ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Поуке владике Данила

ВЛАДИКА БУДИМСКИ ДАНИЛО КРСТИЋ: ПОУКЕ У ВРЕМЕНА СМУТНА

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ЦРТЕ ЖИВОТА

Рођен је у Новом Саду 13. маја 1927. године, од оца Бранислава и мајке Славне, у православној породици. Имао је два брата, Жарка и Слободана чији је син кантаутор Бранислав Бане Крстић. У месту рођења је завршио основну школу, а након тога и гимназију.

Студије права уписао је на Београдском Универзитету 1946. године где се задржао само годину дана. Након тога, године 1947. отишао је на студије у Француску, где је на париској Сорбони дипломирао упоредну књижевност. По дипломирању једну школску годину је провео у Минхену студирајући техничке науке. Године 1953. поново се вратио у Париз, где се уписао на Православни теолошки институт Светог Сергија Радоњешког, а јуна месеца 1958. одбранио је дипломски рад из области Новог завета код чувеног професора владике Касијана Безобразова. Руковођен професором Георгијем Флоровским, почео је рад на докторској дисертацији под називом „Свети Јован Златоусти као теолог божанског човекољубља“ на Богословском факултету Харвардског универзитета. Доктор теологије постао је 1968. године.
У манастиру Светог Саве, у Либертивилу код Чикага, по благослову Његове светости патријарха српског господина Германа, Славко Крстић примио је монашки постриг на Бадње вече 1960. године и добио име Данило, по светом Данилу другом архиепископу српском. На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру рукоположен је у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је 1962. године у храму Светог Саве у Њујорку. Служио је у грчком православном манастиру и опслуживао малу румунску парохију у околини града.

Након година проведених на школовању у иностранству јеромонах др Данило се вратио у Београд 1968. године где је прво постављен за службеника “Гласника”, службеног листа Српске православне цркве. Након тога је постао уредник овог часописа и уређивао га је од 1969. до 1990. године. Његова активност се наставља и у својству уредника Теолошких погледа, верско – научног часописа, који тада достиже светски углед.

Године 1969. Патријарх српски Герман и епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин, хиротонишу га за епископа марчанског, викара патријарха српског. Петнаест година касније, 1984. године, постао је администратор будимски, да би 1988. године био изабран за архијереја епархије будимске, са седиштем у Будимпешти. Убраја се у осниваче Академије за конзервацију при Српској православној цркви. Основана је 1993. године, а владика Данило је био дугогодишњи професор и декан.

Његова педагошка делатност је настављена и на Богословском факултету, где је предавао Пастирско богословље од 1993. до 1997. године. Владика Данило је важио за једног од најобразованијих епископа Српске православне цркве.

Епископ будимски др Данило Крстић умро је 20. априла 2002. године, пете недеље васкршњег поста у Сентандреји. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду, а опело је служио Његова светост патријарх српски господин Павле са великим бројем архијереја, свештеника, монаха и верног народа. Подигнут му је споменик у Новом Саду 2020. године.

У беседи после опела патријарх Павле је истакао да је одлазак владике Данила “оставио у Српској православној цркви простор који ће се тешко испунити за дуге године због његовог интелектуалног квалитета, природе, али, и због дружења у Београду, као у Сент Андреји и на свакоме месту где је владика Данило бивао, и не само говорио, него и својим животом показивао како треба сви да служимо Богу и своме роду, како би на тај начин испунили смисао и циљ свога живота”. –

Више година наш брат епископ Данило се спремао за службу Богу и своме роду у свему светом и добром и оном што је за углед и ево данас одлази пред лице Господње, да од Њега прими награду и да га Он као свог верног служитеља позна и призна и да чује онај глас: добри и верни слуго, у малом си био веран, буди у радости Господара Свога. Дуго ћемо осећати његов недостатак и одлазак, али ми њега не губимо. Имамо и имаћемо пред Господом молитвеника и за нас, да се моли да издржимо на путу којим идемо и ми епископи и свештеници и цео наш народ – рекао је поглавар Српске православне цркве, опраштајући се од владике Данила.

Патријарх Павле, крајње опрезан кад је нечија светост у питању, тада је рекао:“Брате Данило, моли Бога за нас“.

КАКО УЗВРАТИТИ ДАРОВЕ ГОСПОДЊЕ

Отац се радује највише када му дете да онај поклон који је он дао детету раније. Када му га дете узврати, то се оцу највише свиђа јер види да је дете несебично и штедро. И зато Бог је нама све дао, читав космос, и дао је нама разум и вољу да радимо и обделавамо овај космос, ову земљу, као врт, као своју градину. И све плодове које нам Бог даје, јер нам даје кишу и сунце и све то, када ми њему донесемо у цркву, најпре то је ради Свете Тројице, рецимо вино и хлеб. А и друго: воће (као кад на Преображење донесемо му грожђе), уље, свеће, восак, све што је најлепше, али хлеб и вино су елементи који ће се променити у Тело и Крв Христову. То је наша бескрвна жртва: хлеб и вино. А истовремено наша бескрвна жртва је и жртва хваленија. То је када ми певамо Богу. Свако јутро и свако вече птице и попови певају: јутрење и вечерње – то је жртва хваленија! Од чистога срца када се Богу пева. Пошто се отац радује када се његова деца радују и певају, тако и Бог на небу, кад види да ми певамо Њему. И најлепше што је Бог дао, најлепши инструмент – то је људски глас, човеков глас. И зато је то једини инструмент који може у Православној Цркви да се употреби. Зато ми немамо инструмента овога света као оргуље или виолине или тамбуре. То је било за Стари Завет. А у Новом Завету – само пјеније човековога гласа.

Тако значи, бескрвна жртва је прво у ономе што принесемо хлеб и вино, онда молитве, и чисто срце које Богу се највише свиђа. И то је бескрвна жртва исто када постимо, када својим телом указујемо да ми волимо причешће, Тело и Крв Господа Исуса Христа више него најукусније месо, најукуснија јаја, сира, и зато се ми одричемо добре хране заради боље небеске хране. Одричемо се земаљске добре хране заради боље небеске хране. И то протестанти не разумеју. А и римокатолици су престали скоро да посте. Ето, то је исто једна бескрвна жртва када се ти уздржаваш и добровољно хоћеш да изгладниш.

ЗАШТО ПОСТИШ?

Прво, да би уштедео, и то што би требао да потрошиш на скупо месо, јаја и млеко, ти имаш сада остатак да даш сиротињи, која нема ни за хлеб. Значи, пост има најпре тај, економски, учинак, на најнижем нивоу. А она има други, на нивоу естетике – да се не удебелиш. Значи, да твоје тело буде танко и витко, да не буде карикатура човека. А онда на трећем спрату, спрату духовног живота, пост чини да је ум бистрији, и зато онај који се много преједа, не може да мисли, одмах хоће да спава. А онај који пости има оштрији ум, и није тако поспан.

Значи, свако уздржавање, свака аскетика, неко подвижништво, то је увек нама тешко, то је увек нешто болно: е то је управо оно што је добро за нас. Као што је сваки лек горак, тако је и свака врлина испочетка горка. Оно што је добро то је тешко.

Једном је Отац Јустин ишао у манастир Свети Прохор Пчињски и возио се коњским колима. И сретне он једну старицу, и пита је: „’Ајде, старице, да те поведем, је л’ и ти идеш код Светога?” (тако они у Врању и околини зову Светог Прохора Пчињског) „Да, да, оче, а ја не могу да идем с тобом на колима”, каже она. „А зашто?”, пита Отац Јустин, а она му одговара: „Ја једино што имам да однесем као жртву, то је моје знојење и моје мучење да идем пешке до манастира!”

СВЕШТЕНИК ЈЕ ЛЕКАР

Када грешник дође код правога духовника, а прави духовник је онај од Светога Духа научени „дијагностичар” који има дар прозорљивости, овај без испитивања прозире све његове грехе душе и тела. И одмах му препише духовни рецепт – како да лечи те духовне ране.

То су прозорљиви, ретки духовници. А ми, већина свештеника без тога дара, морамо да користимо редован поступак као сваки просечан лекар који стетоскопом ослушкује где су болести пацијентове.
3ато ми постављамо питања приликом исповести. Почиње се од најтежих греха, на највишем спрату, спрату духа, па се иде на нижи, средњи спрат душе и душевне грехе, а завршава се телесним, као најнижим гресима.

Дакле, најтежи греси су духовне природе. Питамо покајника овако: „Чедо, имаш ли ти неке сумње у догмате Свете Православне Католичанске (Саборне) Церкве на Истоку насађене, и по целоме свету разгранате, и дан-данас на Истоку постојеће? Имаш ли неке сумње у веру православну?”

Зашто ово питање иде прво? Зато што најтежи rpeх је изгубити веру и, тиме, своје достојанство сина Божијеr, усиновљеног Богу Оцу.

Управо зато је Христос рекао: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови”. Шта то значи “мудри као змије? То да змија чува, пре свега, своју главу када неко хоће да је убије. А наша глава је вера православна. Вера је смисао нашег живота и наше личности.

Пре разрешне молитве, свештеник испитује све врсте греха, почев од духовних, преко душевних, све до телесних.

Ако духовник, увиди да онај који се исповеда, на духовном спрату, има неких сумњи у погледу вере у православне догмате, он му даје савете како да то превазиђе.

Затим силази на други спрат душевних болести. И пита: „Чедо, да ли си се бавио магијом, да ли чародејствовао или некоме зло начинио помоћу магије?”. Магијска дејства су зле мисли које човек намерно пројектује на неког другог. То је, у ствари, зрачење његове мржње. Таква магија дејствује само на некрштене, али, понекад, и на оне православне Христијане који се дуго година нису причестили. Потом, испитује онога који се исповеда о среброљубљу, гневу, властољубљу, крађи…

А затим духовник силази на најнижи, први спрат телесник греха, где пита о преједању, опијању, блуду..
Када му чита разрешну молитву онда му каже: »Разрешавам те твојих грехова и присаједињавам те Церкви православној”.

То значи да је онај који се исповедио, на нивоу тела и душе, био претходно самоискључен из Церкве својим телесним и душевним гресима.

ТАЈНА КРОТОСТИ

Бити кротак значи бити христолик јер се Бог, поставши Човек, смирио до смрти на крсту да би нам свима даровао васкрсење.

То је објаснио владика будимски Данило:“Како у Тројици свако воли другу Двојицу, тако смо ми тек онда нормални, када волимо друге поред себе, а не саме себе. Себичност није од Бога, него ју је измислио први револуционар међу ангелима, Луцифер, архангел лучоноша, који је завидео Светој Тројици, говорећи: А ја хоћу да буде света четворица. А кад он то није могао да буде, рекао је: Ја ћу онда бити сам, и тако је он први учинио самоубиство и постао непокајив. Њега нико није натерао да то учини, него је он по својој слободи, као највећем дару од Бога, то учинио. А када говоримо о тајни слободе, то се тешко може објаснити. Ту се дође до руба памети, како је рекао један свети отац. Али, замислите овако. Бог је стопроцентно добар, Он не може грешити. Он је нас, људе и ангеле, створио Њему сличнима, деведесет девет процената добрим, са једним процентом могућности зла. Замислите један реденик, идеш на војне вежбе, и официр ти дао реденик са деведесет девет ћорака, обојених зелено, и један црвени метак, прави, и каже: Можеш све ове пуцати, само немој овај прави. И архангел Луцифер, лучоноша, је узео тај метак и пуцао у себе. А шта има горе за оца, него ако би син узео пред њим револвер и рекао: Ти мене ниси питао да ли ја хоћу да се родим, и убије се пред оцем. То је учино тај Луцифер. Бог је стопроцентно добар, а Луцифер, и ови који су пошли за њим су постали стопроцентно зли, покварени, непокајиви. А Адам и Ева, пошто су интелектуално били нижи од архангела, у њима је остало педесет посто добра, а ушло је педесет процената зла. И зато су они, а и ми данас, као њихови наследници, увек раздељени, расцепљени, у нама је увек нека мучна затегнутост између добра и зла.“

ТАЈНА СЛОБОДЕ ЉУДСКЕ

А зашто нас Бог није створио да будемо апсолутно добри, и да не можемо грешити? Владика Данило нас учи:“Не можемо ми тражити од Бога да створи нестворено савршенство као што је Он сам. Зато је Он нас створио најближе могуће сличним себи, а оставио је свакоме на слободу како ће ко да барата са оним правим метком. А архангели Михаило и Гаврило и остали, који су били колеге са Луцифером, сатаном, они су узели тај црвени метак, одшарафили га, просули барут, и направили сто ћорака, и тако су постали стопроцентно добри, као Бог. А ми људи, сада, смо на испиту, рођени у троуглу слободе, овако, вертикално: Бог на Небесима, ван космоса, сатана на облацима, и ми, на Земљи. Сад ми долазимо, поколење за поколењем, да полажемо исти испит, као Адам и Ева и као мој чукундеда, да гласамо за Бога, за љубав, или за ђавола, за мржњу. Ми, православни, смо оптимисти да већина гласа за Бога, макар на смртном часу, јер наши ангели су најбржи мисионари, и стигну и тамо где ми попови не стижемо, па нас наводе на покајање.“

Крајњи циљ наше православне вере је да пређемо из овог пролазног живота у живот вечни – Царство Небеско, а циљ у овом пролазном животу наше вере је задобијање Божије благодати, да још на земљи осетимо предукус вечног живота. У задобијеној благодати је и наше достојанство.

КРАЈ СВЕТА

Сваки човек је (то је Његош знао) „микрокосмос” посебан, уникатни свет за себе. Значи, када ја умирем, то је за мене мој крај света. Када ти умиреш, то је за тебе твој крај света. А ми смо задужени да будемо спремни првенствено за свој сусрет са Господом. А већ какав је суманут, убиствен саобраћај данас, сваки мора бити спреман да сутра умре. На тај начин знали бисмо боље да ценимо време и мање бисмо грешили. Ако ми је немогуће знати крај ове планете Земље, онда би барем волео да дознам од некога свеца крај свога земнога живота… Зато се и молимо још од Старога Завета: „Скажи ми, Господи, кончину моју”.

ПРАВОСЛАЉЕ И НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

Ово што је пред вама на папиру није званични став Србске православне цркве, него моје, лично, богословско созерцање. Не очекујте, дакле, од мене, да вам дам свеж и прегледан извештај о садањој политичкој ситуацији. Нудим вам, скромно, прегршт одабраних извода из Светога Предања и савремене историје Православне Цркве. Од вас лично, зависи да ли ћете од њих сачинити изводив пројекат за делање.

Да бисмо заиста били православни верници, морамо да одбацимо највећу лаж безбожне пропаганде, ону лаж да је смрт природна. Напротив, нико не жели да умре. Бог нас је створио по Свом лику и подобију, стога ми нормално имамо у себи порив ка вечном животу.

Радосна порука Православнога Хришћанства је у овоме: Бог жели да се сви људи спасу… То значи да Он сваком човеку даје прилику да се покаје. По речима Св. Павла: Бог је дао веру свима, тиме што је васкрсао Свога Сина Исуса из мртвих.

Православна Католичанска Црква је излив Тројичне Љубави на цело човечанство. Доказ овог очигледног Божанског Човекољубија је чињеница да Православна Црква никада није имала инквизицију.

Онда треба да омијемо душу и дух свој пре него ступимо у Светињу над Светињама Новозаветног Откривења.

Ово духовно омованије чинимо када стекнемо кротост и страхопоштовање приступајући неизрецивом тајинству Свете Тројице. Тада тек видимо колико су непримерене човекове речи и слике у описивању Бога. Па ипак, изгледа да су слике мање непримерене него речи, јер су иконе Ангела биле већ у храму Соломона.

/…/
Једино стојећи на камену светоотачког Предања можемо духовно одолети и надвладати бурне изазове Новог светског поретка. А тај поредак зна само половину стварности: мериве космичке енергије овога створеног света. Његови протагонисти уопште не знају о вечним нествореним Енергијама Божјим које су немериве и доступне једино Светима Православне Цркве.

Објективно – кроз Крштење, Миропомазање и Причешће – сви смо свети. Али светост не долази аутоматски: она претпоставља нашу субјективну сарадњу са Богом (синергизам).

/…/
Православни свет данас је спао на мали број и није добро организован. Па ипак, ми смо новозаветни Израил Божји. Као што је старозаветни Израил имао Ковчег Завета који је био испуњен Божанском Енергијом (ношен Левитима), у Новом Завету имамо светињу – Путир – као знак Божје Свемоћи у Цркви Православној. Али та Свемоћ јавља се и у немоћи добропобедних Мученика.

Слаби смо док смо удаљени од Бога. Бићемо јаки кад Му се вратимо.
Бог је постао Човек не само да би обитавао међу нама, но да би се уселио у нас. Због тога када кажемо да смо „у Христу“ ми то разумемо дословно као и Свети Павле: да смо у небоземном Евхаристијском Телу Христа.

/…/

ИЗАЗОВИ

Тек сада можемо изложити главне изазове Новога светског поретка са којима се суочава Православни Хришћански свет данас.

Први изазов је овај: идолатријско обожавање овога света, не само преко озакоњеног греха лихварства (отпочело у калвинистичкој традицији – Макс Вебер) којим банкари желе да постану свемоћни владари у Новом светском поретку, него и преко новокомпоноване светске религије сервиране вишим Класама.

После нихилистичких режима овога столећа, који су били атеистички, сада је на помолу много лукавија диктатура обожаватеља новца.

На нивоу верског живота овај Нови светски поредак оденуо се у шарени пантеистички синкретизам еда би се свидео човеку без корена, који је спреман да се поклони свакој лажној теологији са учењем да је човек аутоматски по себи „Бог“.

Тај савремени бескореновић, откачен од прошлости, противник је сваког ауторитета и сваког уздржања, јер је он сам себи свој бог. Тај нови агностик једва је способан да схвати најосновније идеје, али је брз да исмева било кога ко му указује на тајанствену дубину живота, смрти и васкрсења. Новац је за њега једини бог помоћу којег он сматра да ће остварити свој лажни рај и своју лажну вечност.

Други изазов је понижавајућа употреба мас-медиа са циљем заглупивања нижих слојева човечанства.

Трећи изазов: цинично намештање „малих ратова“ да би зарадили на оружју индустрије смрти.

Четврти је: напад на достојанство сваког човека и сваке нације тражећи да се одрекне своје суверене слободе пред Богом и свога часног самопоштовања према људима.

Пети изазов је: манипулисање организацијом Уједињених Нација да би прикрили банкарску хегемонију под паролом: „За светски мир и благостање“.

Међутим, какав „мир“ и какво „благостање“ може човечанство очекивати од Новог светског поретка који је већ пун насиља?

Господ нас је учио да умемо разликовати људе „по плодовима њиховим“. Тако видимо да Хришћанин под утицајем Богомдане благодати из Светих Тајни стиче дивне врлине трпења, кротости, послушности, љубави, радости, праштања…

Насупрот овоме свесни (или несвесни) следбеник Сатане је пун мржње, гордости, силеџијства, безобзирне употребе власти… За такве себичне људе православни хришћански начин живота је тежак и неприхватљив.

ЖИВОТ У ХРИСТУ

Тачно речено: ко не живи у Христу, он је већ у паклу. И ни све ризнице овога света не могу испунити празнину његове душе.

Не треба да својом пасивношћу постанемо нехотични ортаци Антихриста који има своје претече у сваком веку.

Вребају нас две опасности: прва је да изгубимо из вида наш циљ – небески Јерусалим. А дуга опасност је: да занемаримо своју земну отаџбину коју нам је дао Небески Отац.

Да бисмо одолели овим изазовима и опасностима, неопходно је јединство.

Хвала Богу, ми то јединство већ имамо као чланови Православне цркве, као чеда Божја око Трпезе Господње. Наше јединство извире из једног Путира.

Неко је предложио да изнад наших националних застава подигнемо као символ свеправославног јединства у Христу плави сомот са златним путирем у центру, а из њега излазе четири гране Крста црвене боје.

ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВНИХ НАЦИЈА

На жалост, неће бити лако остварити јединство православних нација и на политичком плану. То треба да спроведу у дело наши интелектуалци лаичког реда, а не свештенство.

Иначе, имамо пред нама два могућа пута: први је за малодушне – они препуштају сатанским силама да их сведу на гоњену мањину у Уједињеним државама света којима ће на челу бити Антихрист.

Други пут је за храбре: они ће умети да однегују нове мисионаре – сличне Св. Кирилу и Методију – за Кину, Индију, Америку, Африку… И може уследити процват Православне католичанске Цркве на многе векове…

Истина је да плодови нашег мисионарског подухвата не зависе од нас, али Бог цени сваки храбри напор и поштену намеру, јер Он види да ли су чисте побуде.

Отац Јустин Поповић је рекао да је свети мученик ђакон Авакум сажео смисао историје у два стиха: Срб је Христов/радује се смрти, јер после смрти за Христа долази живот вечни.

Земљосна идеологија Новог светског поретка још може да буде демитологисана и долазак Антихриста одложен – ако успемо да обновимо наше традиционалне православне Монархије.

Двоглави орао из Византије био је символ поделе и сарадње двеју власти од Бога датих: царства и свештенства. Тај символ у животу су остварили Немањићи: прво два брата: свети Сава као Поглавар Цркве, и свети Стефан Првовенчани, као краљ на челу Државе (обојица су, на свој начин, служили Богу и народу свом).

Свети Серафим Саровски је прорекао пад и обнову Руског Царства.

Једно је поуздано, без обзира на развој политике, а то је да ће строги православни верници остати непоколебиви у својој верности Богу и да се никад неће одрећи својих светих догмата зарад краткотрајног мира овоземаљског.

Заиста је био далековидан свети Григорије Богослов кад је рекао: „И рат је бољи, него мир који одводи од Бога“.

/…/

БЕЗУКУСНА СВЕТСКА РЕЛИГИЈА

Мортимер Адлер је скицирао будући развој Екуменског покрета (ван Православне Цркве) у виду следећег силогизма:

1. Светски мир је немогућ без једне Светске владе на планети

2. Светска влада је немогућа без једне планетарне заједнице

3. Планетарна светска Заједница неостварива је без јединства у религији.

Према томе, срж Новог светског поретка биће млака, безукусна светска религија – склепана вешто из разних религија – али без Христа Бога.

Ми се чудимо да су либерални протестанти постали лажни пророци „Новог Доба“ („New Age“). Међутим, тужни смо када видимо да и римокатолички бискупи полако попуштају пред притиском Новог светског поретка, пишући овако: „Као што је некад национална држава представљала корак напред у развоју владарства… Али наша ера захтева већ планетарне системе управљања.“

Чак је и папа римски, похрливши да позове на молитву за „Глобални мир“ све учеснике састанка у граду Асизи, открио карте и показао да Екуменски покрет не стреми ка јединству свих Хришћана него ка уједињењу свих религија света…

Ако још има наде за обнову наше православне Хришћанске културе у оквиру цветајућих хришћанских монархија, онда треба да нагласимо – и то широм наше планете – да наше Ортодоксно Католичанство (насупрот Римо-католицизму) није источно ни западно, него ЦЕНТРАЛНО – пошто Божанска Истина Цркве не зависи од географије.

На земљи, наше канонско устројство је полицентрично, са аутокефалним помесним Црквама, које опслужују поједине православне народе и културе, – али на небу ми сви имамо Један Једини Центар – Небески Јерусалим Свете Тројице.

Ми не смемо преупростити ствари нити дозволити да нам окаче налепницу Анти-западних. Наша интелигенција је одавно уронила у западну културу, па према томе боље да отворимо очи и видимо шта вреди преузети од Запада, а шта одбацити.

Сви знамо да око нас у полутами постоје субверзивне тајне организације, али оне нису свемоћне. Само Господ Бог наш је Свемогући. Ми, недостојни, јесмо Његови сарадници у Христу Исусу, Господу и Спаситељу нашем.

Једини „Нови Поредак“ који ми признајемо јесте Новозаветна Црква Православна, као Нова творевина Божја. Она једина не застарева.

Нама више није потребан из 19. века романтични панславизам, панхеленизам, панроманизам као паганска идолатрија расе или обоготворење једног града: „Новог Рима“ или Москве као „Трећег Рима“… Нама је потребан покрет за Свеправославно јединство који би са мисионарским жаром обасјао све народе Светлошћу Богочовека Христа.

То значи да је нама задатак да организујемо покрет отпора духовног не првенствено против Новог светског поретка, но против Сатане лично – живећи ревносно у Христу. Зато почнимо да мењамо сами себе.
Помози, Боже.

ПОВРАТАК ИЗВОРНОМ ЕВРОПЕЈСТВУ( РАЗГОВОР ЗА КРАГУЈЕВАЧКЕ „ПОГЛЕДЕ“ СА ВЛАДИКОМ ДАНИЛОМ 1994. ВОДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ )

Ваше преосвештенство, српски народ, по ко зна који пут, се налази на прекретници. Затиран духовно и физички у току последњих педесет година, он се ипак некако усправио и опет је у стању да одлучује. Очигледно је да ће се југословенска криза решити, на овај или онај начин, а после нам свима предстоји пут у Европу. Како Срби улазе у Европу? Који је критериј нашег европејства?

Никада не смемо заборавити да смо ми, Срби, већ одавно у Европи, али морамо бити свесни у којој – јер, на жалост, постоје две Европе и два европска духа – западни и источни. Заједничка колевка им је, свакако, Балканско полуострво. Овде се родила европска култура – прво у паганској Атини, а затим у хришћанском Цариграду (Константинопољу).
Морамо знати да је хуманизам старе Хеладе искључио дивљаштво приношења људских жртава још у Тројанском рату, дванаест векова пре Христа. Последња је на жртву принесена кћи цара Агамемнона, Ифигенија. После овога, Грцима је требало осам векова да стигну до високе просвећености Периклове и Платонове Атине, када је постигнут такав степен човечности да је најтежа казна за атинског грађанина био прогон из града–државе… Ми, православни Словени, смо преко Цариграда, наследници те племените духовне целине, крунисане Јустинијановим троплетом: вера израилска, култура хеленска и римска вештина државотворства. Сваки православни народ зато живи у троуглу наслеђа: Атина, Цариград, Београд; Атина, Цариград, Москва; Атина, Цариград, Букурешт; а дај Боже да буде и Атина, Цариград, Пекинг или Вашингтон… Никад се, међутим, не сме заборавити да је база ових троуглова на Балкану… Тачно је да су нас Турци прекинули у расту и уназадили, али нису успели да нам пресеку корене. Бог нам је подарио Карађорђа, и двоглави орао ромејско–немањићки опет је полетео у вис, на крилима вере и културе.

Дакле, то су наши европски корени. Али, шта је са оном другом Европом, коју сада на сва уста хвале као земљу сваког изобиља? Какви су њени почеци?

На жалост, средњевековна, франачка Европа, Европа Карла Великог, није знала грчки, оригинални језик хришћанске теологије, и произвела је јерес филиоквизма (погрешно учење о исхођењу Светог Духа). После пада старог Рима, скоројевићке франачке династије окупирале су културне латинске грађане који су увек своје погледе упирали ка Новом Риму, Константинопољу, где је царовао законити наследник римског престола. Цар Јустинијан, са својим кодексом, био је симбол јединства свих православних хришћана – и Грка, и Латина – у једној истој вери, без филиокве додатка. Тек пошто су франколатини у XI веку успели да убаце свог човека Немца, на папски престо, силом су наметнули своју јерес православном латинском Риму… Та јеретичка, полу варварска Европа касније је дошла до грозота инквизиције, јер теолошки није разликовала нестворени Огањ Божанске Љубави и створену ватру овога света, мислећи да је та ватра овог света у паклу и да у то име може спаљивати. Дакле, питање њиховог погрешног веровања врло је битно јер догматика увек се проверава етиком. Тако је, ето, седамнаест векова после Перикловог доба у коме полиција није ни тукла, ни хапсила грађане, дошло до тога да у франачкој Европи самозвани Христов „намесник” папа разбуктава инквизиторске ломаче. Због тога се западноевропска интелигенција разочарала у хришћанство и створила завереничко друштво „слободних зидара” – масонерију. Сасвим је природно да из такве традиције касније ниче безбожна француска револуција, а да за њом долазе отворени сатанисти – какав је, на пример, Карл Маркс.

Али, не треба да заборавимо да и западни Средњи век има позитивних момената. Позната је „Велика повеља слобода” енглеског краља Јована…

Тачно је да је у Енглеској постојала Magna Carta Libertatum, али ми те слободе видимо само као одјек ромејских законика – Јустинијановог пре свега. Јерес филиоквистичког папизма затворила је западну Европу у провинцијалне оквире једног латинског језика. Највећи теолог средњевековног Запада, Тома Аквински, је имао, рецимо, јако уско поље за своје сумирање теологије – није знао грчки, изворни језик Евангелија и Светих Отаца. Све што је у Европи добро, долази из ромејске Византије, а све што не ваља је „домаћи производ”, плод полуварварског инквизиторског духа (савремени Његош би рекао: „Трагови им смрде ломачама”…). Дакле Срби, као наследници племенитих ромејских завета, не могу и не смеју ићи у обезбожену Европу, која је директни потомак свог франачког, јеретичког папизма. Уједињење православне и неправославне Европе може бити само плод Истине и Љубави – дакле, једина нада за остварење тога је повратак у заједништво првог миленијума хришћанства када су и Стари и Нови Рим били стубови исте, недељиве Православне Цркве.

Да ли то осећају западни интелектуалци?

Како да не! Велики француски културолог Андре Малро је, рецимо, Србију видео као „пробуђену Византију”. А Виљем Батлер Јејтс је у песми „Пловидба за Византију” изразио чежњу освешћеног интелектуалца Запада за повратком коренима европске духовности. Још у XIV веку то је осећао и горостасни Данте који је припадао противпапској, монархистичкој странки, јер је он знао за ромејску равнотежу између Цара и Патријарха оличену у двоглавом орлу Јустинијанове Византије.

Прошлост Србије је повезана са ромејским наслеђем. Свети Сава, као велики духовник, али и српски дипломата суочио се са избором између Истока и Запада. Колико је то било судбоносно по Србе?

Ми Срби имамо, преко Кирило–методијевског превода са грчког оригинала, апостолско Предање из прве руке, па је зато Свети Сава – сапрестолник апостолима и светитељима Велике Цркве од Истока. У Савино доба дивљи франачки крсташи освојили су и опљачкали Цариград. Ромејска Византија преживела је само у две мале области, али је Свети Сава ишао да буде рукоположен за архиепископа у ромејској Никеји, а не у папском Риму, иако је тада Рим у политичком смислу био оно што су данас Уједињене Нације и Међународни монетарни фонд. Тиме нам је Свети Сава показао пут вертикалне слободе, а то је веза једне аутокефалне Цркве са небеским Јерусалимом директно. Тако је српска нација постала пунолетна: независна на политичком плану кроз свога Краља, и у духовном смислу – кроз Патријарха. Тако у ромејском симболу двоглавог орла ми сви православни народи имамо у своме Краљу или Цару оличено ромејство (римство) као закониту државност, а у Патријарху имамо своје канонско јерусалимство, као апостолско прејемство, као пуноту католичанске Церкве свога језика. Нама не треба странац тутор, ни у Држави, ни у Церкви.

Свети Сава се определио за политички понижену и ослабену Византију јер је у њој видео несаломив дух Православља, а окренуо је леђа наизглед свемоћном Риму, одакле су већ смрделе прве ломаче, наговештаји Аушвица и Јасеновца. На тај начин, поставио је основе будућности Србије чији је успон водио ка цару Душану. У XIV веку, Душаново царство представљало је најмоћнију државу у тадашњој Европи. Чак је и папа гледао на Душана као Предводника свих хришћана у борби против Турака. Нажалост, остале државе га нису подржале у тој борби и то је било катастрофално – не само за Србе, но и за целу Европу.

Наша традиција је, очигледно, сва обасјана Христом и Његовом Лепотом. Али, зар не мислите да живимо у сасвим друкчијем времену и да савремени светски процеси теку у другом правцу? Обезбожена стварност данашњег човека, лишена вертикале, биће крунисана „новим светским поретком” у коме ће новац заменити Бога…

Бојим се да је нови светски поредак који је на помолу, заснован на трилатералном савезу Америке, западне Европе и Јапана, да је почетак стварања планетарног мравињака у коме важе једино закони уживачког друштва. Ту нема присуства Светога Духа: све је обезличено – и појединац, и нација, а лажне цркве кадиће новим идолима, претечама антихриста. Само мањина православних верника ће се храбро одупрети отпадништву од Бога које ће се спроводити у име сатане као наизглед моћног космократора… Магија новца је антихристова власт на најнижем степену друштвеног живота, и она је само мамац за један виши ниво магије који већ полако овладава елитним научним круговима. Неки чак тврде да је остварено оно о чему су древни алхемичари некад само сањали: дематеријализација тела и његов пренос на велике удаљености, читање мисли на даљину, медијумизам, а да и не говорим о опасностима манипулација у савременој генетици… Креатори новог светског поретка подстичу стварање универзалне религије у којој ће, без обзира на истину, срж свих вера света бити јединство по сваку цену… Зато се јављају разноразни лажни пророци. Они себе представљају као „спаситеље света” и ујединитеље свих религија… Превиђајући ово, Господ Исус Христос је са песимистичким призвуком питао: „Да ли ћу наћи веру на земљи када дођем други пут?” То значи – да ли ће наћи православну веру по свом Другом доласку, јер ће овладати лажна, екуменско–синкретистичка вера у антихриста, назови–Месију света. Што се нас православних тиче, ми не треба да се бојимо своје малобројности у таквим планетарним условима, јер такав ће бити и крај историје и почетак Царства Небеског…

Са друге стране, наш есхатологизам је пре свега личан. Речено је: „Бдите, јер не знате кад ће доћи Господ ваш”… То јест, кад ја умирем, то је мој крај света, а онај велики, последњи, спектакуларни је у рукама Божијим.
Свакако, допуштамо и привремени историјски оптимизам, јер је човекова слобода непредвидива. Могу још да се јаве и Кирило и Методије за Кину, Индију, Јапан и Америку и да тамо буде процват Православља који би превазишао Византију, Србију и Русију (дај Боже!)… Али, морамо носити одговорности нашег поколења. Треба да се кроз покајање удостојимо да би нам Бог дао побожног краља и цара у Србији и Русији. Будући да у духовном животу нема аутоматизма, повратак Карађорђевића или Романових не би сам собом решио наше нагомилане проблеме: недостатак духовности, вулгарност, прекид везе са богатством наше прошлости, удаљеност од Цркве. То није питање враћања формалном обреду (чега смо данас често сведоци), него самом смислу култа, а то је добровољно крстоношење, радосни пост и узлетна молитва.

Дакле, Ви у повратку Христу видите решење наших тегоба. Ипак, чини ми се да је безбожна власт успела да осиромаши неколико поколења нашег народа, а нарочито омладину, одвојивши је од Православља. Често се чини да су разне далекоисточне духовности српској омладини привлачније од светосавског наслеђа. Шта мислите о овоме?

Наш велики теолог (без дипломе теолошког факултета!), Фјодор Михајлович Достојевски рекао је нешто запањујуће за рационалисте Европе: „Ако ми кажу сви доктори медицине и доктори философије да је на једној страни истина, а на другој страни Исус Христос – ја бих изабрао Исуса, а не њихову истину”… Јер, свако човеково схватање истине је само хладна формула физике, математике, психологије, међутим, Исус Христос је Жива Божанска Личност. Према томе, Истина је Лично Бог – а не безлична формула или дефиниција… Тешко је васпитати укус човеков и у музици и у сликарству, а камоли укус у избору вере. Ипак, ако упоредимо једног Сократа, Буду, Кришну, Мухамеда са Господом Исусом Христом, сви они падају пред величанством Његове жртвене љубави до Распећа. Плиткост државног атеизма наметаног нашој омладини постала је свима очигледна. Међутим, у духовни вакуум наше верски необразоване младежи сада упадају увезене далекоисточне секте и лако опсењују наше наивне боготражитеље. Они у себи несвесно носе позитивно, библијско схватање да је живот у телу нешто Богом благословено, и зато, кад чују о реинкарнацији, они ту теорију не сагледавају у њеном индуском, песимистичком контексту – да је рођење на овом свету проклетство и казна, него мисле, у ствари, као хришћани – „Сјајно, имаћу још много повратних живота да проживим!” Све је то обмана цикличне индијске митологије која учи о непостојању стварног, линеарног времена и презире од Бога створену материју и тело. А тек будистичка „нирвана” је уништење личности, самоубиство.

Политеисти, пре Христа, и Индуси данас, верују у древну заблуду о кружном вртењу бесмисленог времена без коначног расплета у Страшном Суду Христа Богочовека. Реинкарнација је митологија бесмисленог понављања. Ту стари преварант ђаво шапће младићу: „Сутра ћеш учити за испит, а данас иди на забаву.” А сутра ће рећи то исто. И тако ученик слабе воље не положи испит. Међутим, у Индији, исти ђаво је измислио крупнију превару говорећи: „У неком другом животу ти ћеш бити добар, а сада цео овај живот расипај блудно”. Нарочито погубно је приписивање зла самом Божанству. Вивекананда је цинично рекао: Хришћани наивно мисле да је Бог само извор Добра. А ми Индуси знамо да из Божанског Извора долази и зло – то је у Индији грозоморна богиња Кали. Зато је руски кнез Трубецкој написао упозоравајућу књигу са насловом „Индија – тврђава Сатане”.

Закључак: истинско Европејство је истинско Христијанство, а то је Православна католичанска Церква, Тело Христово, Евхаристија. Међутим, Протестантизам и Папизам – то су карикатуре Православља. Екуменизам није успео да спере ту карикатуралност Европе западне, него ју је још погоршао својим млаким синкретизмом.

Разговор водио: Владимир Димитријевић / Правда