Заслепљеност европским “вредностима”

Заслепљеност европским “вредностима”

“Зналице” као незналице

Лингвистима у Србији, онима који се званично баве србским језиком и његовим писмом, још увек је непознат безмало два века стар запис француског слависте Сипријана Робера (1807-1857) да је србски на­род почетни-народ мајка а његов језик, србски, језик-мајка, али, зато, кад “открију” да нека реч у Срба звучи као нека реч на било ком страном језику, одмах ће је “унапредити” у позајмљеницу.

По истој тој “законитости”, извесни Жалица, однекуд из романијске забити, позивајући се на нешто извеснијег Рудолфа Штајнера (1861-1925) из Швајцарске, надмоћно ће уверавати своју околину да “планинарство, са својом круном, класичним алпинизмом јесте посредан продукт гетеанистичке средњоевропске културе” познате као антропозофија – општење са “вишим световима”.

Толико звучних речи на једноме месту натера ме да се присетим једне поодаве ономастичке седељке током које се двојици лингвистичко-магистарских зналаца дало да надугачко и нашироко објашњавају присутним незналицама како је која реч настала.

У неко доба, један од незналичких слушалаца пожали се како га већ дуго мучи питање чија је и шта значи реч “рамудавала”. Није се морало чекати на зналичко премишљање о чему се ради јер је реч “из прве” проглашена индијском, поменуте су Рамајана и Махабхарата, у игру су убачене Харекришна и Кришнаменон, чак и Брамапутра и Малосутра. Тумачења су, богами, потрајала, све док онај забринути питач није “признао” да га је све то освестило: “А ја мислио да је то оно Ја сам Јовицу шарала, варала, шећера му давала”.

Искуство или старост

Кад је у Планинарском савезу Србије крајем 1951. године покренут часопис Кроз планине, већ у њего­вом првом броју по­јавила се рубрика “Шта нам кажу стари плани­нари”. Један од првих ње­них гостију био је професор Рашко Дими­тријевић (1898-1988). Он се та­мо није појавио као стручњак за светску књижевност, већ као члан Ко­ми­си­је за про­па­ганду у истом том Планинарском савезу и, још више, као ис­кусан плани­нар. Његов биограф, за ту прилику, објаснио је чита­о­ци­ма да је Рашко Ди­митријевић “постао планинар још као дете јер је већ у својој ше­стој годи­ни био на врху Јастреп­ца, који је током доцнијих година упо­знао с краја на крај. Као студент у Француској, одлазио је ради плани­нар­ства и алпинизма у Пири­неје, Севене и Вогезе. Одлазио је исто тако и у аус­три­ске Алпе. Сматра се за одличног познаваоца Јулиских и Камни­шких Алпа, у којима је са Јожом Чопом и другим словеначким алпини­сти­ма, а најчешће сâм, преплезао многе стазе. Број његових пењања пре­ла­зи хиљаду”.

Рашко је, дакле, са пуним правом стекао привилегију да нека своја планинарска искуства преприча “осталима”, односно непо­све­ћенима пру­жа­јући им прилику да у планине, које, како то сам каже, једино “заслужују да се назову земља”, ниске или високе, шумовите или стеновите, обеле­же­не или ником по­знате, свеједно које или какве, закораче без страха, сигур­ни да ће све могуће препреке избећи или заскочити, прећи их или се кроз њих прову­ћи, баш као што је то успевало њему, Рашку Димитријевићу.

У свом недугом тексту под насловом Зову нас планине, он је одмах одбио “подметање” да је, и поред скоро педесетогоди­шњег стажа, стари планинар:

“Стари планинари? Не бих рекао… Искусни, свакако, окуша­ни, упо­зна­ти са многим тешкоћама, згодама и незгодама, пријат­ностима и непри­ја­т­ностима планинарског живота… са много ноћи проведених под звездама или облацима, који су тако друкчији кад се гледају са висина него из дубина градова и поља, са много дана који су урезали у сећање своје светле трагове – али стари, не! Дајем реч да је тако.

Јер онај неисписани календар, који човек носи у себи, казује ми и сад сваке године (и желим да још дуго буде тако) колико је планина у стању да оствари оно чему се нагонски тежи; да сачува човекову младост. Ма ко­ли­ко да је пролазно и кра­т­ко планина­ре­во уда­ља­ва­ње из ује­дна­че­ног жи­во­та сва­ки­да­шњи­це, оно је до­дир са не­пресушним из­вором на коме пла­ни­нар, кад оде у пла­ни­ну, црпе све што му је потребно за даље ства­ра­ње и за не­у­мо­р­ни рад у људској за­јед­ници. Умор, са ко­јим се враћа са већих по­хо­да, садржи у се­би све то драгоцено: вољу, сна­гу, оду­ше­в­ље­ње, под­стрек, по­лет и веру. А то се, све одједном, ретко и тешко налази изван планине.

Овај психолошки тренутак у планинарству појачава се до огромних размера ако је планинар и нешто више – ако је алпи­нист. Онда је сваки ње­гов подухват борба. Озбиљна и плодоно­сна. Тешка и корисна. Толико уз­будљива, да је ње пот­пу­но све­стан тек доц­ни­је, кад је додирне се­ћа­њем и ми­слима, јер у сте­ни, нај­чи­стијој ствар­нос­ти, таква осећања су збри­сана де­лом. Алпи­ни­ст, који сво­јим путем иде према пла­нинском вр­ху или гре­бе­ну, друк­чије него плани­нар види циљ свога по­хо­да. Успех и неуспех нису пра­во о­бе­лежје тог циља: ње­му је главно да се бо­ри, да савлађује, да сâм и­ли са једним другом за со­бом или пред собом на конопцу, пролази пре­ко места где човекова нога ретко ступи, где мо­жда још никад није ступила, да над­муд­рује трошни ка­мен, слеђени стрми снег, стално вребање дубине под њим, ћудљивост вре­ме­на… То је борба којом алпинист – човек кога је неки тренутак из мла­дости припремио да буде то – поново стиче право на живот, борба у коју мо­ра да уведе све своје моралне и фи­зичке способности, борба из које, са­мим тим што јој приступа, излази увек као победник, без обзира на успех или неуспех. Борба без рекорда, гледа­лаца и сведока – и зато је алпи­низам много више него спорт”.

Како је то писао један од тумача Рашковог животног пута, он“планинске кршеве осећа као ока­ме­њену музику, као величанствену симфонију, као звуке који се могу опи­па­ти рукама”. Кад се 1982. године појавила његова књига Ка виси­на­ма и ћутању, као касна књижевна круна онога што је доживео у плани­ни и са планином, из Љубљане су стигла два необична признања: Плани­н­ско друштво “Очница” доделило му је почасну плакету, а Планинска звеза Словеније златну почасну значку. Уз та признања треба сврстати и рече­ни­цу да “нико код нас није писао тако поетски о планини и о алпинизму као Рашко Димитријевић”.

Пишући о свом друговању са планинама, Рашко се, у трећем лицу једнине, исповедио:

“Он је одлазио у планине ради пењања. Али он је желео још нешто: да та­мо, окружен самоћом велике Природе, живи својим жи­во­том, друкчијим од оног који му је наметнут и који он хра­бро подноси, да у са­моћи ви­со­ких вр­хова позна праву вре­дност свега, па да не уз­др­хти ни онда кад мора и смрти да погледа у очи. Алпинисти зна­ју да су њихова пе­ња­ња, пре свега из­раз вечите борбе чо­века са природом тамо где је она најјача, јер је нетакнута”.

Из те и такве самоће, жељан некаквог необузданог жи­вота, у потрази за соп­стве­ном дефиницијом алпинизма и за врховима на којима би, на се­би својствен и себи прихват­љив на­чин, могао спо­знати “пра­ву вредност све­га”, укљу­чујући и прилику да смрти по­гледа у очи, Ра­шко је једног ле­тњег дана 1956. године, у сво­јим зрелим годинама, от­крио да само свесно суоча­ва­ње са смрћу даје пуно значење животу.

Или, што би рекао наш обични свет, мож’ да бидне, ал’ не мора да значи!

А може бити да је таква алпинистичка философија помогла Чарлсу Буковском, писцу који је пре тога, између осталог, био и поштар, да дефи­нише оне којима је увек досадно и који, да би се осећали живима, морају себе стално мамузати!

­Стазом или у стену

Овоме потписнику који је не знајући за антропозофијске и гетеанистичке будалаштине Фрушком почео да вршља, неорганизовано, у време кад је настајао онај Рашков текст писан за часопис Кроз планине, одмах је постало јасно да неће зажалити што је одговорио на планински зов. Истина, није му до краја било схватљиво због чега они који се опредељују за алпинизам, за пењање (“плезање”), за кли­нове и конопце, за “трошни камен, слеђени стрми снег”, за превисну сте­ну, не зазиру пред оним што може бити “и најпот­пунији живот и нај­бр­жи крај”. Макар колико био спреман да прихвати логику по којој алпи­ни­ста у своје озбиљне и плодоно­сне, тешке и корисне борбе улази несвесно, а да њихове узбудљи­во­сти постаје “потпуно свестан тек доцније”, он је понај­више веровао у ону прастару поштапалицу да је опрезан човек дуго живео. Наравно, то сасвим одудара од објашњења београдског алпи­ни­сте Ивана Стојановића, блиског Рашковом време­ну, да “није то стена са којом се ми боримо, коју савлађујемо и побеђује­мо; алпинизам је борба човека на живот и смрт. Зато је свака наша победа тако драгоцена и зато је ми тако дубоко осећамо”.

Чак и ако себи, или другоме, не поставимо питање због чега би човек сваки свој сусрет са планином претварао у “борбу на живот и смрт”, и због чега би увек ризиковао да, уместо “драгоце­не победе”, доживи јефтин или неки други пораз, било би упутно саслушати и оне који на планину гледају као на “непресушан извор човековог обнављања” и од ње очекују да им продужи младост.

А један од таквих био је и онај разложни планинар, можда др Жељко Пољак, који је писао о планинарству као појави са чијом се природом и традици­јом с правом можемо поносити:

“Планинарство нема јединствену универзалну дефиницију. Оно је врло ши­рок појам, јер није огра­ничено ни правилима ни идеоло­гијама. У орга­ни­зационом погле­ду саставни је део физичке кул­ту­ре, али није спорт, јер нема такмичарског елемента (борбе са противником ради истицања сопствене личности). Такви су елемен­ти стра­ни планинарству, јер су у супротности са начелом узаја­м­но­сти, добро­вољности, несе­би­чности и хуманизма; изузетак је алпинизам, где је човеку “спортски противник” стена. Сваки пла­ни­нар бира за циљ свога по­хода та­кву планину која му одговара по склоностима, способ­но­стима и дру­гим мо­гућностима. Свим планинарима заједничко је обележје смисао за природу. Физичка активност у планинар­ству само је метод, а са­држај му је у психи­чкој сфери, при чему се допуњују физичко и психичко до­жи­в­ља­вање. Уз то, планинар­ство проширује и повећава знање, физичку спо­соб­ност, сна­ла­жљи­вост, прилагодљивост, способност за жи­вот у колекти­ву, а упо­знавање своје домовине и свог народа ствара подлогу за раз­ви­так пра­вог патриотизма. Планинарство је настало у високоци­ви­лизованим и кул­тур­ним срединама, оно је саставни део културе појединих народа и у изве­сном смислу може служити као мерило за степен урбанизације. За пла­ни­нар­ство могу имати пуно разу­ме­вање само особе богатог духовног и интелек­ту­алног живота”.

Чулност или надметање

Сличних погледа био је и Јулиус Куги (1858-1944), рођен у Горици, умро у Тријешћу, велетрговац кафом и уљем, човек који је са својим словеначким водичима први стигао до многих врхова Јулиј­ских Алпа и који је свету открио њихову лепоту. Бројни његови плани­нар­ски списи приказују га као врло истакнутог тумача планинарског есте­ти­ци­зма, схватања по коме је лепо претежни чинилац при сваком расу­ђи­вању о планинарству и делању у њему. У Vodniki po slovenskih gorah (Водичу по словеначким планинама) каже се да је Куги у својим књигама написао о долини Тренте “много лепих, пе­сни­чки изражајних речи, које су славу Ју­лијских Алпа и хвалу њеној лепоти про­неле светом. У писању о плани­нар­ству био је и остао недостижан мај­стор префињене уметничке речи”. Само због тога, тај Водич цитира ис­кљу­чиво њега, а цитата увек истакнутих на крају појединих поглавља, у це­лој књизи има петнаестак. Један од њих, у преводу овог потписника, гласи:

“Волео сам планине и увек сам се враћао њима. Ни­сам то чинио на брзину, напротив; кад бих се испео на планину нисам је мо­гао оставити тек тако. Потуцао сам се по њеној околини, као да сам не­што у њој изгубио или забо­равио. Уистину, увек ме је вукла чврста жеља да ту своју нову знанку са свих страна осмотрим и добро упамтим њен лик. Сва­ки њен део нај­па­жљивије сам опажао и пратио, да бих тако при по­нов­ном успону и радосном сусрету са њом опет нашао стару срећу и стекао нову. Планина ми је, тако, израстала у снажну личност, која ме је утолико ви­ше везала уколико сам дубље и јасније успевао да схватим њену суштину и да разумем њено значење”.

Куги није освајао планинске врхове, он је њима ишао у походе. “Само онима који воле и ту своју љубав показују, планина отвара све своје бо­га­т­ство и дубину своје душе. Планина хоће целог човека, његову пот­пу­ну преданост, срчаност, од­важност и истинско о­ду­шевљење. Само так­ви­ма планина узвраћа љу­бав; кога воли, она уз­ди­гне и учини снажним и ве­ли­ким… Она запажа о­штро и непогрешиво ра­с­по­з­на­је да ли је некога њој до­вело ис­тин­ско о­ду­ше­в­љење или само по­мо­д­ност, жеља за на­д­ме­та­њем, гиздавост или слу­чајна ћудљивост. У овом последњем слу­ча­ју, она се не­вољно одева из­бле­де­лим бојама, не­по­вер­љи­во скрива своје благо и поста­је поносна, хладна и нема. Таквом странцу она нема шта рећи и он, убог, и јадан, иде од ње онакав какав је до ње и стигао”.

Све то уз добродушни поздрав онога још добродушнијег “ислуженог” планинара: “Вазда се уз брдо пео и никад се на врх не попео. Јер, корак после врха значи пад у провалију; треба се пењати до врха, а не на врх”!

Куги је о наводним победама у планинама и над планином писао да “било која победа која би човекову моћ и спретност исказала у најлепшем светлу, остварена је само захваљујући благонаклоности ‘побеђене’ пла­нине. Планина је само мирно гледала, јер није хтела да спречи такву по­бе­ду. Мировало је њено страшно оружје; кад она њиме замахне, тада добро погоди и уништи”.

По Кугијевом уверењу, најлепша врлина планинарева јесте скром­ност, и, стога, он топло препоручује да, “кад ступамо у планинске дворе бу­димо скромни гости у домовима све­мо­ћних. Целог свог живота ослањао сам се на планине као на највернијег при­јатеља. Биле су тако пажљиве са мном, често су ме усмеравале, по­не­кад те­шиле и уздизале из великих жи­вотних недаћа. Таквим сматрам жи­вот пла­нинара. Тако сам чезнуо за пла­нинама, тако сам им се са по­ве­ре­њем при­ближавао и тако ћу се опростити од вас кад будем морао, о, ви, пре­кра­сне, вечне планине”.

Ако је већ тако говорио о планинама, сасвим је разумљиво што је до­шао до сазнања “да планинар мора у планинама живети а не умрети, и да смрт у планини није јунаштво већ, најчешће, права лудост”.

И разумљиво је што је један истакнути словеначки планинар (и ал­пи­нист, дакако), Алеш Кунавер се звао, онај који је водио експедицију или две у Хималаје, увера­вао планинарске почетнике да се алпинизмом мо­же ба­вити само онај за ким нема ко да заплаче.

После свега, овај потписник ништа не саветује и ништа не пре­по­ручује не желећи да било кога уверава у вредност или тежину неког од овде позајмљених ставова. Он свакоме оставља да ода­бе­ре разлог који ће га одвести у планину, на неку од безбедних планинских стаза или у стену.

Јер, како то казује народно искуство, свака будала има своје весеље.

Планинарило се и пре гетеанизма и антропозофије

Своје дана­шње обрисе пла­ни­нар­ство је почело да добија тек у др­угој половини 18. и првој половини 19. века – подоста пре оних Штајнерових “мудрости” о планинарству “са својом круном, класичним алпинизмом”, као “посредним продуктом гетеанистичке средњоевропске културе, о антропозофији и општењу са “вишим световима” да се не бавимо –, ка­да су изведени пр­ве­н­ствени успони на већину значајнијих европских пла­ни­н­ских вр­хо­ва, углавном у Алпима, док је (до сада широј јав­но­сти познат) најстарији запис о планинарењу, у “туристичком” смислу, сведо­чио о ус­пону пе­с­ника Франческа Петрарке (1304-1374) на пла­ни­ну Ве­н­ту (Mont Ventoux, 1912 м), код Авињона, у Провансалским Ал­пима, 1336. године.

“Откриће” овог потписника помера ту старост за цео век и по уназад (149 го­дина), и ве­зује је за успон монаха Саве (Растка Немањића) до врха Ато­н­ског (2033 м), крајем маја или почетком јуна 1187. го­дине.

Наиме, из Теодосијевог Житија Светога Саве, објављеног у књи­зи Стара српска књижевност II, Нови Сад-Београд 1970, 131-294, и аве Јустина (Поповића) Житија преподобног и богоно­сног оца на­ше­г Саве, првог архи­епископа српског, објављеног у Житијима све­ти­х за јануар, Ваљево 1991, 333-438, види се да је Растко (рођен 1169, исте године кад су руски монаси преузели све­тогорски манастир св. Пантелејмона), кад је имао седамнаест го­дина (1186) “оставио свет, до­бе­гао у Свету Гору, замо­нашио се у мана­стиру светог Панте­леј­мо­на и настанио у њему”. Већ с проле­ћа на­редне 1187. године, на дан Пре­све­те Богородице (Бла­говести, 25. март), он је позван у манастир Ва­то­пед “на побожно славље”, али тамо, уз пристанак прота светогор­ског, и остаде, те се, под ру­ко­во­дством смерног и светог старца је­ро­мо­наха Макарија, “пре­да­де монашким подвизи­ма, свим жаром своје чи­сте и мла­де хри­сто­чеж­њиве душе”.

И како на странама 350-351 пише ава Јустин, после мало вре­ме­на (највероватније чим су то временске прилике дозволиле, крајем маја или по­чет­ком јуна исте го­ди­не), “монах Сава измо­ли од игумана бла­го­слов да обиће и покло­ни се осталим манасти­рима Свете Горе, и да се попне на врх Атона, да би посетио от­шел­нике, пустињаке, и до­био благослове од њих. Игуман посла са њим вичне монахе, који му знају показати сва света места у Светој Гори. Царевић монах био је свуда приман са нарочитом чашћу. Путујући бос по те­шким путевима све­тогор­ским, богогладни пу­т­ник стиже у ла­в­ру светог Атанасија. Ту би из­врсно дочекан и примљен, па доби­в­ши бла­го­слов и молитве свих, он даде одмора својим босим но­га­ма. Онда кре­ну на врх Атона, куда га је одавна вукло срце. Та­мо сву ноћ проведе у молитви, правећи ме­танија и квасећи свети врх ра­до­сним и топлим сузама.

А Теодосије, на стра­ни 149, вели да се инок Сава “одавде попе на да­вно жељени му Атон, где при­несе клањања на коле­ни­ма, и об­но­ћ­но стајање, и многе молитве Богу из дубине срца сво­га, и, по­што је тај свети врх довољно на­квасио радосним и то­плим суза­ма, какве захва­л­не речи није изја­вио Богу што га је удо­стојио уз­ла­ска на њ! И обиђе са свих страна тај свети врх, и са­гледа у рас­криљу и подножју горе мно­штво ис­посника”.

Из записа Теодосијевог и Јустиновог видљиво је да успон мо­на­ха Саве до врха Атонске горе није био послу­ша­ње, домаћи за­да­так, оба­веза или, не дао Бог, принуда, већ искључиво давна же­ља. По томе, његов успон имао је сва обележја планинарског по­ду­хвата у дана­ш­ње­м значењу, равно век и по пре Петрарке – шустерски и жалобни гетеанизам и алпинистичко-антропозофијске беспослице о општењу са “вишим световима” да забаталимо.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: