Наука или неука

Наука или неука – Искуство овог потписника

Пре неки дан поучи ме један знанац-зналац да се словном групом “ук” у речи наука исказује учење, из чега одмах извукох поуку да се то тиче и неуке.

А потом кренуше подсећања на поменуте појаве, као (не)сродне системе (не)сређених и (не)систематизованих (не)знања о нечем’ ‘вамо:

а. Крајем јула 1990. го­ди­не, док се припремао нови број Самоуправе, првих приватних новина у Србији постброзовске ере, предложио сам њеном главном уреднику да се у једном од наредних бројева отвори распра­ва о вра­ћа­њу Барање Војводини Србској. Уредник је ову идеју оберучке прихватио и одмах предложио да нађем зналца који би напи­сао иницијални текст.

Не часећи кренуо сам у потрагу за буду­ћим писцем. Разго­варао сам с универзитетским професорима и ака­демицима Славком Гаври­ло­вићем (1924-2008), Василијем Кре­стићем (1932) и Чедомиром Поповим (1936-2012), а консултовао сам и двојицу и­сто­ричара из Барање не бисмо ли нашли пра­вога. Барањцима није било до упуштања “у тему”, Гав­ри­ловић себе није “нашао” у томе јер се “ви­ше бавио Сла­во­нијом и Сремом, а и питање је врло осетљиво”, док се Крестић, без икаквог премишљања, захвалио на по­нуди исти­чући да, и иначе вр­ло ангажо­ван у трагању за истином о србском на­роду, не би желео да “свој на­учни дигнитет крњи дневнопо­ли­тичким расправама”. Попов се “прогласио беспомоћним”, пошто се том темом не бави, али ми је зато пред­ло­жио да се видим с његовом женом Јеленом, такође исто­ри­ча­ром. Јелена је, рече, пре изве­сног времена разговарала с Ми­ло­ваном Ђи­ласом (1911-1995), комунистичким идеологом, о разним те­мама, а нарочито о разграни­че­њу Хр­ватске и Србије, на делу пре­ма Војводини. Јелена је у на­че­лу при­хватила моју молбу, а ме­ни је само остало да чекам.

Половином септембра, на једној књижевној вечери у Сремским Кар­лов­ци­ма, срео сам се са Чедом и Јеленом и коначно сазнао да од њих нећу добити обећани прилог јер за НИН припремају један повећи текст посвећен истој теми о којој и ја желим причу. (Видео сам касније тај текст, био је празан).

б. Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема, Нови Сад 1994, А5, страна 264.

У почетку, није ми била намера да пишем књигу о зби­ва­њима у Србској Крајини, већ само да, у договору са др Љубиво­јем Це­ро­вићем (1936-2015), директором Музеја Војводине, тамо одржим једно пре­давање “на ту тему”. Како Музеј никако није успевао да изађе на крај са навод­ним “терминским” проблемима, а тезе за обећано пре­давање упорно су се умножавале, до обима за целу једну књи­гу, Церовић је одједном одустао од првобитног концепта: предло­жио је да се рукопис “стави у корице” и да књигу изда Музеј Вој­водине. Кад је и књига почела да се помаља, Церовић је правдајући се непогодним тренутком и финансијском не­спрем­ношћу “своје” институције, проценио да цео посао треба одложити “за нека боља времена”.

Пошто се радило о значајној ствари, такорећи о “изводу из ма­тичне књи­ге рођених” за Републику Србску Крајину, учинило ми се неопходним да књигу ипак објавим. Најпре, крајем јуна 1993. године, замолио сам Чеду Попова, историчара, професора на Филозофском факултети у Новом Саду, да напи­ше предговор за ову књигу, што је он радо прихватио. Но, ­седам­-осам дана касније, у случајном сусрету на улици, Чедо ми рече да мора одустати од онога што је обећао, пошто је у обавези да до краја октобра доврши трећи део своје књиге Грађанска Европа.

Није било љутње, те сам дан-два касније потражио го­спођу Љубомирку Кркљуш (1940), професора Правног факултета у Новом Саду (ваљда за предмет Историја државе и права), и замо­лио је, по­највише због тога што смо се добро знали из гимназијских дана, да она напише рецензију. Она је то одбила не двоуме­ћи се јер је, како рече, била пред некаквим реизбором на Правном фа­култету и бављење књигом о Крајини могло би јој штетити током изборног поступка.

Неко ми је затим предложио да предговор, или само ре­цен­зију, затражим од др Момчила Митровића (1948), помоћника (или за­ме­ника) директора Института за новију историју Србије из Бео­града. Тај Не­ко рече да се у књизи и иначе ради о најновијој срб­ској историји, а по­што је Митровић, по прилици, из Славоније, он би био најпри­клад­нија личност за тај посао. Др Митровић се тих дана бавио прикупља­њем избегличких изјава у згради Комеса­ријата за избеглице, и тим се “теретом” оправдао кад је нагове­стио да би писање предговора могло потрајати мало дуже. И заи­ста, то је потрајало више од месец дана, а нови мој сусрет са др Митровићем показао је да Митровић ни­шта није написао; као, рукопис јесте врло интересантан, али он није довољно упо­знат с описаним збивањима, нити је специјалиста за нај­новију историју. Стога, предлаже да се наша сарадња заустави на примед­бама методолошке природе: неке формулације о Милану Бабићу (1956-2006) треба ублажити, нека збивања треба детаљније објас­ни­ти, не треба се бавити пита­њем да ли се о рату у Србској Крајини ради о грађан­ском, бесмисле­ном или вер­ском рату, испред текста треба додати неколико редова из којих би се могло са­знати моје место у тим догађањима и огра­де које би оправдале моје ћутање о неким по­јединостима инте­ресантним за период у коме је Вијеће деловало и о оно­ме што је од значаја за његов рад.

Нисам му то рекао, али ми није падало на ум да при­хва­тим иједну “методолошку” примедбу на садржај мо­је књиге; само ћу у већ написане уводне напомене умет­нути који редак о себи. Док ми Митровић предлаже да за рецензента иза­берем не­ког полити­ко­лога, пошто се тема дотиче поли­тико­ло­шких аспеката, мислим у себи колико је наша исто­риј­ска наука јадна, колико они који се називају ис­то­ричарима уопште знају шта је историја и да ли њима до свести може допрети сазнање да је и неко јучера­шње збивање већ поста­ло део историје. И питам се: колико овај историчар новије исто­рије мисли да тре­ба чекати да нешто ново уђе у историју, односно у зону његовог интересовања.

За сваки случај, изразио сам чуђење оним што сам сазнао ис­крено признајући да ни ја сам нисам био специјалиста за по­слове који­м сам се у Крајини бавио, па се ипак у њих упустио. Та­ко­ђе, запитао сам га ко би у овом случају могао бити специјалиста, али одговор није до­бијен; само се “сагласио” с мојим питањем да ли би, можда, био прикладан др Будимир Кошутић (1941), професор Прав­ног факул­тета у Београду, који се, истога дана, запитао “није ли то мало прера­но да пишеш”.

Потрага за рецензентом, или предговарачем, морала је, тако, би­ти настављена да би, првих дана септембра, књига била понуђе­на др Душану Берићу (1948-2023) са Филозофског факултета у Новом Саду, човеку ко­ји је нешто раније дошао из Сарајева где је био у савет­ничком тиму Србске демократске странке у Босни и Херцегови­ни. Делом и због тога што сам се и ја 1990. године бавио истоиме­ном стран­ком у Новом Саду, Берић је рекао: “За мене ће бити част да напишем предговор за ову књигу”.

Иако је обећао да ће све урадити за две-три недеље, Берић је у не­колико теле­фонских или личних контаката своје кашњење оправдао најраз­личнијим породичним или службеним обавезама. У том је оте­зању прошло равно четири месеца, те сам средином јануара 1004. године посетио др Берића у његовом привременом стану у Дому униве­р­зитетских наставника на Лиману, са јединим циљем да узмем рукопис. Вишемесечно отезање Берић је образ­ло­жио својим стамбеним не­при­ликама, женином незапо­сле­ношћу и ма­лом платом: “Ја сам књигу пажљиво прочитао, ево и забеле­жа­ка, али за рецензију тражим сто марака”. Наравно, одбио сам сваки раз­го­вор “на задату тему” (не само због тога што ми је претход­на месечна плата износила четири или пет мара­ка), рекавши да за свој рад у Крајини, онај којим се и књига бави, нисам добио ни динара, а не пада ми на памет да некоме плаћам за рецен­зију, макар рукопис бацио.

После десетак дана, сасвим случајно, на представљању неке књиг­е у Матици србској, поново сам се срео с академиком Попо­вим. Овога пу­та Попов је сам питао шта је било са књигом, а на одго­вор да ре­цен­зент још није пронађен, уследило је недвосмислено обећање: “Не мо­гу ти написати предговор, али ћу написати рецен­зију”. “Одлично”, био је мој коментар, “али гледај да рецен­зију напишеш тако да је могу објавити као предговор”. Попов се слатко насмејао, додајући са­мо неколико речи: “Знао сам да ћеш ми доскочити”.

Наредних дана Попов је имао извесних здравствених пробле­ма, тако да се огласио тек крајем фебруара. Његова прва теле­фон­ска порука – “Слушај, књига ти је сјајна” – чинила се недво­смисленом, утолико пре што је током наредних десетак минута изговорио још гомилу најпохвалнијих речи о књизи. Имајући већ одређена негатив­на искуства са похвалама, прихва­тио сам позив да се сутрадан у једанаест нађем у Матици србској и та­мо од Попова чујем све што има да се о књизи чује. А у речено вре­ме, пошто се још десетак-петнаест ми­нута бавио хвалоспевима оно­ме што је прочитао, и пошто је конста­товао да је књига написана “толико јасно да је то понекад превише јасно”, Попов је одједном утишао свој глас, нагнуо се према мени и “у поверењу” упи­тао: “Али, да ли је време да се то објављује?” “Че­до, већ смо закасни­ли”, био је мој одговор. “Ионако има много сукоба у српском народу, и да ли нам је потребно да овом књигом до­дајемо уље на ватру?”, питао је Попов. Узалудно је било моје подсе­ћа­ње на добро познату чињеницу да је Рускиња Јелена Гускова (1949) дотле већ објавила три књиге о догађајима у Југо­сла­вији (узгред и о Србској Кра­јини) и да једна нова књига “из домаће радиности” ништа неће додатно нашкодити србско-србским од­но­сима. И бес­ми­слено је било даље расправљати јер је став ака­де­мика Чедомира Попова био пре­ви­ше јасан: књига о збивањима у Србској Крајини није била потреб­на србској јавности.

в. Славонија, Барања и Западни Срем : Од Вијећа до Републике, Нови Сад 1996, Б5, страна 371.

За рецен­зента ове књиге препоручен ми је др Никола Жутић (1952), историчар, тада на стал­ном раду у Архиву Југославије. Др Жутић, пореклом из Србске Крајине, “радо” је прихватио понуду, те се рукопис код њега за­држао скоро два месе­ца. Тих дана, у једном случајном сусрету у Архиву Србије, Жутић ми рече да је рукопис врло интере­сантан, да га пажљиво чита, у све­му се слаже са напи­са­ним, одушев­љен је “стилским изразом”, и све у том сми­слу, али је једи­ни проблем у томе што, кад дође с посла, не може да га “отме” жени; она га ишчитава “још паж­љи­вије” јер је “изузетно информативан”. Како ми се није журило, ни­је ми ни сметало што имам једног “рецен­зента” више, макар то би­ла и читатељка “из сенке”.

Кад сам се нешто касније срео са Жутићем да обавимо “примопредају” написанога, рецензије није било. Пошто је изговорио гоми­лу похвала на рачун рукописа, др Жутић је рекао да, нажалост, није написао рецензију јер би то за њега могло бити незгодно. Он је пре извесног времена изабран за професора на Универзитету у Кни­ну, а позитивна рецензија за књигу у којој има пуно замерки на деловање др Милана Бабића, смењеног председника Ре­публике Србске Крајине а тада “само” председника книнске оп­штине, човека чије се име доводи у везу са (не)стварањем Републике Србске Крајине, могла би се негативно одразити не само на универзи­тет­ску каријеру, него и на Жутићеву личну без­бед­ност. Но, добро, можда су Книњани незгодни и заи­ста не би имало сми­сла да човек ризикује због туђе књиге. А то што ми је поново испричао о својој жени, односно о њеној оцени спорне књиге и својим поку­ша­јима да јој је отме кад се врати с посла, то је за мене била већа похвала и много значајније но да сам рецензију добио од професора др Николе Жутића.

г. Војводина Српска 1918, Нови Сад 1996, А4, стране 374.

Књига је настала по идеји др Стојана Бербера, лекара и књижевника из Сомбора, тада потпредседника Извршног већа Војводине и председника његове Комисије за јавне споменике и обележавање значајних годишњица, а мени, као “нарученом аутору”, за консултанта “додељена” је већ помињана Љубомирка Кркљуш, рођена недалеко од Новог Сада. Другог или трећег новембра 1995. године позвао сам је телефоном, испричао јој о чему се ради, али је она одбила било какву сарадњу: “Те Војводине већ ми је преко главе”. Мени је само преостало да јој се извиним због узнемиравања, да са радом наставим самостално и да је напишем у релативно кратком року, до средине априла наредне године.

д. Српска Земља : Прилози за одговор на српско питање, Нови Сад 1997, А5, страна 309.

Рукопис је дат др Јовану Делићу (1949), професору Филозоф­ског фа­култета у Новом Саду (потом у Београду, академику САНУ), књи­жевном критичару и теорети­чару, еда би он написао предговор. По­сле петнаестак дана вратио га је, али без предговора. Одбио је да га напише, из два разлога. Први, прилози су “публи­ци­стичког каракте­ра” (био им је то нео­про­стив минус!), с тим да о некима од њих не би желео да рас­правља, наро­чито не у тону који ја нудим. Други, про­фесор Делић “замерио” је мојеме језичком изразу што је “са­вр­шено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан”. Да би се изречено могло схватити на прави начин, он ми је одмах обја­снио да никада не бих могао бити дипломата, пошто за ми­сли које из­лажем не држим ниједну резервну варијанту којом бих, за слу­чај да ме неко нападне, оно што је написано требало касније убла­жи­ти или у неком дру­гом правцу усмерити. Друкчије речено, те су Делићеве речи биле за­мена за недобијену рецензију.

ђ. Енциклопедија српске историографије, Београд 1997, стр. 741

Повелико је питање да ли су и сви прсти једне руке потребни да се њима изброје историчари србске националне оријентације који су уврштени у ову звучно насловљену књигу.

е. Пре десетак-петнаест година, у новосадској Градској библиотеци, један историчар, пошто су му двојица представљача нахвалили књигу, изјављује у “завршној речи” да у својим књигама нема ниједног цитата, оно што би други цитирали он представља својим подробним објашњењима, како би потенцијални читаоци лакше и боље схватили о чему се ради. На крају сеансе, тога историчара питао сам, у четири ока, да ли је сигуран да је добро разумео оно што не цитира, већ објашњава према ономе како је сам разабрао. Био је момак изненађен питањем, а још више допунским запажањем да таквим својим “испуштајним” поступком врло ризикује да представу о “објашњеном” догађају гурне “да л’ на ‘слепи колосек’, да л’ у провалију”.

Зауставимо ли се само на датим примерима, разложним се сматра и питање да ли историчари својим деловањем треба да искажу истост колективне и појединачне представе о неком догађају и истога тог догађаја и оно­га што је тај догађај повукао за собом или су, можда, дужни да своје “учење” прилагоде потребама “неких” који одлучују о њиховом положају у друштву, нарочито у научној врсти. То по узору на оне француске социјалисте-посибилисте (possible, могућ) који су крајем 19. века сматрали да радници могу захтевати само оно што је могуће остварити у капиталистичком поретку – ваљда у складу са “мудрошћу” о анархизму у оквиру закона.

Самосвест званичне науке

Недавно нам је портал “Наука и култура” представио текст универзитетског професора Првослава Радића (1958), под насловом “Пола века једне култне књиге у Срба : П. Ивић, Српски народ и његов језик”, Београд 1971 (https://naukaikultuta.com/pola-veka-jedne-kultne-knjige-u-srba-p-ivic-srpski-narod-i-njego/). А тамо, могло се прочитати да су “друштвенополитички услови крајњих шездесетих година прошлог века били… посебно сложени у Југославији и у томе је, како је то на западном Балкану постало уобичајено, поново барјактарила лингвистика низом својих (често тек наводно) отворених питања (језичке и дијалекатске границе, стандардизација, варијантизација и др.)… Тадашње узаврело друштвенополитичко стање и језичка питања која су се овде непрестано уплитала од стране Хрвата, изискивали су од лингвистичке науке у Срба (са снажном традицијом посебно у домену дијалектолошке науке) јасан одговор кроз још једно целовито етничко-лингвистичко сагледавање ‘српскохрватског’ језичког простора и потцртавања места српског народа (и његовог језика) у њему. У таквим условима ступио је на сцену П. Ивић, знаменити српски дијалектолог, тада већ надалеко познат по својим радовима (нпр. по његовој Дијалектологији српскохрватског језика, Нови Сад, 1956). Крајем 1971. године појавила се у реномираном издању Српске књижевне задруге његова књига Српски народ и његов језик, углавном популарно писана будући намењена ширем читалаштву. Књига је добрим делом одговор на актуална лингвистичка збивања на хрватској страни, а овде није изостао ни језгровит критички осврт на поједине делове Брозовићеве књиге. Ивић се поред израза ‘наш језик’ држи за то време још увек обавезујућег термина (обавезујућег бар када је о Србији реч) ‘српскохрватски језик’, иако се у појединим контекстима јасно препознаје о ком је језику заправо реч…: ‘Језик којим говори српски народ шири је од тог народа. Откако постоји тај језик, њиме говоре и људи који нису Срби’. Након оваквог почетка (у којем није тешко закључити који је то језик ‘којим говори српски народ’), аутор у истом тону наставља: ‘Историју тог језика немогуће је цепати према данашњим националним деобама’, а књига ће, заправо, показати да нема научне логике ни у савременом цепању тог језика према националним критеријима”.

Похвално, наравно, а како би било друкчије кад се целина наведене књиге гледа “из авиона”. Да су се њене странице излиставале пажљивије, лако се могло запазити да она садржи више рупа но што то може замислити и најсумњичавији читалац.

Кад је већ тако, а тако је, из Хрватске енциклопедије можемо сазнати да је “Деклара­ци­ја о називу и положају хрватскога књижевног јези­ка, изјава састављена 9. III. 1967. у Матици хрватској, коју је потом прихватила већина хрватских културних и знанствених установа и потписао већи број јавних и културних дјелатника. Њоме се захтијева равноправан положај хрватског језика у југославенској федерацији, слободно обликовање хрватског језика у складу с хр­ватском традицијом те пуна афирмација хрватског је­зи­ка у свим сферама живота… у школству, новинству, јавном и политичком животу, на радију и телевизији, кад год се ради о хрватском становништву, те да службе­ници, наставници и јавни радници, без обзира на то откуд потјецали, службено употребљавају књижевни језик средине у којој дјелују”.

Таква каква је, хрватска “Декла­ра­ција о положају и називу хрватскога језика” настала је са нескривеним циљем хрватског политичког руково­д­ства да се србско национално биће у Хрватској затре у корену, а у тренутку у коме се појавио србски “Предлог за размишљање”, врховни заштитник хрватске “Декларације”, познат као Друг­Ти­тоЈашеНаЧелуКолоне (1892?-1980), свега тога постао је свестан, те је пожурио да извади кестење из ватре:

“Ми, другови, не живимо од граматике, од овог или оног дијалекта, већ од оног што створе стваралачке руке наших радних људи… Важно је да се људи идејно разумију, да имају заједничку идеју, која ће их водити напријед… Они су потајно радили припремајући Декл­а­рацију и изненада ударили у леђа. Тако се код нас више не може радити. Читава Југославија је данас огорчена због таквих поступака, а у првом реду хрватски народ”.

“Огорчени хрватски на­род” после те неграматичке и извандијалекатске пору­ке утихнуо је, није се знало да ли стварно, да ли при­вре­мено, а да ни Срби (“великосрби и унитаристи”) више не би таласали, Павле Ивић (1924-1999), универзитетски профе­сор, члан десетак науч­них др­у­шт­ава и ака­де­мија по свету, најзна­чајнији и најутицајнији срб­ски лингвист но­ви­јег времена, написао је, пре ће бити по задатку не­го сопственом иницијативом, књигу (научно-популар­ни оглед) Српски народ и његов језик, на 327 страна, са више карата.

А тамо, своје виђење разних романизација, слове­ни­за­ција и бројних других арбанизација представио је једним опширним “признањем” чи­ји кључни став гласи да језичке чи­њенице не потврђују “са­зна­ње” византиј­ског ца­ра Констан­ти­на Порфирогенита (905-959) да су Ср­б­и (и Хр­вати) у данашње своје крајеве дошли после 626. годи­не, “умећу­ћи се између других Словена већ на­сељених на Бал­ка­ну” .

Без обзира на Ивићев напор да се Србима и Хрва­тима ба­ви паралелно, те да предмет његовог ин­тере­совања буде “српскохрватски” језик (а не србски, иако наслов његове књи­ге обећава не­по­свећеном србском на­роду да се из ње може поду­чи­ти и соп­стве­но­м језику и сопственој прошлости јер језик не иде без историје), он ће рећи да се ради “о оч­иглед­ни­м ино­ва­цијама из доцнијих епоха”, неодређено којих. Ипак, избегавају­ћи да се ба­ви Слове­ни­ма “већ насељеним на Балкану” пре но што су Порфи­ро­ге­ни­то­ви Словени из бечко­бер­линске (нордијске) шк­о­ле тамо “умет­ну­ли” током некакве наводне “велике се­обе на­рода”, све то он сво­ди на недоумице, сумње, хипотезе, само­дого­во­ре… а распра­ву са њи­ма, и са сами­м собом, протегнуће на бар пет­наестак стра­на (од 14. до 30). Учинио је то да ли у страху од трвења са службе­но­м “на­у­ко­м”, да ли “из оп­резности”, да ли по задатку “одозго”. “Декла­ра­цијом о по­ложају хрватскога језика” већ је био на­говештен обра­чу­н са Ср­би­ма, а била је покренута и “ал­бано­ло­шка” лавина; недостајало је са­м­о да могу­ће србско рас­п­о­ло­же­ње за било какав от­пор буде уми­рено “с нај­вишег научног нивоа”.

Иако пише књигу о србском народу и ње­говом је­зику, Ивић се више бави доказивањем да србског на­ро­да ни­је ни било, још мање његовог језика; били су, како он то пише, са­мо Румуни и Арбанаси.

Из целе те при­че овде ће бити представљено само неко­ли­ко Иви­ћевих најза­ни­м­љи­вијих академичких ста­во­ва који­ма покушава да објасни не­што чега ни­т’ је било, нит’ ће када бити и да по сваку цену успостави односе ко зн­а за чи­ји рачун:

– Већина нерумун­ских испи­тивача мисли да румун­ску постојбину треба тражити “у римској провинцији Мезији која је захватала поред осталог источ­ну Србију и северну Бугарску”;

– “Остаће нам као најверо­ватније место ста­ре постојбине Албанаца источна Србија, дакле предели који су у раном средњем веку мо­гли сачи­њавати онај ме­ђупростор између двеју грана Јужних Сло­вена”;

– “Доцнији развој морао је ком­би­новати два-три процеса: постепену емиграцију румунског и албан­ског живља из простора о којем је реч, продирање у тај про­стор словенских насељеника, и то оних западне гра­не, и асимилацију остатака затеченог становништва (с изу­зетком дела Румуна у се­ве­роисточној Србији и дела Албанаца у метохијској области)… Ни­је вероватно да је ту одлучно било ширење немањићке државе ка југо­истоку. Ради се о пастирским кретањима још у стари­јем пе­риоду…

– “Уверљивост теорије о дугом задржавању несло­венске там­понске области између двеју грана Јужних Словена зависи, нарав­но, од тога колико има ствар­них трагова албанског и румун­ског ет­никума у том простору”, односно да ли има трагова њихових језика у топонимији по Косову и Метохији и по ис­точној Ср­бији и у данашњим срб­ским дијалек­тима;

– “Претпоставља, “с разлогом”, да су Маџари “сво­је прве значај­не додире са Словенима имали још у пролазу, на тлу Румуније, и да су тамо преузели сло­ве­н­ске речи (чудно, заиста, да се стране речи “преузи­мају у пролазу” – ИП) у источнојужнословенском гл­а­совном облику”;

– Претпоставља да будући Јужни Словени нису има­ли заједничких одлика док су живели заједно, “не­где тамо”, али су зато успели да “зајед­ничке одлике” развију кад су се нашли на различитим местима;

– “Зна” да су бројни топоними по источној Србији румунског порекла, док се арбанашки утицај огледа у топо­ни­мији по Мето­хији и Косову и неким суседним краје­вима, али без сигурних потврда на ис­току и севе­роис­то­ку, у крајевима, дакле, који су, према Ивићевим прет­по­ставкама, били арбанашка постојбина;

– У србским дијалектима нема много румунских и ар­бана­шких елемената, али се, да би цела конструк­ци­ја добила на веродостојности, помињу такозвани бал­ка­низми, односно структуралне осо­би­не “какве се ина­че не налазе у српскохрватском језику, али их има у ру­мун­ском, албанском, новогрчком, бугарском и маке­до­н­ском”. Сви су, дакле, утицали на “српскохрватски” језик само не Срби.

И, не удубљујући се много у Ивићева размишљања о србском народу и његовом језику, читалац мора за­пазити да је он скоро св­е своје ставове, констатације, закључке, претпост­ав­ке о безусловној зависности срб­ског језика од румунског и арбанашког за­сно­вао на проценама, домишљањима, сумњама, нагађањима и слич­ни­м недоумицама, у форми којом је требало засе­ни­ти простоту:

– “материјал је употребљив само уколико се може показати, бар са знатном мером вероватноће”; “хроно­лошке процене”; “могући прав­ци миграционих струја”; “недостају сигурни докази који би потвр­ђи­вали”; “по­сма­т­рање географске карте сугерира утисак”; “таква анализа искључује сваку вероватноћу да су се ствари баш тако догодиле”; “проблемски чворови које наша хипотеза не разрешава јед­но­ставно”; “кад би то био случај… наша би хипотеза била недвосмислено доказа­на”; “остаје отворена могућ­ност”; “има разлога и за претпоставку; “све ово није сигурно, али се не може ис­кључити”; “не може се искључити евентуал­ност”; “и сам географски положај ствара понеку недоумицу”; “и то се некако може “помирити с нашом хипотезом”; “ако прихватимо”; “у тој перспективи не изгледа не­природно”; “само у так­вом случају вероватно бисмо очекивали”; “било би логично да су продужили и даље ка југу”; “не можемо искључити могућност”; “тако се у нашој анализи аргументи и противаргументи сла­жу једни на друге и узајамно разводњавају”; “постав­љена хипотеза недовољна је да би се објаснило”; “нај­једноставније би било прогласити одговорним геогра­ф­ски ре­ље­ф, али то би било најмање реалистично”; “нема доказа да је илир­ски и трачки свет дошао у додир са Словенима”; “уз све ово тре­ба ставити изве­сну ограду у вези с Албанцима”; “наша машта лако мо­же помоћи да схватимо”; “није вероватно… уколико га је би­ло”; “међутим није сасвим извесно”; “на први по­глед изгледа сасвим логично”; “и поред све уверљи­во­сти хипотезе… она се може прими­ти само са понеким допунама и оградама”; “ми имамо све разлоге да прет­поставимо”; “ово не искључује шансу”; “то није много и чак није довољно да нас убеди, али нема бо­љег кан­дидата да нас убеди”; “ако је тачно све ово што смо овде претпоставили”; “исто тако ово не значи да није било и друкчијих насељеника”; “уверљивост теорије зависи највише од трагова румунског и албанског ет­ни­кума у том простору”; и тако даље.

С разлогом се може поставити питање да ли “прекобројни” наведени магловити, сумњичави, погодбени условни… ставови мо­гу навести “обично добро необавештеног” читаоца да поверује у оно што је написано на преосталих тристотинак страна.

Тешко да би академички браниоци управо цитира­них или препричаних Ивиће­ви­х условних, погодбених, сумњичавих, претпостављених, исконструисаних, до­м­и­шљ­е­них, произвољних и разних др­угих магловитих ставова садржаних у његовој књизи намењеној “ши­рем чи­талачком кругу” (да их разумеју и “неструч­ња­ци”), као и замерки неким “политичким” формула­ци­јама у “(ре)цензурисаној” књизи научне природе, мо­гли лако оповргавати оно што у њима пише.

А што би га и бранили, кад су и они учили исту шко­лу коју и Павле Ивић, и они су, мада о другим темама, размишљали и “гордо посртали” на исти начин. Како то на једном месту каже Јован И. Деретић (1939-2021), об­новитељ србске историјске школе, “тај феномен издај­е сопственог народа, какву је србском на­роду приредио један део његових водећих интелектуала­ца, не по­знаје ниједан други народ ни у Европи ни у осталом све­ту. Тај се феномен мора прецизно изучити и објаснити… Јасно се види да се ра­ди о јед­ној великој антисрбској за­вери, која се спроводи већ неко­лико ве­ко­ва. У цен­тру те завере профилише се Ватикан, а ње­го­ве главне по­луге међу Србима били су католици: Константин Ји­ре­чек, Иг­њат Барић, Ћиро Трухелка, Александар Стип­чевић, Божи­дар Фер­јанчић, Петар Скок, и други. Ни­шта мање нису били опа­сни њихо­ви србски и православни ученици и послушници, као што су: Сто­јан Новаковић, Светозар Марковић, Иларион Рувара­ц, Љу­бо­мир Ко­ва­чевић, Станоје Станојевић, Јован Цвијић, Влади­мир Ћорови­ћ, Јевто Дедијер, и други. Или наши савреме­ници, као што су: Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Па­вле Ивић, Драгослав Сре­јо­вић, Василије Крестић, Никола Тасић, Радивоје Радић, и слични.

Сви они, такозвани нордисти, присталице нордиј­ске историјске школе, односно германске историјске школе којом се диригу­је из Ватикана, својим већим или мањим доприносом, директно су одго­ворни за ве­ћину садашњих србских државних, националних и кул­тур­них проблема”.

Амин!

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: