“Профашисти”, војни рок или… Војна обавеза – част или намет

Пре неко вече “шапну” ми Министар Одбране да је Држава Србија, “на основу процене безбедносне ситуације у држави”, покренула иницијативу за поновно увођење обавезнога војног рока “у трајању до четири месеца”.

Признајем да се баш и не разумем у “процене безбедносне ситуације”, али кад ме наредног јутра са једног портала дочека питање “да ли се НАТО са више страна спрема за рат са Србијом када каже: Ситуација би могла да ескалира у било ком тренутку?!” и, одмах поред тога, упозорење да “док Шиптари убрзано стварају војску, српски аутошовинисти направили хаос због враћања војног рока”, све то натера ме да “врнем филм уназад”.

Док сам чекао да се то деси, наиђем на изјаву једнога двадесетогодишњег студента да “ми нит смо нека војна сила, нити би икад учествовао у рату за ову државу. Прво никад ми ништа није пружила да би је сад ја нешто бранио, друго, не могу да замислим са оваквим властима и ситуацијом у друштву да може рат или војни рок да има неки племенити циљ”.

Таман кад помислих да је то некакав сметењак који је до факултетских студија стигао кроз личну школу, у личној држави, без икакве везе са Државом у којој живи, мо жда по казни, обратише ми се, скоро у глас, једна “једнакосна” студенткиња и председник Војног синдиката Србије Новица Антић. Од оне прве могло се сазнати да се она “за Србију никад не би борила” јер се ни она не бори за њу, а надјача је глас онога другог “да нико из власти не жели да преузме одговорност за разарање Војске Србије као институције… због тога сада покушавају да врате обавезни војни рок”. Да би, пак, своју гласност учинио уверљивијом, додаде томе да обавезни војни рок “није могуће увести из много разлога, између осталог због Приговора о савести у Уставу Србије. Тако да се поново враћамо на добровољност, јер нема модела, нема јавне расправе”

Не знам због чега, антивојнорочне изјаве оно двоје студената одмах сам довео у везу са пробирљивим признавањем ратнога стажа учесницима србских одбрамбених ратова 1990-1995. године – признаје се да су “ратовали” само они који су на ратиште отишли под заштитним знаком неке војне поште, који су ратовали по правилу “крени-стани”, “напред-назад”, све чекајући да се мртви Броз дигне и пошаље их, што рекли Сремци, “у мамину”, а због чега су многе србске главе пале незаштићене војнопоштним бројевима. А ко шиша оне који су немајући другог избора ратовали за опстанак не само сопственог огњишта већ и за опстанак србског народа. (Не мислим ту на “заслуге” онога безименка коме су неки из обавештенијих кругова у Србији признавали да је за Туђмана радио онако и онолико колико је чинио за прекодринске Србе – возио би се у златним кочијама, а не у истрошеном фићи, о своме трошку). Многи од најмлађих Крајишника који су после усташке геноцидне “олује” нашли уточиште у Србији а у међувремену стигли “и до коња и до бојна копља”, ако се, не дао бог, остваре “процене безбедносне ситуације”, присетиће се непризнатог ратовања својих старијих и одрећи ће се и бојнога копља и коња, баш као и онај поменути двадесетогодишњи студент.

Ако онај војни синдикалац “скреће воду” на добровољност, онда се мора поставити питање зна ли он ишта о ставу Државе Србије (и војнога врха у њој) према србским ратним добровољцима из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, којима се “признаје” профашистички статус јер без њинога “профашизма” питање је да ли би било и Србије – не само данашње, него уопште. Ово посебно због тога што је аустроугарски и немачки рат против Србије, започет средином лета 1914. године (прерастао у Велики рат, познатији као Први светски), имао за циљ да једном за свагда “укине” Србе, творце људске цивилизације, у складу и са “поуком” Клеменса Метерниха (1773-1859), од 1809. до 1848. го­дине аус­тријског министра спољних послова, да “Аус­т­рији никако није у ин­тересу да на својим јужним гра­ницама добијемо слобо­д­ну србску државу”, те да “Србија мора у нашем најдиректнијем инте­ресу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”. (Ко има времена за губљење, може покушати да одслуша будаласту причу са линка https://www.yotube.com/watch?v=65Rud9wy4BU – “Ко је крив за албанску голготу”, засновану на неким наводно озбиљним немачким списима – ко зна када и како “произведеним” не би ли се Србија окривила за избијање ратног сукоба 1914 – о наводним немачким намерама да створе “Велику Србију”, све тамо до Трста, укључујући и “северну Арбанију”, намерама које су почеле да се “остварују” почетком јесени 1915. године, уласком Немачке у рат против Србије).

Зна ли се за антицивилизацијски наум европског Запада, оличен не само у геополитичкој логици Метерниховој, већ и у комунистичkој “мисли” Карла Маркса да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, Срби су увек изложени “безбедносној ситуацији”. Што они то још увек не знају, крив је и школски систем у Србији осмишљаван мање у “интелектуалном врху”, а више у “политичком структурама” које су и производ истога тог школског система и неразуман подражавалац нељудских западњачких “достигнућа”. По природи ствари, међу Србима је све то “изродило” више генерација несвесних свога националног бића, тако да ововремена “модернистичка” наклапања (садржана и на датом линку) о “несрећи” које је србском народу нанесена стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потоње Југославије, потпуно потискује чињеницу да се, примера ради, 1606. године западна србска народносна граница налазила на линији Питомача-Грђевац-Стеничњак-Слуњ-Доњи Косињ-уз Веле­бит до близу Новиграда, који километар источније од Задра, те да су Срби и тада насељавали неке просторе у Белој Крајини, до границе са Словенијом. (Највећа “дебљина” хрватске територије, ка западу, износила је читавих сто километара зрачно – од Вараж­ди­на до Грђевца. Оно што је касније проглашавано Хрватском, била су аустријска, односно аустроугарска окупациона подручја – Хрватска себе сматра њеном наследницом). Последично, у Србији то потискивање води “сазнању” које је у комунистичком времену владало и у ширим интелектуалним круговима да, на пример, у Словенији живе Словенци, у Хрватској живе Хрвати, у Србији живе Срби… Због тога се из лектире избацују Шантићеви стихови И свуда где је српска душа која / Тамо је мени Отаџбина моја / Мој дом и моје рођено огњиште, па се постепено гасе и појмови огњиште, дом, душа, Отаџбина. Стога није ни чудо што је све више оних који из тих појмова избегавају, који смисао и суштину тих појмова обезвређују…

Добровољци и бегунци

Макар колико се чинило неприкладним да се избеглице и до­бровољци трпају у исту причу, уверен сам да су догађаји од пре тридесетак година наметнули баш једну од таквих ружних веза. Имајући то у виду, на међународ­ном нау­чном скупу о Првом балканском рату закључујући своје саоп­ште­ње о србским добровољцима, рекао сам и ово: “Ако се некоме чини да је број добровољаца у балканским ратовима био преве­лик, требало би да има на уму бар две ствари. Прво, за време Дру­гог светског рата на просторима претходне Југосла­вије, све до 1943. године, док нису створени какви-такви органи државне вла­сти, сви борци би­ли су добровољци; било их је која стотина хиља­да. Друго, од 1991. до 1995. године, током Рата за крајишку неза­ви­сност и Рата за Републику Србску, у којима је, према неким проценама, учест­во­ва­ло преко 70.000 добровоља­ца, у страху од рата и могуће војне мобилизације, избегло је из Србије око 120.000 младих људи (неки кажу и читавих 300.000), називаних онда ‘нај­кре­а­тивнијим делом српског народа’. У бал­канске ратове, у време кад је морал србског народа био она­кав каквим бисмо же­ле­ли да данас сма­трамо сопствени морал, у добровољце је крену­ло око 100.000 људи. Много мање но што данас имамо ‘креатив­них бегунаца’, да не кажемо издајника”.

Ти млади “креативци” побегли су на разни фашикратски за­пад, не би ли се тако удаљили од ратишта. Исто тако, на нај­раз­ли­чи­тије начине иселио се из западних србских крајева један о­гро­ман број младих људи, чиме је одбрамбена спремност двеју но­во­створених србских држава западно од Дрине била сведена на изузетно низак ни­во. Наравно, сви они који су некуд отишли имали су и неко оправ­да­ње за свој поступак. Остали, и они који су на збивања гледали са стране, и они који су заштиту кућнога прага сматрали светињом, на њихове поступке гледали су нешто друкчије; они су, сасвим раз­ложно, у сваком таквом случају постављали пита­ње да ли се ради­ло о сеоби са личним мотивом или о избегли­штву без повратка. Практично, у овим двема појавама и није било разлике јер се и је­д­но и друго дешавало по слободном из­бо­ру. Али, зато, наметали су се неки изузетно важни закључци везани за морални аспект та­к­вог пресељеништва. Наиме, обе врсте ових пресеље­ни­ка почи­њу да постепено кидају своје везе са старим крајем, што треба из­једначити са (само)ампутацијом од сопственог народно­сног стаб­ла. И то је потврда да су сло­бо­да и ропство моралне категорије а не друштвене, и да се статус оних који су избегли у слободу вре­меном претвара у ропство сопственој савести. Кад год се избегла нејач не може вратити у завичај јер је за њом сти­гао (или са њом ос­тао) њен кукавни “заштитник”, нужно се почи­ње назирати роп­ски менталитет таквог избеглиштва. А такав мен­талитет, по при­ро­ди ствари, нити је прихватљив за избеглице, нити за средину на коју се они покушавају накалемити.

“Болови рањених душа”

Под овим насловом писао је ново­садски Дневник (број 16291, 6. март 1992) о једном скупу у Новом Саду, на коме су се психолози и психијатри из Србије бавили “страдањем душа” и менталним тегобама преживелих србских ратника и ци­ви­ла, пре свега најмлађих, са ратних подручја. “Од ратне истине не мо­жемо побећи. Није наше да расправљамо да ли је рат био потре­бан или не. Време ће дати одговор. Наше је да по­могнемо”, рекао је др Младен Првуловић, тадашњи покрајински секре­тар за здравље, отва­ра­јући тај скуп. Према подацима које је он изнео, само у Инсти­туту за ментално здравље и војну психоло­ги­ју Војне меди­цин­ске академије у Београду већ је лечено пре­ко три хиљаде (3.000) војника, официра, резервиста, добровољаца, територи­ја­ла­ца. Од ратних психотрау­ма, у другим местима по Србији болнички је лечено 1.364 поврат­ника, а у диспанзерима још 2.690; ради се о непот­пу­ним подацима, пошто лекари тврде да време менталних пореме­ћа­ја тек долази. По речима др Војина Шуловића, тада председника Србског лекарског друштва, “психија­т­ри не треба да дозволе да другим људима руко­воде они који испољавају негативна својства: егоиста ће запалити туђу кућу, да би на тој ватри испржио једно јаје. Кад престане елемен­тарна борба за спас голог живота, пси­хи­јатре и психологе тек очекује можда још и тежа борба. Потре­б­но је зато сачинити програм епидемијског испитивања и праћења рањених душа”.

Како је то сведочила новинарка Миланка Гнип, “међу учес­ни­цима скупа у Новом Саду осећала се подвојеност на оне који су се на ратиштима и најмање суочавали са ‘ороњавањем мла­дости изнутра’ и оне, како се то са говорнице у више наврата чуло, који су седели у кабинетима”. Препричана су многа иску­ства, па и признање неких психолога “да су се и сами психички лоше осећали” током протеклих збивања.

Стручна рас­права није могла проћи без указивања на ка­рак­те­ристичне при­ме­ре, а клинички психолог Даница Грива из Бео­гра­да позва­ла се на случај једног резервисте старог дваде­сет три године, пре рата пот­пуно здравог, који се вођен “морал­ном свешћу одазвао позиву у резервни састав и одслужио је про­писани рок”. Но, у ишчекивању замене, био је задужен да млађима показује како се активира бом­ба. Да ли због неспрет­ности, да ли због “рутинске” непажње, јед­на бомба експлоди­рала му је у руци; остао је без десне руке и очију, а тешко му је повређена и пот­коленица. “Није се мирио с губитком вида. Било каква инфор­мација о томе да светлост више никад неће угледати, за њега би била окидач према суициду. Ово је само један пример међу мноштвом о неспремности да се подне­се ин­валидитет, и ономе шта нас као стручњаке чека”. Госпођа Гри­ва изразила је своје незадовољство чињеницом да том скупу није присуствовао бар неки од психијатара који су у Народној ску­п­штини Србије за­сту­пали народне интересе. Кад је почео рат, рекла је она, “разговарала сам са око четрдесет младих војника. Саоп­шти­ли су ми да су им душе ранили политичари. Да ли ми треба да за­творимо врата наших радних просторија и чекамо психотрау­ма­тизоване, или да се отварамо према друштву и ути­че­мо да се пре­влада разум? Овај рат је велика опомена”.

Супротно Гривином смушеном медитовању о “чекању тра­у­ма­тизованих” у “затвореним радним просторијама”, клинички пси­холог Миланко Чабаркапа замерио је свима, а нарочито сво­јим ко­легама из струке, због тога што појединачне случајеве “че­сто” по­сматрају као целину. Он каже да “не делује ратни стрес на све једнако. Различито га доживљавају људи на ратном под­ру­чју од оних који су удаљенији. Најугроженији су војници и старе­шине. Различити су, такође, утицаји и последице ратова у Слове­нији и Хрватској. Рат у Словенији означен је као мали му­њевити рат, а овај у Хрватској као мали прљави рат. У мноштву стресо­ге­них чињеница из словеначког рата на првом месту је код војника по­гибија и рањавање друга. На другом је издаја и предавање гра­ничних прелаза, а тек на трећем заробљавање. Војници су у Сло­ве­нији били збуњени и нису могли да се аде­кват­но понашају. Рат у Хрватској је специфичан што су ту уз вој­ску и доброво­ља­чке је­динице, територијална одбрана, резер­ви­сти… Млади војни­ци, од осамнаест до двадесет година, соци­јал­но су недовољно искусни, а суочили су се с проблемима које би тешко поднели и старији, зрели људи. Од стресогених чињеница у Хрватској, уз смртну опасност, најтежи је страх од заробљавања. Затим су ту стресови од маса­к­ри­раних цивила. Мла­ди војници сакупљали су и чували маса­кри­ране. А војник који је био остављен да чува лешеве, сутра­дан је с тешким по­следицама упућиван на психијатријску кли­ни­ку. Вели­ки стресо­гени чинилац биле су и информације из медија”.

Нажалост, кад је већ правио редослед стресогених фактора, Чабаркапа је пропустио да објасни због чега је на друго место по “стравиноћи” ставио опасност од заробљавања. А разлог је био врло прозиран: Срби су у усташким затворима мучени на начине према којима су се искуства средњовековне инквизи­ци­је могла сматрати дечјом игром.

Подразумева се да скуп о коме је реч није могао проћи без приче о деци. “Посебно су потресне чињенице које су пси­хијат­ри и психолози изнели о деци погођеној ратом. Међу из­бегли­цама смештеним у насељу ‘Чардак’, у Делиблатској пешчари, прео­вла­давали су страх за најближе и депресија, због губитка наде да ће се рат брзо окончати. Наду у повратак деца су доби­јала сваких петнаест дана, јер је долазио неко с фронта и то обе­ћавао, а како се није остваривало, депресије је бивало све више. Једна група пу­бертетлија је и побегла с ‘Чардака’. О томе је обавештен СУП и безбедно су превезени скелом. Отишли су да се укључе у борбу!

“Стручњаци” и “научници” о србским добровољцима

Ипак, по­себну причу на том “научном” и “стручном” скупу чинило је по­мињање добровољаца. Према сведочењу већ поменуте го­спо­ђе Гнип, тамо је констатовано да “испитивања стручњака казују да су међу добровољцима углавном људи из социјално за­о­ста­лих си­ромашних породица. Већина их је без емоционалног ослонца, не­успешни у животу. Патриотизам, махом, сви наводе као први мо­тив одласка у рат. Али, некима је разлог и зараде, могућност да презиме…”

Бавећи се годинама србским до­брово­љачким покретом, нарочито у србским ослободилачким ра­то­вима 1912-1918. године, установио сам да су у многим војним ак­тивно­стима србске и црногорске војске током балканских ра­то­ва и Првог светског рата, а нарочито на Солунском фронту и у Солунској офанзиви, изузет­ну улогу имали добровољци у њи­ховом саставу. Нашав­ши се у једној од ових двеју војски (војса­ка, како се онда гово­рило), по соп­ственом избору, из патриот­ских и националних побуда, добро­вољци су се у балканским ра­товима, под србском заставом, оду­ше­в­љено борили за конач­но ослобођење од Тур­ске, а касније, у Светском рату, и за ослобо­ђе­ње свих Јужних Словена из Аус­тро­угарске и за њихово уједи­њење са Србијом и Црном Гором; многи од њих дали су у тој борби и своје животе.

Ови Верници Отаџбине, како их с разлогом називају, најве­ћим делом Срби из србских крајева под вишедеценијском и више­ве­ковном угарском или аустријском окупацијом, својим учешћем у добровољачким јединицама јасно су исказали своје неприста­јање на неприродно стање наслеђених односа. Без обзира на тра­ја­ње једне или друге окупације, и имајући на уму даље терито­ри­јалне претензије угарског или аустријског оку­па­то­ра према Срб­ској Земљи, за Србе рођене у сенци хаб­збур­шке круне и затечене уочи Првог светског рата у Херцеговини, Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Сла­вонији, Кордуну, Банији, Лици, Далмацији, или Босни, ратовање у саставу аустроугарске војске није могло бити патри­отски чин, нити су им Аустрија и Угарска биле отаџбина, једнако као што ни Турска током пет­вековне окупације није могла бити ота­џбина Србима из Шума­дије, или Рашке, или Зете, или Топли­це, на пример. Рат за рачун Аустроугарске није могао бити рат за њихове интересе, ни по простору на којем се ратовало, ни по из­бору ратног противни­ка. Има ли се све то у виду, постаје сасвим из­весно да су Срби из прекодринских, прекосавских и прекоду­навских крајева својим масовним учешћем у саставу србске и црногорске војске и соп­ственом жртвом за одбрану Краљевине Ср­бије и Краљеви­не Црне Горе зачели и велики национални покрет за ослобођење сопствене Отаџбине.

Због свега тога, не може се сумњати ни у чињеницу да је срб­ски добровољачки покрет на почетку 20. века био изузетно зна­чајна појава, исто као што се не могу затворити очи пред истином да су ослободилачки ратови из тога периода судбински утицали на биолошки опстанак србског народа и његову будућу историју.

О србским добровољцима, тим светим србским ратници­ма, писало се у разним приликама и за различите потребе, али се мора рећи, без обзира на бројност, обим и садржину таквих при­ло­га и добронамерност њихових аутора, да се читава тема и даље заснива на предрасудама, извргнута сумњама, потцењива­њу и, чак, презиру. Ипак, не може се побећи од сазнања да распо­ло­жи­ви текстови, такви какви су, откривају податак да је, на при­мер, у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе 1912-1918. године учествовало не мање од 320.000 добровољаца, али и да се, из мно­го разлога, пре свега због сиромаштва исто­ријских извора, никад неће сазнати колико их је тачно било; још је мање могу­ћности да се сазнају њихова имена. Целе породице, па чак и мале заједни­це, ишчезле су без трага и никада се више за њих није чуло. За судбину многих добровољаца нису сазнали чак ни њихо­ви најбли­жи, а за немали број, нарочито оних који су радили у Сједињеним Америчким Државама и отуд се врати­ли млади и неожењени, без породичних сведока о њиховом одласку у рат, није се ни знало да су ратовали као добровољци, још мање да су погинули на неком од европских ратишта, углавном по Србији и Црној Гори и на Солунском фронту.

Учешћем србских добровољаца у србским ослободилачким ратови­ма, нарочито у Првом светском рату, наша историјска наука ни­је се премного бавила. Ако је о добровољцима и писано, било је то са­мо узгредно, тек као информација да је добровољаца било и да су “чак” постојале посебне добровољачке јединице. За тај свој про­пуст, наравно, историчари се могу правдати и чињени­цом да у вој­ним архивама не постоје уредни спискови доброво­љаца придо­шлих у јединице, чак ни кад се ради о великим гру­па­ма. Највећем броју спискова, ако их је и било, изгубио се сваки траг, из разних разлога, а некад, највероватније, у списковима није ни бележено да се ради о добровољцима. Понегде, спи­скови нису ни сачиња­вани, јер за то није било ни времена а, чи­ни се, ни у војним ко­мандама није се сматрало да су такви спи­скови неопходни. Не сме се, наравно, занемарити ни потреба да се породице србских до­бро­вољаца из србских крајева под Ауст­роугарском, ако би се зна­ла њихова имена, заштите од прогона тамошњих власти. Мо­жда због тога, а можда и из неких других “недоступних” разлога, до­бро­вољцима није било дозвољено да се игде изјашњавају као до­бро­вољци; смели су само рећи да су војници. Дода ли се томе и “тихи” труд високих војних команди да затуре трагове о стварном броју добровољаца и тако “очу­ва­ју” одлучујућу војничку улогу ре­довног армијског састава (вој­ника из Србије и, нарочито, своју ко­мандну!), разумљиво је што се број добровољаца и њихова уло­га у војним активностима србске војске особито не истичу.

Са свим тим у вези, а да се број добровољаца не би ни при­бли­жно могао пратити, на самом почетку Светског рата србско Ми­ни­старство војно наредило је “да се добровољци не форми­рају у засебне добровољачке команде, нити да се на започетој основи скупљају сами, у веће гомиле”. Таква наредба издата је јер је до­бро­вољаца у Србији већ било довољно за “засебне добровољачке команде”, а било је неупутно да се они само­ини­цијативно оку­п­љају “у веће гомиле” и да делују као добровољ­ци. Сматрало се да ће они у саставу једне регуларне јединице лакше “упамтити” да су војници, него што би то постигли у некој чисто добровољачкој је­диници, макар колико малој. Чак је и добровољачки командант Војвода Вук (Војин Поповић) предлагао србској Врховној коман­ди да “добровољачке једини­це и добровољце (треба) третирати као регуларну војску”. Због свега тога, али и из многих других разлога, никад се са сигур­ношћу неће установити колико је до­бро­вољаца учествовало у ратним операцијама србске и црногор­ске војске, било у борач­ком саставу, било у ономе што се данас на­зива логистиком. Можда баш због свих тих ограничења, исто­ри­чари се нису ни упуштали у неки озбиљнији покушај да добро­вољ­цима доделе иоле видљиво место у новијој србској нацио­налној историји.

Историчари о добровољцима

Не сме се занемари­ти ни чињеница да међу Србима, на многим странама, постоји већ урођена сумњичавост према писању, према свему што је на­пи­са­но, а нарочито према онима који пишу. Таква сумњичавост није страна ни онима који се писањем баве “у виду заната”. Отуд, не треба се чудити што о многим важним збивањима и појавама из србске прошлости, чак и новије и најновије, нема писаних тра­го­ва, или, ако их има, што су штури и успутни. Поје­дини истори­чари, и остали, током претходних стотинак го­ди­на трудили су се да из свега што је записано о доброво­љачком покрету дођу до по­датака који би се могли сматрати тачним, истинитим и несум­њивим. Сви они сматрали су да се до неког коначног броја срб­ских добровољаца у србским ослободилачким рато­вима од 1912. до 1918. године може и мора доћи сабирањем појединачних података расу­тих по разним документима из војних и других архива. Како је тих и таквих докумената мало јер сви нису сачувани, а сви добро­во­љ­ци у њих нису ни уписани, могло се десити да војна историја го­вори о свега тридесетак хиљада добровољаца у Првом свет­ском рату. Владимир Деди­јер, опет, пише “да је близу 100.000 Срба, Хр­вата и Словенаца из југословенских земаља Аустро­-Угарске узе­ло учешћа у ре­до­вима србске и савезничке војске, као добро­вољ­ци, против централних сила”, али шта му то вреди кад Никола Б. Поповић, историчар, мисли да је то “без икаквих аргумената” и да су Дедије­ровом ау­то­ритету “подлегли неки добронамерни новинари и публи­ци­сти, који су у свом романтизму лако прихва­ти­ли ту фан­та­с­тич­ну цифру”. Мада би Поповићу као потомку србског до­бровољца, “та цифра, да је истинита, била драга”, он “пре­дла­же”, и то бескрајно потцењивачки, да се укупан број добровољаца у србској војсци током Првог светског рата изједначи са бројем чланова Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије и да износи “око 40.000”. Понуђени број није ништа друго до “заокружена” рачу­ница из је­д­ног списа објављеног на годину дана пред Други светски рат. Тада је позивајући се на “проверене” податке Добро­вољачког од­сека Министарства војске и морнарице, Доброво­љачки гласник број 1-5/1940 саопштио да је “до 31. јануара 1940. године издато 40.214 добровољачких уверења. Призна ли се Ни­ко­ли Поповићу право да сумња у Дедијерову цифру јер није ви­део како се до ње до­шло, одмах се мора рећи да је предложена ме­то­дологија “одо­ка­тивна” и, стога, потпуно неприкладна за било какву расправу, понајмање научну. Нарочито због тога што су се у чланству поменутог Савеза нашли преживели добровољци, док о изгинулима – а добровољци су гинули “у огромном количинама” -, нема трага: леп пример могао би бити податак да су се на добровољачкој колонији Маријин мајур, данас Степановићево, село код Новог Сада, међу 508 (петсто осам) добровољаца надељених земљом, нашле свега две (2) удовице!

До наших дана

Последњих тричетврт века чак и тих четрдесетак хиљада “допуштених” добровољаца ремети­ли су владајућу логику и у политици и у званичној “југословен­ској” ис­то­ријској науци. За политику, они су били прихватљиви само као ци­фра која је прошла кроз једно поодавно заборав­љено време и која није могла да се сасвим избрише оним фа­мозним решењем с по­четка Брозовог времена о проглашењу добровољачке органи­за­ције “профашистичком” и о њеној забрани. За званичне исто­ри­чаре, о тој “преживелој врсти” било је упутно писати само оно­лико и онако како је и колико било “по вкусу идеолошке ре­цен­зенте”. Ако се добровољцима неко бавио на неки други начин, то је било сумњиво. Тако се и могло десити да почетна истражи­вања Михајла Стојаковића, из Новог Сада, вишег официра Југо­сло­вен­ске народне армије у правној служби, изазову нервозу код прет­по­стављених и доведу до упозоравајућег питања “докле ће да вода те добровољце као геџа мечку”. Стојаковић је морао отићи из Армије, али је истра­живање добровољачког покрета одушев­ље­но наставио, “о своме руху и круху”.

А при карју 20. века, у нешто измењеним поли­тичким приликама, добровољцима је омогућено да обнове рад свог удружења. Пошто је живих добровољаца тада било тек да се изброје прстима једне руке, у називу удружења нашли су се по­то­м­ци добровољаца и њихови поштоваоци, и једних и других мало. Истине ради, првих је по Југославији било много, али нај­већи део њих није ни знао да су им очеви или дедови ратовали као до­бро­вољци. Помињање Солунског фронта могло је и у поро­дичном кру­гу бити сумњиво, а писане трагове о свом до­брово­ља­чком ста­тусу многи су, у смут­ним време­нима, сами су уклањали; чак и обновитељима Удружења није сметало што у њего­вом називу и знаку недостаје србско обележје.

За истином о србском добровољачком покрету почели су та­да да трагају и новинари телевизијских кућа Београд и Нови Сад. Снимљен је велик број документарних емисија, а неке од њих при­ка­зиване су телевизијском гледалишту и по неколико пута. Били су то прилози који су одсликавали нешто несвакидашње, који су мно­гима деловали као откровење и који су се некима чинили не­ве­ро­ва­тним. Историчари од каријере нису се много појављивали у овим прилозима, из више разлога. Најчешће, чак и кад се у неке “друк­чи­је” податке и неке “нове” документе о до­бро­вољцима није мог­ло сумњати, било је то њихово неприста­ја­ње на самоини­ци­ја­тивну промену владајућег историограф­ског погледа на то не баш давно вре­ме. Ако су неки од њих пристали да сведоче о некој “до­брово­љачкој” чињеници, увек је то чиње­но врло од­ме­рено, уоп­ште­но, неодређено, стидљиво, по већ познатим калупи­ма, на на­чин који им не би крњио замишљени углед међу коле­га­ма­-исто­ри­чарима са­времене “југословенске” школе и који је мо­гао да им сачува пролаз кроз некакву универзитетску и акаде­мијску хије­рархију.

И опет због тога: кад је новосадско Удружење ратних до­бро­вољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца пред­ло­жило званичницима са групе за историју на Филозофском факултету у Новом Саду да њихови сарадници обраде неколи­ко тема о срб­ским добровољцима у ратовима 1912-1918. године, предлог је “пажљиво” одбијен.

У Земљи Ср­би­ји, истраживање србског добровољачког покрета и даље се сма­тра “приватним послом”.

Србски “интелектуалци” мрзе родољубље

Што време ви­ше пролази, мени као сочинитељу петнаестак књи­га о срб­ским добровољцима у србским ослободилачким ратовима, балканским и Првом светском, све је јасније да је прикри­вању истине о србском до­бровољачком покрету највише допри­нео онај слој који себе радо и надмоћно назива “интелек­туал­ци­ма”, слој који јесте некако ус­пео да про­ђе кроз некакву школу, али зато “њи­хова” школа није ус­пела да про­ђе кроз њих. На примеру срб­ских добровољаца при­дошлих 1912-1918. године из прекомор­ских земаља, углавном из Америке, на први поглед може се уо­чити да је међу њима било премало школованих, оних који би се по савременим “интелек­туалистичким” мерилима могли назва­ти “интелектуалцима”. Нај­ве­ћи део добровољаца били су зем­љорадници, један мали број би­ли су занатлије и трговци, а било је међу њима и рудара и фабри­чких радника, оних који су своје раније земљорадничко занимање заменили неким послом, у­главном најтежим, у рударској јами или у фабрици. Било је у том добровољачком кругу и људи који су ус­пели да се издигну изнад некаквог просека и да се, колико-толико, економски осамостале.

Ван сваке сумње, скоро сви они били су једва писмени, тако да им није ни било дато да о свом припадању добровољачком по­крету оставе било какав запис. Али, зато, писали су о добро­вољ­ци­ма они који су били писмени и, отуд, сврстани у “инте­лекту­ал­це”. Онда су ови писмени, да би што ефикасније при­кри­ли свој непатриотски менталитет, у многим случајевима и издајнички, о добровољцима и њиховом патриотизму писали са потцењивањем (да би оправдали своје “интелектуално” бек­ство из рата), смањи­ва­ли цифре (да би их што више примакли онима с “интелек­ту­алне” листе) и обезвређивали цео покрет (да би залажући се за не­какве наводне европске и сличне вред­ности, могли у први план, увек и свугде, истицати своју “инте­лектуалну” премоћ).

Како је таква логика негована деценијама, у међувремену “студиозно” усавршавана бор­бом против србског хегемони­зма, против србског нацио­нали­зма, против србског па­три­оти­зма, против свега што би могло има­ти србски национал­ни пред­знак, савремени носиоци “инте­лекту­ал­ног” у србском народу своје от­падништво од сопственог народа претворили су у највишу вред­ност, врховни циљ и врхун­ски идеал. Само у таквим условима могло се десити да психијатри присвоје себи право да све оне који нису у њиховој бранши про­гласе “его­истом који ће запа­лити туђу кућу да би на тој ватри ис­пр­жио јаје”. У таквој групи, по “интелектуалној” логици ствари, спадају и до­бровољци у ратовима с почетка деведесетих година 20. ве­ка, без обзира на то што су они устали у одбрану би­о­ло­шког оп­станка србског народа. По “интелектуалној” рачуни­ци, и оних око шездесет хиљада србских добровољаца из преко­мор­ских зе­маља пристиглих у ослободилачке ратове 1912-1918. године – чији је једини мотив за повратак у Србску Земљу и одлазак у рат био патриотизам -, дошли су на србско или црногорско ратиште, или на Солунски фронт, само из шићар­џијских разлога, да зараде или да презиме, макар тамо изгубили и живот.

Од силне “интелектуалштине”, наводним интелектуалцима из крила србског народа никако није могло стићи до памети да су баш они, интелектуалци, морали помоћи свом народу да се снађе у ономе што би га могло снаћи, у рату или миру, са до­бровољцима или без њих. И никако не успевају да схвате да су своје замишље­но “интелектуално” место у србском народу сти­ца­ли захваљујући и жртви оних који су, уместо да лагодно пре­зиме иза којекаквих “миротворачких” паравана, својом жртвом доприносили биоло­шком опстанку сопственог народа.

Добровољци и бегунци

Није искључено да је у “идеоло­шкој” вези са таквом логиком “научних званичника” опстојавало и не­па­три­отско држање многих Срба у ратним збивањима почет­ком де­ведесетих година прошлога века. Било је и онда добровољаца, али је много ви­ше било оних који су одбрани србског националног бића претпо­ста­вили свој лични комодитет. У поређењу с оним што се деша­вало у поодавно прохујалим србским устанцима и ослободи­ла­ч­ким ратовима, било је то нешто сасвим друкчије. Ако је Кара­ђор­ђев Покрет за обнову србске државности (најчешће зван устанак 1804, а помодно и “српска револуција”) завршен неуспешно и ако су прежи­ве­ли србски добр­о­вољци живу главу спасавали пребацивањем у Аустрију и у Угар­ску, била је то једна од могућности да се на по­четку Милошевог ус­та­н­ка врате у Србију. Прота Матеја та­да је записао да су “ус­та­ничке чете почеле затим да се јављају и у другим крајевима, на­ро­чито у долини Саве, и српске избегли­це почеле су такође да при­стижу у помоћ устаницима и да доносе муницију”. Рекосмо већ, би­ло је то витешко време и тадашњи Срби били су нешто не­о­би­чнијег моралног склопа него данас: неки од њих избегли су у тре­нутку кад је Карађорђев Покрет угушен, али они свој избеглички ста­тус нису сматрали трајним; они нису отишли далеко од гра­ни­це и нису заборавили на оне који су и даље остали под турском окупацијом; чим је бунтовна Србија поново устала, они су се опет врати­ли на бојну по­љану.

Истина, ни то није било баш једноставно и безопасно, по­што су аустријске и угарске власти помно пратиле шта се на гра­ници са Србијом и око ње збива. “Крајем маја 1815 забра­њује заменик команданта петроварадинске тврђаве онима који су пребегли с Карађорђем да прелазе Милошу у помоћ. Ко се ухвати у поку­ша­ју да прелази, добиће 50 батина; ко по други пут покуша, биће пре­дат Турцима у Београду… Генерал-команда управо тих дана про­го­ни Недељка иначе Нешу Ивановића и но­восадског трговца Га­врила Стефановића који су с протом Ма­ти­јом Ненадовићем по­го­дили, и покушали у Србију прокриум­ча­рити 50 центи барута и о­ло­во, али је све то конфисковано у Купинову”.

Сви ми можемо посведочити да се у нашем времену, на са­мом крају 20. века, избеглице нису тако понашале.

Данас, свега четврт века касније, мора нас забринути држање многих младих људи и из “урођеничког” круга, оних који ни своју Отаџбину, свој родну груду, не сматрају својом јер им, наводно, “ништа није пружила”, због чега се не би за њу ни борили “јер се ни она не бори за њих”.

Да л’ се бори ил’ не бори, питање је за другу прилику, али је извесно да се Србија, као Држава, у понечему понаша селективно и тиме, хтела она то или не, своје становништво, Живу Државу, “подучава” да ни сама не зна на чему је. Запажа се то и на злосрећном примеру са проглашењем 15. септембра за дан србског јединства и србске заставе, дана (не)­у­пам­ћеног по Пробоју Солунског фронта 1918. године, у коме су више од половине укупног састава србске војске чинили србски добровољци, пре тричетврт века зва­нично “признати” као профашисти. Биће да их она, Држава Србија, и данас као такве “негује”, све то из удвориштва западној фашикра­тији, оној којој се клања “уз поштовање међународних и европ­ских стандарда”.

Па из свега тога израња “наивно” питање ко ће уопште бранити Србију и србски на­род – “ако дође до бомбаша”.

Чини се: нико – што води нестанку свега србског народа, ономе чему већ више од хиљаду година тежи европски Запад, духовно јалов, виђен “на зачељу стварања цивилизације”.

Илија Петровић / Васељенска