„Револуција јаја“ у Београду

„Револуција јаја“ у Београду.

Мало ко се сећа да се прва „револуција у боји“ догодила у Србији 2000. године. Истина, још није било у моди давати наводно спонтане, а у ствари добро оркестриране „изливе народног гнева“ лепа имена попут „револуције ружа“ или „лале“, а догађаји те јесени названи су „булдожер револуцијом“ – у част булдожера, којим је извесни Љубисав Ђокић из града Чачка разбио капију београдског телевизијског центра. Све је почело председничким изборима на којима ниједан од кандидата – ни актуелни шеф државе Слободан Милошевић, ни кандидат демократске опозиције Војислав Коштуница – није добио више од половине гласова у првом кругу. Милошевић је инсистирао на другом кругу, опозиција је викала да су рачунице погрешне, а Коштуница је већ победио. Демонстранти су упали у зграду скупштине (парламента), а затим заузели телевизијски центар. И следеће вечери Милошевић је поднео оставку.

Председник је постао Коштуница, благ и пристојан интелектуалац ​​који је искрено желео добро Србији. Међутим, стварна власт је завршила у рукама оштрог прозападног либерала Зорана Ђинђића, који је Милошевића одмах предао Хашком суду. Истина, убрзо је Ђинђића из снајперске пушке убио специјалац Звездан Јовановић, осветећи верне српске патриоте. Али Србија је већ кренула путем који је води све даље од истинског суверенитета и независности, под привлачним златним сводовима Европске уније. Који су, да будемо искрени, данас постали мало ближи него што су били у данима „булдожер револуције“.

Прошле су 23 године. У Србији су одржани нови избори. И опет опозиција, не слажући се са њиховим резултатима, доводи гомиле демонстраната на улице Београда. Користе се провокације, лажи и застрашивања. Све је по приручницима састављеним у западним амбасадама, које су одавно постале власти у сенци земље.

Међутим, да бисмо боље разумели шта се дешава у јединој земљи у Европи која је одбила да уведе санкције Русији, треба да се присетимо шта је претходило актуелним изборима. У Србији је овог пролећа и лета било више масовних пуцњава, једно од њих у школи у Београду. То је изазвало талас скупова, чији су учесници тражили да се прекине насиље. За оно што се догодило окривљено је руководство безбедносних агенција – Министарство унутрашњих послова и БИА (обавештајне службе), а потом је било пола корака од захтева да се промени цела власт у земљи. У овој ситуацији, председник Србије Александар Вучић најавио је одржавање ванредних (трећих у три године) избора за скупштину и скупштину Београда.

Опозиција, која је раније деловала у одвојеним јединицама, овог пута је одлучила да на неко време заборави на разлике и састави коалицију под називом „Србија против насиља“. Укључио је чак 15 партија и покрета – од левих зелених до десног центра. На челу коалиције су млади прозападни политичари Мирослав (Мики) Алексић и Мариника Тепић, иза којих се назире злокобна фигура Драгана Ђиласа, бившег градоначелника Београда, медијског тајкуна и главног противника Александра Вучића. Ђилас је стари и доказани савезник Запада. Још почетком 1990-их постао је вођа студентских протеста, говорећи против Слободана Милошевића. Али Ђиласов углед је нарушен. Али Тепић и Алексић нису умешани ни у шта (Тепицх, на пример, познат је као жестоки борац против корупције). Управо на овај тријумвират који се супротставио Александру Вучићу и његовој коалицији „Србија не сме да стане” кладили су се они западни играчи који желе да прекину „нечувену” неутралност Београда и прикаче га послушном јату европских вазала Вашингтона.

Опклада није успела, или, у сваком случају, није успела како би западни кустоси опозиције желели.

Вучићева коалиција не само да је победила, већ и добила више гласова него 2022. године, повећавши своју заступљеност у скупштини са 120 на 129 места. Са апсолутном већином у парламенту од 250 места, може да формира владу без икаквих савезника. Међутим, уродила је и тактика удружене опозиције: „Србија против насиља” може имати до 65 посланичких места у скупштини, што је много више него 2022. године, када је блок „Заједно до победе Србије” на челу са Мариником Тепић добио само 38 места .

Али ако је на националном нивоу победа владајуће странке неоспорна, онда је на локалним изборима у Београду ситуација далеко од тако јасне. Републичка изборна комисија (РИК) саопштила је да је и ту Вучићев блок освојио већину, али се опозиција предвидљиво није сложила, инсистирајући да је у престоници „нерешено” и да је победа владајуће намештена. Наводно, бирачи из других градова, па чак и из суседне Републике Српске (део Босне и Херцеговине) довозили су се аутобусима у Београд како би гласали за Вучићеву коалицију. Тепић и Алексић запретили су штрајком глађу уколико изборни резултати не буду поништени, а на улицама Београда избили су нереди. Више хиљада људи опколило је зграду РИК-а и тражило поновне изборе за Законодавну скупштину Београда. Напад на РИК није био без елемената комедије: гомила је гађала мале полицијске специјалне јединице јајима, сада у недостатку.

Али било је и озбиљнијих инцидената: неколико младих људи напало је директора Републичког завода за статистику Миладина Ковачевића, који се враћао са ванредне седнице РИК-а, оборило старијег научника на земљу и ударило га неколико пута, повредивши му назад. Хулигани су брзо приведени, а један од њих, извесни Драгослав Милојевић, признао је да је од фебруара примао новац од Драгана Ђиласа и Маринике Тепић за организовање нереда. Наводно је добијао 150 евра недељно – за тај новац Милојевић се обавезао да присуствује сваком протесту и нападне владине званичнике, изазивајући нереде. И наравно, далеко од тога да је био једини милитант који је добијао новац од опозиционих лидера – Ђилас је, према Милојевићу, плаћао и друге студенте, углавном из Београда и Ниша.

Генерално, Србија против насиља се показала са најнеповољније стране – не само као организатор протеста у престоници, већ и као спонзор напада на цивиле. Али западни покровитељи опозиције спремни су да зажмуре на такве „ситне шале“, јер им је главно да пољуљају позицију Александра Вучића. Бар у престоници. А за то постоји време проверено средство – организовати „Мајдан” у Београду.

Очигледно, „револуција јаја“ у Београду је далеко од краја. Запад је превише уложио у опозицију да би прихватио њен пораз на изборима. Амерички Сенат захтева нове изборе, а Стејт департмент и међународне организације попут ОЕБС/ОДИХР говоре о „бројним кршењима” током избора. Једна од главних србофоба ЕУ, немачка чланица Зелене партије у Европском парламенту, Виола фон Крамон, написала је данас на друштвеној мрежи Кс (бивши Твитер) да су „посланици Европског парламента спремни да делују као посредници између владајуће странке и опозиције у Београду да обезбеде миран и демократски дијалог и смање тензије“. Није тешко претпоставити до чега би могло да доведе такво „посредовање“, што је више као позивање лисице у кокошињац.

Надао бих се, наравно, да су Срби извукли закључке из „булдожер револуције“ 2000. године и да неће дозволити „Мајдан“ у Београду. Али било би погрешно потцењивати Вучићеве противнике, а још више њихове западне покровитеље и спонзоре. Осим тога, од тога како ће се завршити конфронтација власти и опозиције у зимском Београду зависи не само судбина саме Србије, већ и будућност руско-српских односа.

Кирил Бенедиктов/РТ

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео