Шта се то спрема на Балкану?

Протеклих месеци амерички и британски „независни“ аналитичари развијају „теорију“ о наводном „другом руском фронту у Европи – на Балкану“, приписујући Русији одговорност за све што у ствари провоцирају Приштина, Сарајево и још понеко из региона, по познатом шаблону замењених адресата.

Колико је у свему томе апсурда, говори и то што данас, док теку прогон, застрашивање и тзв. тихо етничко чишћење Срба са Косова и Метохије, Запад јавно оптужује Србе за тероризам, повређивање десетина војника КФОР-а, тражи да њихови званичници учествују у истрази коју, поводом трагичног догађаја у Бањској, воде надлежни органи Србије, што, бар по форми, неодољиво подсећа на оптужбе и ултиматум Аустроугарске Србији 1914. године

Министри иностраних послова НАТО-а су на свом састанку у Бриселу у исту раван изазова Алијансе сврстали ратне сукобе у Украјини и Палестини који свакодневно односе стотине, ако не и хиљаде људских живота, и дешавања на тзв. Западном Балкану. Иако ситуација у овом региону дуже време ескалира и далеко је од трајно одрживе, овакво рангирање НАТО изазова представља драматизацију. Имајући у виду да је кључни извор ескалације у држању фактора који су миљеници НАТО-а, а то су они који систематски крше Резолуцију СБ УН 1244, не поштују никакве договоре, као и они који систематски ревидирају Дејтон да би укинули Републику Српску и повратили Изетбеговићеву унитарну БиХ – логично се поставља питање – шта су прави циљеви оваквог рангирања проблема на тзв. Западном Балкану, шта се спрема?

Питање је за Србију утолико важније што највиши представници НАТО-а и земаља чланица за сва забрињавајућа дешавања у овом делу Балкана, поготову од маја ове године, мање или више директно, оптужују Србе, Београд и Бањалуку. Све то одвија се иза завесе натоизиране западне пропаганде која више година, свакако пре сукоба у Украјини, промовише тезе о „малигним“ утицајима Русије и Кине на Балкану. Западни званичници, пре свих, амерички, отворено критикују развој односа Србије с Русијом и Кином, траже диверзификацију снабдевања енергентима, односно смањивање увоза из Русије, не улажење у аранжмане с „непоузданим“ испоручиоцима технологије Г5, како карактеришу Кину.

„ДРУГИ РУСКИ ФРОНТ“ Протеклих месеци амерички и британски „независни“ аналитичари развијају „теорију“ о наводном „другом руском фронту у Европи – на Балкану“, приписујући Русији одговорност за све што у ствари провоцирају Приштина, Сарајево и још понеко из региона, по познатом шаблону замењених адресата. Колико је у свему томе апсурда, говори и то што данас, док теку прогон, застрашивање и тзв. тихо етничко чишћење Срба са Косова и Метохије, Запад јавно оптужује Србе за тероризам, повређивање десетина војника КФОР-а, тражи да званичници Запада учествују у истрази коју, поводом трагичног догађаја у Бањској, воде надлежни органи Србије, што, бар по форми, неодољиво подсећа на оптужбе и ултиматум Аустроугарске Србији 1914. године. Није ли и то технологија грађења жељене перцепције која би била подлога за нове ултиматуме према Србији и, коначно, за њено дисциплиновање на линији геополитике експанзије и тоталне доминације Запада на Балкану.

Састанак МИП-ова НАТО-а у Бриселу је важан јер се дешава у јеку сукоба у Украјини и на Блиском истоку, у атмосфери растућих европских и глобалних тензија, а за Србију посебно зато што се неки ставови и оцене тичу егзистенцијалних интереса српског народа на Балкану. Следи му и Министарска конференција ОЕБС-а у Скопљу. Неке оцене из Брисела „преселиле“ су се и у Скопље, јер чланице НАТО-а чине већину чланица ОЕБС-а. Разлика ипак, постоји, јер је ОЕБС далеко шира организација, не само што обухвата и бројне земље које нису чланице Алијансе, укључујући Русију, већ и по надлежности која подразумева гарантовање једнаке, недељиве безбедности за све државе, без обзира да ли су или нису чланице неког војног савеза, и што обухвата сарадњу засновану на равноправности.

Тек када буду познати резултати бриселске и скопске конференције, биће могуће, мање или више, говорити о резултатима и прогнозама. А ни резултати се не мере само званичним декларацијама или усвојеним документима. Неретко, тек проток времена изнесе на површину да су се неки важни разговори и договори постизали изван конференцијских сала. Било је и биће још сличних конференција. Важно је да оне доприносе смањивању тензија, попуштању, прекиду и избегавању сукоба, никако њиховом ширењу или разбуктавању.

Што се Србије тиче, верујем да је најбоље да се држи својих основних принципа који су уједно универзални принципи међународних односа, да активно брани своја права и легитимне интересе, посебно независност, суверенитет и територијални интегритет и да не узмиче под било каквим притисцима или уценама. То је наш европски, слободарски и национални идентитет који је свима познат и који представља извор снаге и врло широке међународне подршке. У нашем је вековном идентитету да смо увек били отворени, и остајемо отворени, за сарадњу са сваким другим који нас истински уважава, али да никада не изневеравамо осведочене пријатеље, савезнике и стратешке партнере. И по томе се Србија разликује од многих других. То има своју цену, Србија то боље познаје од многих других.

ОДРИЦАЊЕ ОД ИСТОРИЈЕ Србија је војно неутрална и треба да брани и чува своје право на такав избор. Што се мене тиче, сматрам да се то, као и суверенитет и територијални интегритет, не може упарити ни са каквим „бенефитима“ финансијске или економске природе, са инвестицијама, донацијама, или обећањем чланства у „демократским“, европским или другим ексклузивним „клубовима“, интеграцијама, малим или великим, цивилним или војним „Шенгенима“. У периоду „дисконтинуитета“ са „ауторитарном“, „комунистичком“ или било којом другом прошлошћу, специфична врста српских политичара се „мисионарски“ удаљавала од Истока и умиљавајући се тражила скровиште под скутовима Запада. У том периоду је било свакојаких одрицања од историје, националног, моралног и културног идентитета. Парадигму вазалног понашања представљају одрицање од континуитета чланства земље у ОУН, ОЕБС-у и другим МО, потписивање понижавајућих докумената као што су СОФА (дипломатски статус војника НАТО), ИПАП 1 и 2 (прихватање стандарда НАТО-а, ширење позитивне представе о НАТО-а у српској јавности, приватизација) и други. Усвојен је низ закона и других прописа који су све друго осим израз слободе, демократије, људских права, независности и достојанства земље и народа.
Постоје и два споразума о транзиту НАТО трупа преко наше територије из ранијег периода – један везан за БиХ, односно ИФОР, и други за Косово и Метохију, односно КФОР. То су биле специфичне намене и ситуације. Међутим, то се не може данас користити као аргумент или оправдање за ширење права НАТО-а на територији Србије, без граница. У принципу, грешке из прошлости нису алиби за оне нове, можда још веће у условима који су за Србију и српски народ бар нешто повољнији него што су били пре две или три деценије.

НАТО је пре 25 година извршио злочиначку агресију на Србију коју српски народ неће и не може заборавити. И то је био корак, покриће да НАТО (САД) распореди своје трупе ближе руским границама. Да исправе грешку коју је, наводно, учинио генерал Двајт Ајзенхауер током Другог светског рата, како је констатовано на самиту НАТО-а априла 2000. године у Братислави. Колико је мањих Бондстила после оног првог и правог успостављено у земљама северно и источно од Србије? НАТО се шири(о) из Европе на Исток, са Индо-Пацифика на Запад. Између су, поред многих других, два стратешка партнера Србије – Русија и Кина.

Ако неко данас захтева од европских земаља „војни Шенген“ да би НАТО слободно спроводио своје „игре без граница“, нека свако о томе доноси слободну и независну одлуку. Што се става Србије тиче, мислим да то није спојиво с војном неутралношћу и да неће допринети миру и безбедности.

Живадин Јовановић / Печат

БОНУС ВИДЕО: