Црна Гора -Од Црвене Хрватске до Природне Албаније

Црна Гора -Од Црвене Хрватске до Природне Албаније

Онамо, ‘намо… за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, ‘намо… да виђу Призрен!
Та то је моје — дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ’.

Онамо, ‘намо… са развалина
дворова царских врагу ћу рећ’:
„С огшишта милог бјежи ми куго,
зајам ти морам враћати већ’!”

Онамо, ‘намо… за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо ‘намо… за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, ‘намо… за брда она
погажен коњ’ма кликује Југ:
”У помоћ дјецо, у помоћ, синци,
светит’ ме старца — свет вам је дуг!”

Онамо, ‘намо… сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим’; да б’једној раји
њом истом с руку рас’јецам вез!

Онамо, ‘намо… за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.

„Црвена Хрватска „

Штедимлија 1937. издаје памфлет „Црвена Хрватска“ у којем, позивајући се на изворе из латинске верзије Летописа Попа Дукљанина званог „Regnum Sclavorum“, тврди да се на територији данашње јужне Далмације, од Дувна до Драча (Албанија) налазила такозвана „Црвена Хрватска“. Оваква Црвена Хрватска се више нигде не помиње и овај навод је у потпуној супротности са свим изворима из тог периода где се изричито наводи да постоје земље: Србија, Рашка, Дукља, Травунија, Захумље, Паганија настањене Србима које су „суседне Хрватима од реке Цетине“.

Штедимлија је такођ познат као сарадник и главни пропагандиста Анте Павелића, хрватског фашисте, вође усташке Независне Државе Хрватске (1941 — 1945), којима се придружио већ 1941. године као главни уредник усташке публикације „Хрватска православна црква“. O Штедимлији се каже:

„Након извесног времена када се Геромеген (Григориј Иванович Максимович, руски калуђер, емигрант кога је Павелић изабрао као „погодну личност за патријархаХрватске православне цркве) налазио код Павелића у његовој резиденцији на Ребру, дошли су код њих Андрија Артуковић и Савић Марковић Штедимлија. Павелић се тада, очигледно обрадован доласком гостију, обратио Геромегену: Ех, ево их! Ово је Савић Марковић Штедимлија, новинар, прво перо Загреба. Он ће вам бити десна рука. А ово је Андрија Артуковић, министар унутарњих послова. Артуковић никако није хтео да вам даде Штедимлију, то је његов најбољи човјек у одјелу за пропаганду… све световне ствари, посебно пропаганду водити ће Штедимлија.

Укључивањем Штедимлије у рад Хрватске православне „аутокефалне“ цркве (коју су усташе основали на захтев Немаца јер су хтели да покажу да не прогоне православне Србе), Павелић је не само успоставио потпуну контролу над њеним радом, него је још обезбедио да та црква, нарочито када се ради о пропагирању усташког покрета, постане права и прворазредна агентура тог покрета.

Штедимлија 5. јула 1941. године објављује чланак „Das freie Montenegro“ (Слободна Црна Гора) у хрватском недељнику на немачком језику „Neue Ordnung“ (Нови поредак). У том чланку тврди да се црногорци оригинално Хрвати и Илири, а не Срби, као и да је језик којим се говори у Црној Гори само један дијалект хрватског језика. Такође износи како Православна црква у Црној Гори никада није била део Српске православне цркве, и да црногорци признају Папу за духовног лидера докРимокатоличка црква штити Црну Гору. Такође тврди да су Мусолини и Хитлер заштитници независне Црне Горе у новој Европи („Црногорске усташе“, Растислав Петровић, pp. 63-64)

Штедимлија 1943. издаје православни календар Хрватске православне цркве за 1944. годину у којем пише чланак „Православље у Хрватској“ где тврди да је средњовековна Дукља у ствари Црвена Хрватска коју су касније заузели Срби, а да народна сећања у Црној Гори и даље говоре о Хрватима као кључним људима црногорске историје.

У часопису „Хрватски народ“ 18. фебруара 1944. пише чланак у које тврди да су Хрвати, Црногорци и Албанци најближи народи који треба да се уједине против Срба.

Штедимлија се повукао са усташама у Аустрију, али га је 1945. ухватила Црвена армија и десет година га држала у гулагу. Југословенско комунистичко руководство је затражио од Совјетског Савеза да га изручи Југославији. Штедимлије је осуђен на 8 година затвора за своја дела током рата. Касније га је Југословенски лексикографски завод.

Преминуо је у Загребу 25. јануара 1971.

Други феномен с почетка 21.вијека представља Академик др.Кочо Данај ,бивши члан Политбироа АПР .Временом се претворио у правог националисту који тежи ,стварању Етничке Албаније .Данај тврди

Албанци већински желе „природну Албанију” и знају како да заштите своје симболе, а уколико Влада Црне Горе сматра да су милиони Албанаца маргинална група, то је њено право, али и њен проблем, сматра челник Листе за Природну Албанију .

„Моја мисија, као и оних који ме подржавају, јесте да едукујемо Албанце, гдје год да су и колико год да су раздвојени, били у долина Прешева, у Црној Гори или Македонији, о њиховим грађанским правима, и мислим да смо постигли наш циљ. Такође, мислим да је Влада Црне Горе видјела шта се десило послије утакмице Србија-Албанија. Од Прешева, Бујановца, Тетова, Скопља, Приштине, Пећи, Митровице, до Валоне, Вашингтона, Брисела, Женеве, Беча, Лондона и других, било је више од два милиона Албанаца који су осудили дешавања на стадиону, то јест српски национализам, и прихватили заставу „Природне Албаније”, која се појавила на стадиону“, казао је Данај.

Вјерујем, додао је он, да смо сви видјели коментаре албанских играча из Прешева, Приштине, Тиране и Скадра колико су били спремни да заштите ову заставу.

„То је национална свијест, то значи да Албанци већински желе „Природну Албанију” и знају како да заштите своје симболе. Уколико Влада Црне Горе сматра да су милиони Албанаца маргинална група, то је њено право. Али је такође то и њен проблем“, казао је Данај.

Дејан Бешовић 

БОНУС ВИДЕО: