Прича о Праведном Јову као архетип српског спасења: Срби и сатана

У последњој објави, наводећи неке од наших слабости, поменуо сам Праведног Јова као архетип нашег спасоносног понашања. Објава, као и низ задњих објава није наишла на неко озбиљно разматрање. Јасно је и зашто.

У тој причи о Праведном Јову ”аутор” нас подучава да се и у добру и доброти не понесемо. Праведни Јов је као поштовалац те божије заповести живео дато правило. Наши далеки преци знали су за њега. Од Винче па до Александра од Маћедоније.

Шта се десило па су хиљаде камила, десетине хиљада ситнозубе стоке и десеторо смерне и Богом надахнуте деце Праведног Јова пострадали? Да чудо буде веће, праведни Јов и нико његов није прешао границу добра и смирености.

Богослов и Јеванђелиста каже: ”Једнога дана анђели Божји, чувари рода људског, изађоше пред Господа да Му поднесу људске молбе и изложе њихове сваковрсне невоље. Са њима изађе пред Господа и Сатана, кушач и клеветник људски, и то не као онај који може заједно са анђелима предстати Богу на небу, одакле је збачен, већ стојећи издалека ван неба пред свевидећим оком Божјим. И речe Господ Сатани: Откуда идеш?

А Сатана одговори Господу и рече: Проходих земљу и обилазих. А рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла. А Сатана одговори Господу и рече: Еда ли узалуд Јов поштује Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дела руку његових благословио си, и стоку његову умножио си на земљи. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, да ли ће те онда благосиљати? На то Господ рече Сатани: Ево, све што он има предајем у твоје руке; а њега самог да ниси дарнуо. И отиде Сатана од Господа (Јов. 1, 6-12).

И Сатана ступи на ”посао”. Зла дела његова сустизаше једно за другим. Гласници их преносише Праведном Јову. (Слободно можемо изводити паралеле у свим историјским етапама нашег времена, и уместо Праведног Јова узимати самосвесни део српског страдалничког народа. Мањински али животворан!). Дакле, Сатана је уништио све, и земљу, и усеве, и камиле, и децу. Али, Праведни Јов не хули на Бога. Бог дао, Бог узео!
”Чувши то, уста Јов и раздра плашт свој, и остриже главу своју, и посу је пепелом, и павши ничице поклони се Господу, и рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Гоcпод даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов. 1, 13-22).

Опет једнога дана дођоше анђели Божји да стану пред Господом; а дође и Сатана. И рече Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори: Проходих земљу и обилазих. И рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си измолио његово имање и низашта погубио му децу и момке. А Сатана одговори Господу и рече: Кожу за кожу, и све што човек има даће за душу своју. Него пружи руку своју и дотакни се тела његовог и костију његових, и онда ћеш видети да ли ће те благосиљати. А Господ рече Сатани: Ево ти га у руке; само му душу чувај (Јов. 2, 1-6).

И отиде Сатана од Господа, и удари Јова злим приштем од главе до пете, те он узе цреп па стругаше гној свој; и сеђаше на ђубришту изван града. А кад прође много времена, жена Јовљева рече Јову: Докле ћеш трпети? Ево, почекаћу још мало у нади на cпасење. Ето, нестаде са земље спомен твој – синови твоји и кћери твоје, које узалуд у мукама родих и с трудом одгајих. А и ти сам седиш у гноју и црвима; без крова над главом, док ја лутам и служим, прелазим из места у место, и из дома у дом, очекујући да зађе сунце, да бих се ноћу одморила од трудова мојих и од болести мојих од којих сада патим; – него реци неку реч Богу, па умри. А он, погледавши у њу, рече: Зашто говориш као луда жена? Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то Јов не сагреши ничим пред Господом, нити уста његова похулише на Бога (Јов. 2, 7-10).

А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из свога места: Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намићанин, договоривши се да дођу да га посете и утеше. И подигавши очи своје из далека не познаше га; тада подигоше глас свој и стадоше плакати, и раздраше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави. И сеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори реч, јер виђаху да су патње његове врло велике (Јов. 2, 11-13).

Да скратим, Јов ни тада не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му се Бог јави и поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао. И родише му се опет cедам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега 248 година све славећи и хвалећи Бога.

Једно друго дело, и једну другу причу, причала је учена Европа још од петнаестог века. Њу ће на самом крају душевних промена уобличити прослављени Гете. У њој ће Др Фауст заложити и ДУШУ своју како би остварио своје снове. ”Примам од тебе двадесет година задовољстава (може и 80 – 45, моја примедба) и обећавам да ћу Ти уступити и душу своју када тај период истекне.”

Када Срби буду хтели поново да овладају собом и просторима на којима су некада били доминантни, мораће да напусте причу о Др Фаусту и да се уживе у ону о Праведном Јову. Доброта и трпељивост, два су лица исте личности

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: