Антологија антисрпства

У финалу Чеховљевих драма нема трајног решења. Хана Арент, и сви револуционари увек су тежили да револуционарни дух и вредности остану бесмртни. Да никада више не буде новог почетка (ресета). Да темеље и структуру једне државе направи једна генерација, а остале да вечно уживају у њима. Код Чехова, премда на површини живот наставља тамо где је прекинут на почетку драме, у току њеног трајања све се неповратно изменило. Главни јунаци, а са њима и животне оклности, све је примило другачије обрисе. Трајно!

Никада се више Соња неће понадати да ће је лекар, Михаил Лавович, заволети или бар са њом ступити у везу. Ту илузију разбила је драма која се одиграла. Остале су само трауме. Иван Петрович, неће само изгубити веру у науку и научника од референци и каријере, већ и у сам смисао живота. Лекар, Лавович, никада неће више срести жену коју воли. Остаће само језива хладноћа нежење који напушта топлину дома оних који су га волели. Након Чеховљеве драме остају измењени односи и људи. Емоције, попут плиме и осеке, ударају на карактер и руше, па изнова граде односе међу људима. Смењују се гнев, мржња, пожуда, стид, очај и кајање. Човек се пластично деформише.

Чехов је био лекар.

Један други лекар, одликован орденом Припаднице Британског царства, водећа је британска психотерапеуткиња и ауторка бест-селерац Сандеј тајмса Туга делује, и И ово ће проћи. Име јој је Џулија Самјуел. Њена збирка од осам прича, Свака породица има своју причу, била је предмет мога изучавања у овим празничним данима доколице. Захваљујући њој разумео сам трвења унутар разних породица и потребу за психотерапеутима. Предпоследња прича посвећена је породици која није тражила помоћ психотерапеута, а најстарији њен члан преживео је трауму концентрационог логора и спаљивање осталих чланова. Парадоксално, они си понајвише имали разлога за психотерапеутима, а ниси доспели у то стање. Живе у Манчестеру и заједно се држи пет генерација. Нема свађе. Нема замерања. Није потребно нагласити да је у питању јеврејска породица.

Ових дана, закључно са јучерашњим, обележавали смо много тога важног за наш идентитет. И док сам читао о невољама хомосексуалаца у Великој Британији или о разведеним вишедетним породицама које се наново спајају у породице унутар који се слави Дан маћеха и Дан очуха, имајући стално на уму Чеховљева драмска казивања, суделовао сам и у нашим тренутним дешавањима.

Није потребно читати новине (ако то данас неко ради!), нити фб објаве. Довољно је пратити коментаре и видети колико се ”богатсво” емотивних набоја сакупља у томе. Самољубље, безумни снови, завист, гнев, мржња, уз мало стида и још мање самопрекоревања, кида и оно мало преосталих веза. Ако би ликове Чеховљеве драме заменили са именима народа који су чинили једну заједницу, лако би закључили да се та заједница никада више не може обновити. Ма колико да неки појединци из наше средине мобе онима који су нас категорички одбацили, пређашње заблуде није могуће поновити. Ти покушаји повратка на стање пре сукоба и трауме проживљене три пута у једном веку, искључују сваку могућност заборава. Напротив, они налажу потпуни увид и разјашњење трауме како би наставили даље. Без тога тапкаћемо у месту. А то значи да ће дно постати још дубље.

Мирослав Пушоња / Васељенска