јединицама А-У монархије које су извршиле злочине у Србији. Колико је мени познато а постоје доступни документи који то птврђују , Крајишнике су слали у Галицији и један дио у Италију из једноставног разлога а тај би био могућност побуне и пребјега на Страну Србије. Чак и у Галицији и Италији су Крајишници гурани у прве редове а иза њих су били ‘рвати и муслимани који су им пуцали у леђа у случају пребјега. велики број Крајишника је тако изгубио живот а они који су успјели пребјећи су се нашли у добровољачким јединицама.
Што се тиче непомињања РСК , дио одговора је у горе поменутој емисији а пошто се зна да у Р. Српској ни мува не зуји без одобрења Додика (као и у Србији без Вучића) онда су ствари мало јасније а да би биле потпуно јасне треба испитати шта се дешавало са Додиковим привредним криминалом у СР ‘рваЦкој 1990.г. и да ли је од тада уцјењен од стране ‘рваЦких служби?
Чак и ово подметање Крајишницима да је Србија заједно са ‘рваЦком организовала “Олују” је смишљено како би се Срби дјелили а истина је да је у издаји учествовала Брозова JNA и њене службе. Само ових неколико , које сам поменуо , су били повезани и са службама JNA а Додик је преко Борислава Микелића повезан са тим службама. Наравно поменути двојац је био повезан и у криминалним активностима којима су се , крајем осамдесетих и почетком деведесетих , бавили.
Дакле , читава историја па и ова најскорија нам је замагљена и препуна лажи и манипулација.
“Мало село на Банији , из којег водим поријекло , је дало један добровољаца …”
Мало сам био брзоплет и требало би писати : “један број” …