Жаргон, језик или нешто треће

Жаргон, језик или нешто треће

Речник и осврти

Поштапајући се изреком да “волим све што воле млади”, пре четрдесетак година свратим у књижару и купим “Речник жаргона” Драгослава Андрића (1923-2005) кога сам онда знао једино као шаховског мајстора. Признајем да сам жаргон увек доводио у везу са досеткама (доскочицама) настајалима мање током кафанских дружења, а више у уличној или каквој другој доколици – увек са циљем да се истакне шаљива или ружњикава страна неке појединости садржане у “начетој теми”.

Тек кад сам сазнао да је објављено друго, проширено издање Андрићевог Речника, овога пута под насловом “Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних речи и израза”, Београд 2005, са преко 16.000 одредница, “скоро двоструко више ставки од броја ставки које су се нашле у првом издању”, приказ Милана Влајчића (1939-2022), новинара, књижевника, књижевног и филмског критичара, разабрао сам да би жаргон могао бити нешто више од уличног или кафанског препуцавања:

“Кад је пре три деценије наш познати и изванредно плодни преводилац и полихистор Драгослав Андрић објавио ‘Речник жаргона’, књига је намах постала књижарски бестселер, али је зато у академској јавности завладала прилична збуњеност. Запамтио сам вајкање угледног академика, иначе врсног лингвисте: ‘Још немамо критичко издање целокупног Вуковог дела нити Академијин стандардни речник, а стиже нам речник жаргона’… коме је, на промоцији… познати лингвиста замерио што је аутор у овом издању изоставио акценте”.

У труду да сазнам колико је Влајчић у праву, наишао сам на једно раније тумачење (из 2003) Ранка Бугарског (1933), лингвисте познатог ми по нечем вамо, да се “жаргоном може назвати сваки неформални и претежно говорни варијетет неког језика који служи за идентификацију и комуникацију унутар неке друштвено одређене групе – по професији, социјалном статусу, узрасту и слично – чије чланове повезује заједнички интерес или начин живота, а која уз то може бити и територијално омеђена”.

Нешто касније (“Данас”, 10. јун 2013) објашњено ми је да “социопсихолошки гледано, жаргон… настаје из потребе чланова неке друштвене групе да језиком учине ту групу другачијом од осталих, а себе потврде као њене припаднике”, што је притврдила Стефани Миљковић, у дисертацији одбрањеној 2019. године на Филолошком факултету у Београду, мишљу да је “жаргон специфичан језик којим говоре људи одређене друштвене средине, класе, групе, професије и заната, а који је за друге групе неразумљив”, те да “данас су многе речи из овог специфичног језика ушле у говорни језик, а преко њега и у књижевни”.

Све то могла је “оверити” Маријана Чанак (1982), професор књижевности и вишеструко награђиван књижевник, научним радом “Обележја новосадског омладинског жаргона са речником”, рађеним под руководством проф. др Владиславе Петровић (можда Петковић?), из кога овде преносимо тумачење да “жаргон представља посебан говор, односно говорну варијанту људи неке одређене друштвене групе коју могу да одређују професија, социјални статус, узраст, територијална омеђеност, заједничка интересовања и начин живота њених чланова и слично; тако, на пример, можемо говорити о политичком, компјутерском, уличном, омладинском, студентском, наркоманском… жаргону. Жаргон не само да обилује специфичним језичким средствима, него и неким стандардним или књижевним изразима даје специфично значење, те је због тога мање разумљив другим говорницима истог језика; заправо, такав језик унутар језика има функцију да идентификује чланове одређене друштвене групе, да још више ту групу затвори и сачува је од уљеза”.

Исто то само мало друкчије, Софија Милорадовић (1963), из академијског Института за србски језик у Београду, сместила је у реченицу да се “жаргон може назвати условним језиком ограничене групе носилаца, односно корисника, а то је заправо секундарно изведен, неформалан, те спонтан и емотивно маркиран, углавном вербални варијетет или подсистем националног језика, а употреба жаргонизама детерминисана је низом социјалних, психолошких и биолошких фактора”. А да би се и осредње језичке (не)зналице налик овом потписнику могле у томе снаћи, додала је да, “као и дијалекти, настали територијалним раслојавањем језика, и жаргон представља некодификовану језичку форму”.

Чак и ако се лаик у језикословљу одважи да протрчи преко претходних редака (или кроз њих) – а и како би друкчије кад је свака језичка финеса за њега “шпанско село” -, неће му промаћи “опште место” да жаргон опстоји као:

– Говорна варијанта или специфичан језик као комуникационо средство неке одређене друштвене групе препознатљиве по професији, социјалном статусу и територијалној омеђености;

– Потреба члановима неке друштвене групе да језиком учине ту групу друкчијом од “осталих”, непосвећене масе остављене да се споразумева општеприхваћеним језиком;

Прихвати ли се то као чињеница, онда се, у одсуству препознатљивих писаних трагова (доказа), несумњивим може сматрати да је црквенословенски језик први забележен жаргон у људској историји – србској, ван сваке сумње.

Друкчије о истом

Подразумева се да таква условна (не)прихватљивост садржи у себи могућност, и право!, да се о претпостављеној чињеници размишља друкчије, те се не треба чудити што бројни (и “прекобројни”) судови о црквенословенском језику одударају од довде изреченог.

Зауставићемо се само на трима од њих.

На првом, из домаће радиности:

Дејан Живановић, непознатог занимања, текстом “Црквенословенски језик – језик Словенског Срца” (https://naukaikultura.com/crkvenoslovenski-jezik-jezik-slovenskog-srca-2/), уверава нас да је “црквенословенски језик само Светосавље… Ако желимо да сачувамо Светосавље, требамо да чувамо управо Црквенословенски Језик… језик на коме говоре и који су говорили Свети, језик на коме су говорили наши преци, језик који је владао вековима на овим просторима, језик који кад се изговара, разумеју у суштини сви Словенски Народи”.

Занемаримо ли неписмену употребу речи “требамо”, свему осталом може се признати да звучи бесмислено:

– Који ли то живи Светитељи говоре црквенословенски;

– Који ли су то “наши преци” говорили црквенословенски, нарочито они што живеше у временима пре 491. године, када су Словени поменути први пут;

– У којим је то вековима црквенословенски језик “владао на овим просторима”;

– Који ли су то “сви Словенски Народи” који “разумеју у суштини” црквенословески језик, да ли у то, на пример, римокатолички Пољаци, Лужички Срби, Словенци… Хрвате да занемаримо, и шта да раде чак и високошколовани Срби када се сударе са црквенословенским.

На другом, из Русије, уз подсећање да су Руси србско племе:

Вадим Викторович Рибин, публициста, капетан у резерви, текстом “Опет се повлачимо : Смањивањем употребе црквенословенског језика у Богослужењу ми издајемо православље” (https:/naukaikultura.com/opet-se-povla~imo-smanjivanjem-upotrebe-crkvenoslovenskog-jezika/) упозорава своје сународнике да је “прелаз у Богослужењу са црквенословенског на руски, са становишта језичке политике, повлачење без борбе”, те да је “главна веза која повезује сродне језике заједнички прајезик. То је корен језичког стабла, чије су гране савремени живи језици”. Када томе дода да “знање говорника језика свог прајезика, дакле, јача језик, чини га отпорнијим на спољашње утицаје и јача одбрану руског језика”, остаје му само да закључи како “умањивши употребу црквенословенског језика у Богослужењу, не бисмо предали само положај православља, већ и положај живог руског језика и духовни, економски, политички, културни, војни положај руске државе и руског народа, као наше цивилизацијске позиције”.

Основни приговор томе могао би се свести на следеће:

– Сви словенски народи имали су црквенословенски као “заједнички прајезик” и, он је, стога, “главна веза која повезује сродне језике” – словеначки, лужичкосрбски, пољски, на пример – руски и србски да не помињемо, они се подразумевају;

– Ако је црквенословенски језик “заједнички прајезик” свим словенским народима, онда то значи да су словенски народи “рођени” 491, године у којој се та “врста” помиње први пут;

– Има ли се у виду претходни став, Србима се намеће “знање” да је Анатолиј Кљосов (1946), биохемичар, ДНК-генеалог, руски и амери чки академик, у бунилу призвао њихову стодвадесетвековну старину, да није било Лепенског Вира, да нема винчанског писма (србице), да су Срби (и Руси који су, речено је, србско племе) измишљени касније, неодређено када и неодређено са којим циљем…;

– Неупотребом црквенословенског језика доведен је у питање опстанак руске државе и руског народа и њихове “цивилизацијске позиције”.

На трећем, али не по значају:

Владика Николај (у свету: Никола Велимировић, 1880-1956, од маја 2003. године свети Николај Охридски и Жички) – према сведочењу игумана Рафаила Поповића (Духовника Никољског) о свеправославној духовности, у тексту под насловом “О црквенословенском језику : Свети Николај Жички” (https://naukaikultura.com/sveti-nikolaj-zicki-o-crkvenoslovenskom-jeziku/) -, на питање једног богомољца “зашто наша црква не преведе богослужбене књиге са црквенословенског језика на српски па да све лепо разумемо шта се чита?”, одговорио је:

“Многи су ме питали за то. Црквенословенски језик везује све словенске народе тим језиком. И Руси и Бугари и ми Срби свима су исте богослужбене књиге и то нас везује. Затим, ако би се богослужбене књиге преводиле, а наш језик говорни мењао се и реформисао, то значи: требало би сваких сто година па да се поново преводе богослужбене књиге. Тако би се удаљили од оригиналног црквенословенског текста који је тако богат и савршен, да се не може превести свака реч на српски језик који је много сиромашнији од њега. Затим, ми на нашем језику слушамо обичне разговоре, псовки и клетву, па се свађамо и грдимо на том нашем језику. Зато је словенски језик свет и он мора остати за разговор са Богом. И ко воли цркву и Богу се моли долазећи често у цркву, он ће све на богослужењу брзо свићи и све разумети. Црквенословенски језик је мост који повезује све словенске народе”.

Нека од ових објашњења ваља запамтити:

– Сви словенски народи везани су црквенословенским језиком;

– “На нашем језику слушамо обичне разговоре, псовке и клетву, па се свађамо и грдимо на том нашем језику”;

– Оригинални црквенословенски текст је “тако богат и савршен” да је непреводив на србски;

– Србски језик много је сиромашнији од црквенословенског;

– “Словенски језик (је) свет и он мора остати за разговор са Богом”;

– Црквенословенски језик је мост који повезује све словенске народе”.

Ако је нешто од тога већ запамћено, неће сметати да се мало и коментарне. На пример:

– “Признање” владике Николаја да постоји наш језик, србски, може се и мора тумачити само као непорецива истина да је он, наш језик, једно од изворних обележја србске духовности, те да је црквенословенски језик изумљен, као нов-новцат, у неком много каснијем времену, али не пре оне године у којој су Словени први пут поменути;

– Кад већ имамо наш језик на коме “слушамо (а ако слушамо, онда то значи да понекад понешто и говоримо – ИП) обичне разговоре, псовке и клетву, па се свађамо и грдимо на том нашем језику”, бесмислено звучи тврдња да су, као мостом, “сви словенски народи везани црквенословенским језиком” – укључујући и већ познате нам поримљене Пољаке, Словенце, Лужичке Србе…, Хрвате и још неке да и не помињемо -, ово последње утолико пре што је Ватикан 1059. године, недуго по расколу у хришћанству, у Солину (код Спљета) окупио своје прелате не би ли се тамо одрекли моста једногласном одлуком да је ћирилица “ђавоље писмо”;

– Тврдња да је србски језик “много сиромашнији од црквенословенског”, у директној је супротности са “признањем” да “на нашем језику слушамо обичне разговоре, псовке и клетву, па се свађамо и грдимо” – чега у црквенословенском нема; нема ли у њему нашег језика, србског, значи да је сиромашнији, без обзира на то колико био “богат и савршен”;

– Став да је “словенски језик свет и он мора остати за разговор са Богом”, макар испред речи “словенски” била испуштена реч “црквено”, уверава нас да да је тај језик – црквенословенски -, измишљен циљно, за употребу у уском корисничком кругу и ни по чему као замена за “обичне разговоре, псовке и клетву, па се свађамо и грдимо на том нашем језику”, говорном, србском;

– Остало је непостављено питање због чега се о наводном “сиромаштву” нашег језика почело међу корисницима црквенословенског језика говорити тек кад је тај наш језик реформисан – небитно чијом заслугом, да ли деловањем Саве Мркаља (1783-1833) или Вука Караџића (1789-1864), исто као што је “сумњиво” и питање због чега нико не противречи уверењу да је црквенословенски језик “заједнички прајезик” словенског света, а из “свих оруђа” испаљују се плотуни на Бечки договор из 1850. године “који недвосмислено говори о једном језику једног словенског народа”.

Многи воле да су против Вука

Не зна се посигурно да ли је владика Николај изговорио то са своје главе или се, можда, држао “знања” које је утицајни митрополит карловачки Стефан Стратимировић (1757-1836), “човек ретке учености и културе”, уградио у борбу против Вукове језичке реформе називајући је простачком јер је наш језик – “језик говедара” – недостојан да се на њега преведе Нови Завет! И не само то, митрополит Стефан је, у уверењу да језик копача, орача, свињара и говедара “не може бити надређен црквеном језику и правопису”, бечке штампаре “убедио” да не штампају Вуков Рјечник.

То што је Рјечник 1818. године ипак одштампан у Бечу, у штампарији јерменских мехитариста, неки данашњи антивуковци превешће “мишљу” да Вук “није био добар за српски народ”, а један од њих ће рећи за мехитаристе да су унијати (православци који признају папу), али и да то што су штампали не само Рјечник, већ и још неке Вукове књиге, јесте “једна прикривена језуитско аустријска операција”.

Биће да Вук и није био баш толика “овца” каквом га представљају многи ововремени антивуковци који веле да му је Јернеј Копитар, Slovenc, писао и речник, и писменицу, и остало… јер је србски, ваљда, боље знао од Вука – толико боље да је “видео” како ће, у подалекој будућности, Енциклопедија британика представити Вуково (и Савино) правило о једном слову за један глас, као једно од “најједноставнијих и најлогичнијих система изговора”. Добро, можда ће неко рећи да су Енглези доказани србски непријтељи, па хвалом постојеће србске писмености, говедарске и свињарске, настоје да Србима омрзну “оно право” – црквенословенски језик, али је Вук у предговору Српскоме рјечнику (1818) написао да, “ако се наш списатељ родио у вароши, он већ није ни чуо правога и чистога српског језика; ако ли се родио у селу, он, је у дјетињству дошао у варош и ондје за 10 до 15 година учећи науке на туђим језицима морао заборавити и мислити српски… Понајвише наши књижевника и веће господе српске по Маџарској кажу, да је славенски језик (што имамо данас у њему библију и остале црквене књиге) прави српски језик, а овај, што њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како треба данас писати… ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране: једни кажу, да треба писати управо славенски, а народни језик оставити сасвим као покварен, свињарски и говедарски…; други (који је највише има) кажу, да не треба управо ни славенски ни српски него да народни језик треба поправљати и писати мјешовито између обадва језика, да се приближава к славенскоме и да се гради књижевни језик, да се славенски језик опет поврати у народ и оживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна славенски језик тако, да може књиге писати; а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао славенски језик тако научити, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик српски (а кашто и славенски, кад не знаду, ни како је српски ни славенски), к славенском приближавају и граде књижевни језик… што не знаш српски, метни славенски; што не знаш славенски, метни српски; а што не знаш ни српски ни славенски, метни како ти драго (што ти прије на ум падне): ђе се из два језика… по својој вољи трећи гради, ту се не може погријешити; само да није чисто, као што народ говори, а остало све може поднијети”.

Макар као жаргон, али то не рече јер те речи у његовом вре­мену не беше, бар не у виду србске позајмљенице из француског језика.

Има ли се у виду све што је довде речено, без икаквог околишења и устeзања може се рећи да је црквенословенски језик настао као жаргон – не покварен, погрешан (још мање кваран, грешан), већ као “неформални и претежно говорни варијетет неког језика који служи за идентификацију и комуникацију унутар неке друштвено одређене групе… чије чланове повезује заједнички интерес или начин живота, а која уз то може бити и територијално омеђена”.

Иако је француски славист Сипријан Робер (1807-1865) још пре сто седамдесетак година записао да су Срби почетни народ-мајка, а њихов језик, србски, почетни језик-мајка, многи језикословци у Срба, и не само они већ и мајстори од других “знања”, кад на страни чују неку реч сличну или истоветну србској, ону србску они одмах прогласе страном. Па се може десити да једна наша учена Турцисткиња сачини листицу турцизама у србском језику, на њен почетак стави авлију, корак-два иза ње и капију не досе­ћајући се да су Турци на данашња станишта дошли као номадски на­род, те да им и једно и друго није било потребно. А “ситница” што је србски језик био званичан на турском двору (“и шире”, што би рекли политичари у Србији), за поменуту Турци­ст­кињу нема језичког значаја јер, побогу, Турци су строго пазили да им се у њихов језик не увуче нека србска. И, даље, Срби су пре више хиљада година обрађивали метал, па би би­ло невероватно да би тих више хиљада година чекали на Турке да им именују ексер – ‘мајку му јексерову’, како је то некад говорио онај глумац Иван Хајтл, у представи “Село Сакуле, а у Банату”. Што је најзанимљивије, тих неколико хиљада година Срби ни­су ни јели – чекали су на Турке да пристигну и понуде им да купус и месо једу у сарми. Због свега тога, не би се требало зачудити ако “научници” ове турцистичке сорте (а њих има на свим језичким странама) наредних дана “научно” саопште да Срби нису кроз историју ни постојали, то су били “неки други” маскирани у “неке треће”, а ни име нису добили по СЕБИ, већ су га искривили у СРБИ, како не би ни сами себе препознали -, док се Енглези, на пример, пресељавају у гробље, cemetery, симитри не знајући да је то место названо по србској речи смрт.

Уз питањца и нешто опаски

Ако је црквенословенски језик био Србима прајезик – како то да народне песме, епске (јуначке) и лирске, пословице, загонетке, приповетке… нису настајале и настале на том језику?

Да ли је икоме позната иједна гусларска (јуначка) песма певана и написана на црквенословенском језику?

Називајући наш језик, србски, говедарским, свињарским… носиоци (корисници) црквенословенског језика, сопственог жаргона, обезвређују србско народно стваралаштво, и народно песништво у њему, оно којим је тамо неки Немац, зваше се Јохан Волфганг Гете (1749-1832) био толико опчињен да је рекао како је по својој лепоти упоредиво са библијском “Песмом над песмама”, а које је ондашњим часним Европљанима послужило да нешто више сазнају о Србима, њиховој прошлости, њиховим обичајима, њиховом слободарству и поштовању не само сопствених моралних вредности, већ и оних који са њима долазе у додир.

У нашем времену, борци и борке, приватни ратници против Вукове (и Савине) језичке реформе, залажу се за враћање црквенословенског језика у “свињарску, говедарску, орачку и копачку” употребу, чиме бескрајно обезвређују књижевно стваралаштво истих тих “копача, орача, говедара и свињара”, међу њима – да не идемо превише у ширину -, и Његошево, Десанкино, Милошево, Исидорино, Ивино, Бранково…

Ако је поменутим боркама и борцима баш стало да се и црквенословенске речи нађу у свакодневној употреби: за ручком, на улици, у јавном превозу, на пијаци… – нико им не брани да, по узору, примера ради, на већ пописане турцизме, попишу црквенословенизме интересантне за наш језик, србски, и заинтересованима оставе на вољу да бирају који ће црквенословенизам у одређеној (не)прилици искористити, а који ће оставити “за после”.

Онима који жале што су “паметне” расправе међу Србима осиромашене немањем црквенословенских философијских појмова у нашем језику, србском, широко је поље да такав речник сачине и тим чином пруже прилику философијским и другим лаицима да обогате не само своју мисаону и писану делатност, већ и да упристоје своје обичноразговорно, псовачко, клетвено, свађалачко и грдилачко понашање.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: