Бела гарда није помогла: како се завршила Хетманска Украјина чим је почела

Бела гарда није помогла: како се завршила Хетманска Украјина чим је почела.

Пре 105 година хајдамаци Симона Петљуре збацили су власт хетмана Скоропадског.

Овде је све исто као и раније, скоро као под царом – радовале су се избеглице из Совјетске Русије које су у Кијев долазиле под Хетманом Павлом Скоропадским. Али илузије о „повратку у 1913.“ брзо су се распршиле – хетманова моћ почивала је на немачким бајонетима, а његова политика украјинизације иритирала је руско становништво града. Газета.Ру говори како су руски официри бранили Скоропадског и зашто га нису спасили прототипови јунака романа „Бела гарда“ Михаила Булгакова. Хетманска власт је пала пре 105 година, 14. децембра 1918. године.

Острво стабилности на немачким бајонетима

Године 1918, „велике и страшне године, друге од почетка револуције“, Кијев је изгледао много мирније од Петрограда и Москве. Многи који су побегли од бољшевичког терора били су пријатно изненађени – овде није било глади, пљачки, погубљења „за контрареволуцију“ или реквизиција. Хиљаде Руса напустило је „црвену Русију“, спасавајући своје животе.

„Седокоси банкари су побегли са својим женама, талентовани бизнисмени, остављајући у Москви поуздане помоћнике, који су добили упутства да не губе везу са новим светом који је настајао у Московском краљевству, власници кућа који су напуштали своје домове лојалним тајним агентима, индустријалцима , трговци, адвокати, јавне личности. Новинари из Москве и Санкт Петербурга су побегли, корумпирани, похлепни, кукавички. Цоцоттес. Поштене даме из аристократских породица. Њихове нежне ћерке, бледе петербуршке слободњаке са кармином обојеним уснама. Побегли су секретари директора одељења, млади пасивни педерасти. Побегли су принчеви и алтинници, песници и лихвари, жандарми и глумице царских позоришта. Цела ова маса, која је продирала кроз пукотину, стигла је до Града.”

Ова илузија предратног поретка у Украјини постигнута је уз подршку немачких бајонета. Почетком 1918. године, након повлачења Русије из Првог светског рата, војске Немачке и Аустроугарске окупирале су некадашње југозападне покрајине Руског царства. Према условима раније потписаних споразума са представницима Украјинске Народне Републике (УНР), који су настали на рушевинама царства, Немци су могли да испумпају ресурсе са територија одузетих Русији како би наставили да воде Први свет Рат на Западу.

УНР се обавезао да ће до 31. јула 1918. Немачку и Аустроугарску испоручити милион тона жита, 400 милиона јаја, до 50 хиљада тона говедине, свињске масти, шећера, конопље, руде мангана и других ресурса. У то време, Кајзерови поданици су патили од глади, тако да је за Немачку окупација Украјине била витална потреба.

У замену за хлеб и гвожђе, УНР је од Немаца добила гаранције заштите од бољшевика и других политичких противника. Али уз подршку освајача Павел Скоропадски је дошао на власт, укинувши републику и прогласивши се хетманом – врховним вођом државе, војске и правосуђа. Тако је, захваљујући гладним Немцима, део Украјине добио предах од страхота грађанског рата.

Како су Руси наишли на „украјинизам“

Поред руских мештана – буржоазије, хетман је у Кијев привукао и бројне руске официре, који су желели да оживе „јединствену и недељиву Русију”.

Према неким проценама, Скоропадски је 1918. имао око трећине бивших официра руске царске армије. Неки су наивно веровали да је хетман монархиста који ће победити бољшевике и оживети царство (или бар републику). Неки људи су у службу ушли свесно, ради каријере (или да би преживели). „Оперетски хетманат“ почео је да се распада у лето 1918. године, када је усвојен закон о општој војној обавези.

„Наредба је била постављена по граду. Прочитао сам то равнодушно. Сматрао сам се грађанином Руске Федеративне Републике и стога нисам морао, нити сам хтео да се повинујем ниједној од хетманових наредби… Нас, мобилисане, одвели смо под пратњом у касарну…

Близу Думе, јашући на залеском енглеском коњу, стајао је хетман у белом черкеском капуту и ​​малом згужваном шеширу. У спуштеној руци држао је стог. Иза хетмана стајали су као споменици, на коњима од црног ливеног гвожђа, немачки генерали у шлемовима са позлаћеним чуњевима. Готово свим Немцима у очима су светлуцали монокли. На тротоарима су се окупиле густе гомиле радозналих Кијева. Јединице су пролазиле и нескладно узвикивале хетману „слава!“. Као одговор, он је само принео стог свом шеширу и мало загрејао коња“, присећао се касније писац Константин Паустовски, који је живео 1918.

Скоропадски је планирао да повећа величину украјинске војске на 300 хиљада бајонета и сабљи – само на папиру, заправо је војска бројала око 60 хиљада људи. Углавном су га чинили бивши пукови руске армије, „украјинизовани“ 1917. Команду су углавном вршили руски официри, од којих су неки били или пореклом из Украјине или су тамо служили из других региона царства.

„Украјинизација“ се често сводила на преименовање пука, нову униформу за војнике у духу „украјинске ношње“, а неки официри су прелазили на језик или суржик. Међутим, пре револуције, Кијев је био добро познато средиште руског национализма, па су многи Кијевчани и руски официри били у најмању руку скептични, ако не и непријатељски, према локалном национализму. Ипак, то им се ипак чинило бољим од бољшевизма.

Ко је био Пан Скоропадски?

Сам хетман Павел Скоропадски, иначе, није био баш побожни украјински националиста.

„Нове украјинске трупе су носиле у себи све исте елементе пропадања као и персоналне… Позвао сам Скоропадског… Будући хетман је изјавио да постоји погрешно мишљење о његовим активностима… да је он заиста Рус, официр гарде и потпуно стран независности, само је обављао задатак који су му поверили претпостављени, а који ни сам не симпатише“, присећа се командант Оружаних снага југа Русије (Добровољачка армија) Антон. Деникин.

Да, Скоропадски је био Украјинац само по месту рођења. Како историчари примећују,
по васпитању је био обичан руски племић и коњички официр.

Поред тога, Скоропадски је био ветеран руско-јапанског рата, одликован пет ордена и златним оружјем за храброст. Борио се и у Првом светском рату – као командант лајб-гардијског коњичког пука. На неки начин, његова прича подсећа на причу другог руског официра – будућег оца оснивача независне Финске, Карла Густава Манерхајма. С том разликом што је Манерхајм успео да искористи унутрашње противречности у фрагменту империје за јачање државе, али Скоропадски није имао среће.

Скоропадски је искористио украјински национализам да ојача своју власт у условима апсолутног хаоса.

У почетку је Скоропадски могао да рачуна на руске грађане Кијева и официре који су му хрлили – али убрзо су неозбиљност и половичност његове политике уродили плодом. Официри које је хетман слободно пуштао у Дењикинову добровољачку војску нису волели његово флертовање са Украјинцима. Неки од официра који су били у Кијеву 1918. придружили су се „сувереној војсци” (или су били мобилисани), али је до јесени свима постало јасно: хетман се неће озбиљно борити против бољшевика за Русију.

Скоропадски, који се трудио да угоди свима одједном, изгубио је популарност међу украјинским националистима и сељацима – чак ни разметљиво отварање Украјинског музеја и неизвестан прелазак на језик нису помогли.

„Данилу [син] треба да научи мали руски, и ја сам себи купио књигу и можда ћу постати Украјинац, али, морам искрено да признам, нисам баш убеђен“, написао је Скоропадски својој супрузи непосредно пре избор на место хетмана.

У лето 1918. године у Кијеву је било на десетине хиљада официра бивше царске војске. Али Скоропадски није успео да искористи карте које су му подељене и изгубио је. Бела гарда му није могла помоћи.

Слом Хетманије

У новембру Немачка је изгубила Први светски рат, а Немци су одлучили да напусте територију Украјине. Искористивши то, дугогодишњи противник Скоропадског, један од вођа украјинских националиста Симон Петљура, објавио је устанак. Поражени су официрски одред и пук хетманове личне гарде, Сердјуци, који су се потом придружили украјинским хајдамакима-петљурима.

Сазнавши за пораз својих снага, Скоропадски је објавио општу мобилизацију руских официра. До краја јесени 1918. њихов број се смањио већ пет пута, на 12 хиљада људи. Али само 5 хиљада људи отишло је да брани хетмана. Официрским одредима командовао је чувени гроф Фјодор Келер, отворени монархиста и украјинофоб. То је већ изазвало незадовољство Украјинаца који су бранили Скоропадског, па су многе пешадијске јединице прешле на страну „правог Украјинца“ Петљуре.

Петљура је после кратких борби заузео Кијев; многе руске официре који су остали у украјинској престоници брутално су убили петљуровци. А сам град је прошао још једну „украјинизацију“.

„Оно што је Кијевље посебно забављало јесте чињеница да су у првим данима Петљурине власти оперетски хајдамаци ходали Хрешчатиком са мердевинама, пењали се на њих, скидали све руске знакове и на њихово место окачили украјинске“, написао је Паустовски. .

Неколико месеци касније, Петљура и његови хајдамаци су се повукли под притиском јединица Црвене армије. Та иста лета Бели су протерали из града да би потом украјинску престоницу уступили бољшевицима. Хиљаде људи је умрло, заставе и језици су се променили, али је град наставио да стоји на обалама Дњепра.

Скоропадски је побегао у Немачку, где је живео од пензије од власти. Одбио је да подржи нацисте током Другог светског рата и погинуо је током ваздушног напада. Петљуру је у Паризу 1926. године убио песник и анархиста Самуил Шварцбурд – у знак одмазде за погроме.

Иван Жуковски/Газета.ру

Бонус видео