Примаћи се “глупом и незрелом” Хитлеру

Примаћи се “глупом и незрелом” Хитлеру

На бројним сајтовима (“Црвене беретке” – 30. април 2013; “Вести” – 14. фебруар 2015, обновљено 2. априла 2020; “Борба за истину” – 3. октобар 2019…) појавио се текст првобитно објављен у Рускаму взгљаду, којим је рабин Менахем Мендел Шнерсон (1902-1994), амерички грађанин, један од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месија за његове следбенике, “програмирао” јеврејске планове за Словене.

Ево их малкице:

“Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словен­ства… Словенство је најнепокорнији народ у свету. Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене мно­ге генерације предака, због гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити њего­ву бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ра­тове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, сло­венска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управ­ља­че хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да не­ћемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих… Помоћу неколико судских процеса… заплашићемо стоку толико, да ни једном Јевреју неће пасти длака с главе, док ће се истовремено Словени убијати на туце… Ми нећемо дати да се по­дигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше контроле, уништићемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији… Генералну скупшт­и­ну УН… смо учинили оружјем наших намера за успостављање власти над ‘свим царствима и народима’… Бројну популацију Сло­вена ми ћемо лишити националне елите која и одређује… напре­дак земље и, наравно, сав ток историје. Зато ћемо… затворити пола њихових факултета, а у другој половини ћемо ми учити… Да­ћемо стоци свој поглед на историју у коме ћемо показати да се сва људска еволуција кретала ка томе да се Богоизабрани јеврејски народ призна за владаре над целим светом… У словенским зе­мљама нећемо дозволити развој науке, а језгро научника – Ака­де­мију наука – чиниће наши људи… Лишићемо им друштво омла­ди­не, покварићемо је сексом, роком, насиљем, алкохолом, пуше­њем, наркотицима… Ударићемо на породицу рушећи је, смањиће­мо стопу рађања… Нису потребне пећи, муниција и гробови… Ни­су се родили и криваца нема… Али што је главно то је – новац… Новац купује људе који су нам потребни. Новац уклања непокорне… који нам се противе – …Србе, а у перспективи – Русе”, највеће србско племе које није “на­сред пута” и није тако малобројно. “Ми вас неизмерно мрзимо! Та мржња нам даје снагу да вам се смејемо у лице, да се учврстимо уз ваше поверење и да управљамо вама показујући ‘бригу’ за вас и за вашу децу, за будуће унуке и праунуке којих у стварности неће ни бити. Ви сте осуђени на пропаст”.

Шнерсон је Србе као противнике препознао из “науке” Фридриха Енгелса (1820-1895) који их је називао “расним смећем”, и Карла Маркса (1818-1883) рођеног у јеврејској породици као Мозес Мордехај Леви, “најглавнијег” теоретичара социјалистичке “мисли” који је, по речима Џорџа Ватсона (1927-2013), енглеског исто­ричара и књижевног критичара, “био отац савременог политичког геноцида… који је отворено заговарао расно истребљење” и који је формулисао “закон” по коме Европа може постати срећна тек ако би се, физички, Србија могла извести на дебело море и тамо потопити.

Претпоставља се да Шнерсону није могло бити непознато ни да је Ватикан, бар од краја 9. века, упорно настојао да најразличнијим подухватима, укључујући и крсташке ратове (последњи пут, августа 1992. године, тражио је такву “услугу” од Европске заједнице и Северноатлантског савеза), уништи Србе, творце људске цивилизације.

Не бавећи се овде питањем да ли је до очекиваног “крсташлука” дошло макар и под називом “Концепт за мировну операцију Уједињених нација у Југославији”, довољно је навести да су Уједињене нације, кроз Венсов наводно мировни план, прећутно охрабривале римокатоличку неоусташку Хрватску – не би ли се остварио закључак свехрватског римокатоличког скупа из 1900. да до 2000. године све што је у Хрватској буде хрватско, а све хрватско да буде римокатоличко -, да у својим војним и полицијским акцијама “Бљесак” и “Олу­ја” убију и “нестану” 2.596 Срба, од чега 579 жена и 21 дете, те да из Републике Србске Крајине протерају 265.000 Срба, из сео­с­ких и градских насеља неоустшке Хрватске још 124.000, што рачунајући и прогонства током претходне четири ратне године чини свих око 800.000 (осамсто хиљада). Спаса­ва­јући своју децу, Крајишници су старе и немоћне оставили на ми­лост и немилост неоусташкој “уљудби”. Подразумева се да је хрватске војне и полицијске активности у свему томе свесрдно подржавао Северноатлантски војни савез – чиниле су га чланице Европске уније и само три ваневропске земље: САД, Канада, Турска -, који је то своје “миротворачко” искуство искористио да током пролећа 1999. године крене у необјављен “бомбастичан” рат про­тив Србије, са јединим циљем да је невидљиви “милосрдни анђео” претвори у празан простор. Да се успело у “победничкој” намери – осталоме свету рекло би се да то није био геноцид, тај беспримеран зло­чин био би именован као “милосрђе”. И, нека остане упамћено да су “практични део” поменутога “милосрдног” посла обављали амерички политичари и војни команданти јеврејског порекла: Ричард Хол­брук (1941-2010) из Пољске, Весли Кларк (1944) из Белорусије, Мадлена Олбрајтова (1937-2022) из Чешке – сви из “геополи­тичке школе” Збигњева Бжежинског (1928­-2017) пореклом из Пољске, који јесте педесетак година усмеравао америчку спољну политику, али је остао најпознатији по својој мржњи пре­ма Русима и Србима. Кад су Срби у питању, Бжежински је заједно с папом Јованом Па­влом Другим, својим земљаком Карлом Војти­лом, испланирао ра­спад брозовске Југославије, залагао се за војну интервенцију про­т­ив Срба у Босни и Херцеговини, али и за бом­бардовања Ср­бије и Црне Горе 1999. године: “Немојмо се завара­ва­ти, то је рат за пре­живљавање НАТО и, ако треба, тај рат мора бити тоталан”, што ће рећи: геноцидан.

Становиште страдалничке стране, србске, исказала је др Даница Гру­ји­чић (1959), хирург, тада начелник за неуроонкологију Кли­нике за неу­рохирургију Клиничког центра Србије, записом из 2016. да је натоовско бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. годи­не, по својим после­дицама било геноцидно: скоро две трећине бомбaрдованих циљева били су цивилни, којом приликом је погинуло око 3.500 а рањено око 12.500 цивила; бомбардована су хемијска и нафтна постројења чије су сировине и прерађевине изузетно опасне по здравље људи и по комплет­ни еко­си­стем; четири локалитета у околини Врања и полу­острво Луштица у Црној Гори бомбардовани су са приближно петнаест (15) то­на осирома­ше­ног ура­ни­ју­ма, што је у датом тренутку представљало 1.100 пута већу озраченост од природне; природа је загађена отров­ним супстанцама међу којима и висококанцерогени полихлоробифенили чији је један литар до­во­љан да загади милијарду литара воде; бомбардовање бројних фабрика у којима су употребља­ва­ни тешки метали изазвало је, између осталог, и ширење кад­мију­ма и метилизоване живе (у најотровнијем облику); неки истраживачки тимови, међу којима и шведски институт за радиолошку заштиту и једна швајцарска лабораторија, испитивањем 340 узорака тла и воде установили су присуство тран­су­ра­ни­јум­ских елемената, као што је уранијум 236 и трагове плу­то­нијума из фисионог процеса (што значи да је за бом­бар­довање употребљен и нуклеарни отпад); у Панчеву и Новом Саду у Дунав је отишло три тоне живе; уништавањем нафтних складишта ослобођена је ог­ромна количина угљен-диоксида, али и посебне групе ви­со­ко кан­церогених једињења; од 2002. до 2005. регистровано је 32.000 људи са ма­лиг­ним болестима, до 2009. број оболелих повећао се за 8.500, до 2014. године регистров­а­но је ско­ро 40.000 новооболелих од малигнитета – што је скоро три пута изнад светског просека; смртност од леуке­ми­је по­већана је за 139%…

Да Сједињене Америчке Државе сматрају своје геноцидне “послове” природном појавом невредном памћења, још мање помињања, по­тв­р­дио је и Кристофер Хил (1952), њихов амбасадор у Београду, у интервјуу за Недељник, средином јануара 2023: “За мене је највеће разочарење било то што сам мислио да су ствари за које сам мислио да су одавно решене и даље свеже у главама људи. Изненадило ме је, кад сам дошао овде прошлог марта, што је сваког дана било неких подсећања на 1999. годину. Државама, баш као и људима, неопходна је и отпорност, али и то да се неке ствари заврше да би могао да кренеш даље” (https://www.intermagazin.rs/ambasador-hil-iznenadjen-i-uvredjen-iznenadilo-me-je-to-sto-se-c/).

Додају ли се томе геноцидне радње окупационих сила током двају светских ратова, као и “приправнички” десетогодишњи комунистички учинак (почев од половине 1941), најпре током рата у сарадњи са хрватским усташтвом а потом, у “ослободилачким” условима, под комунистичком окупацијом зарад сузбијања наводнога србског “хегемонизма”, србски губитак био је, по рачуници Србске православне цркве, око два милиона четиристо хиљада (2,400.000) душа.

Шнерсон је Русе увео “у игру” пошто је, најпре, од Ота фон Бизмарка (1815-1898), од 1871. до 1890. године канцелара уједињеног немачког царства, научио да “снага Русије може бити покопана само ако се од ње одвоји Украјина”, те да се “они који желе то да ураде, не само да их морају одвојити, већ Украјину морају супротставити Русији, закрвити два дела једног народа и гледати како брат убија брата. Да би то остварили, потребно је пронаћи и одгојити издајнике међу националном елитом и уз помоћ њих изменити самосвест једног дела великог народа до таквог нивоа да мрзе све руско, да мрзе свој род а да то не знају. Остало ће учинити време”. Није му био непознат ни “временски учинак” с почетка 20. века, тако што је Америка финанси­рала Ја­пан да уђе у рат 1905. и да Русију нападне с и­с­тока, а потом и ДругаЛењира да 1. маја исте године покрене ре­волуцију. Ти су догађаји тек донекле успели да ослабе Русију, али не и да ус­поре њен економски успон; ДругЛењирова побуна је слом­љена и он је побегао у Швајцарску, Троцки се нашао у Амери­ци, а Стаљин у Си­биру. Прилике су се, како то пише Ралф Еперсон (Невидљива рука : Увод у историју завере, Београд 1999) из основа промениле циљно припремљеним Великим ратом: “слом царске Русије, тј. Октобарску револуцију 1917. године, иницирали су амерички Јевреји” који су, уз “техничку подршку” америчког председника Вилсона, у Русију по­слали Лава Троцког са 275 (двеста седамдесет пет) следбеника и налогом ДругуЛењиру да у Централни комитет Комунистичке партије Русије уведе 90% Јевреја, како би Руси могли после “1000 го­дина писати да су им Јевреји разорили државу и побили станов­ништво… а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америч­ких Држава”.

Није требало много чекати да се види шта је Русији (у међувремену “унапређеној” у Совјетски Савез) донела увезена “револуција” геноцидне природе: гра­ђа­н­ски рат од 1918. до 1920. године однео 10,180.000 живота, око милион грађана избегао је у иностранство (ДругЛењир говорио је о два мили­о­на, а из Лиге народа, 1926. године, потекао је податак да их је било 1,600.000), податак совјетске Централне статистичке управе казује да је 1922-23. го­ди­не од глади умрло 5,053.000 људи, истраживач И. Г. Ђађин је у једном чланку писаном 1976-78. проце­нио да је у периоду 1929. до 1933. године изгубљено 15,200.000 љу­ди (власт је његово истраживање оценила тако што га је од­мах ухапсила), но­вија истраживања ка­зу­ју да је од доласка бољше­ви­ка до краја 1946. године, у много мањој и мањељуднијој Украјини по­мрло од глади (1921­-1923, 1932-1933, 1946) и побијено током ве­ли­ког терора и у Ста­љи­новим чисткама око двадесет један милион људи, те да је током Другог светског рата вођеног с искључивим циљем да се православном руском (и србском) свету дође главе, Русија изгубила око двадесет милиона људи – девет милиона војних лица и једанаест милиона цивила.

Будући да се рабинска “наука” Менахема Шнерсона бави питањем како “обезбедити потпуни процват… национализму-­ци­о­низму, прецизније Јеврејском фашизму који се по својој тај­но­сти и моћи појављује као надфашизам”, насупрот Адолфу Хитлеру (1889-1945?) за кога каже да је био “глуп и незрео”, овде се, поређења ра­ди, преноси оно што обојицу чини “браћом по паме­ти и зрелости”, а што је Хитлер исказао поруком да “сва дела имају смисао, па и злочин”:

“Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам право… да (се) свим средствима спре­чи даљи пораст сло­вен­ских народа”.

За сваки случај, овде ваља дописати да обећано “уклањање” Срба и Руса не би обављали Јевреји, то би чинила Организација Уједињених нација чију су “Генералну скупшт­и­ну… учинили оружјем наших намера за успостављање власти над свим царствима и народима”.

Са понечим од довде изложеног, овај потписник је 2. фебруара 2021. го­дине, електронском поштом упознао израелску Амбасаду у Београду.

Јесте да је пет минута по пријему тога писма, Амбасада обе­ћа­ла да ће “у најкраћем могућем року, не дужем од пет радних да­на”, одговорити на питање шта Држава Израел мисли о порукама чији смисао образлаже рабин Шнерсон, наро­чито због тога што је скоро истоветне планове за Словене имао и Адолф Хитлер познат и по изразитом “пријатељству” са Јев­рејима, али то није учињено, бар из два разлога:

– Први, ко је потписник ових редака да једна Суверена Држа­ва њему одаје државне тајне;

– И други, Држава Израел се током обећаних пет радних да­на, по Шнерсоновом упутству смејала у лице Србима успоставља­јући ди­пломатске односе с Арнаутима на Косову и Метохији.

Но, да Срби не би мислили како је рабин Шнерсон био нека­ква “приватна овца”, ваља знати да је и званична државна поли­ти­ка Сједињених Америчких Држава (где је Шнерсон осмишљавао јеврејски “програм” и где преовлађује утицај јеврејског лобија) и њених колонијалних фашикратских прирепака заснована на антируским (и антисрбским) поставкама.

Да му се не би приговорило како је једностран, “глуп и незрео” као Хитлер намеран да “свим средствима спре­чи даљи пораст сло­вен­ских народа”, Шнерсон је на једном месту, као узгредно, уз “Србе, а у перспективи – Русе”, поменуо и Ирак. Зашто Ирак – само се може претпоставити да је то учинио не би ли својим јеврејским исто(не)мишљеницима саветовао да се пре упуштања у обрачун са Словенством, православним пре свега, “увежбају” на неком слабијем.

На суседној Држави Палестини, примера ради, која је међународно-правни статус стекла на заседању Ге­нералне скупштине Уједињених нација, одржаном 29. новембра 2012. године, гласовима 139 чланица – међу њима била је и Србија, али не и Сједи­њене Америчке Државе, Израел, Канада, Аустралија, Јапан, Ве­ли­ка Британија, Италија, Немачка, Француска… и још четрдесетак америчких колонија по свету. Рачунајући баш са њиховом политичком и војном подршком, Израел се и упустио у истребљење палестинског народа, под паролом да ратује против наводно терористичког Хамаса, палестинског војно-политичког покрета основаног 1987, победника на тамошњим парламен­тар­ним изборима 2004. године, са све већим угледом међу арапским светом, стеченим “због ангажовања на социјалном плану, организовању рада школа и других добротворних акција”. Ако се у Хамасовом називу помиње и војна одредница – и то је разумљиво: и у време док Палестина није стекла међународно признање, палестински народ морао је водити рачуна не смо о сигурности на свом подручју, већ и о одбрани “за крајњи случај”. Све то по узору на постојање оружаних састава у било којој земљи у свету укључујући и оне које Хамас сматрају терористичком организацијом не помишљајући при томе да се и њихове војне и полицијске снаге, по истој таквој логици, могу назвати терористичким. Мимо тога, гледано из палестинског угла, појам “тероризам” може се накачити и Израелу, држави коју, вероватно, Палестина не признаје и која рат против палестинског цивилног становништва води под “високом” командом Бенјамина Нетанјахуа (1949), многогодишњег председника израелске владе.

Оно што се мора прихватити несумњивим, то је чињеница да, Сједињене Америчке Др­жаве и Европска унија – као и бројне њихове ко­лоније по свету укључујући Израел – сматрају Хамас терористичком организацијом. Само због тога, рат који држава Израел води ових дана, у свету се представља као обрачун са “терористичким” Ха­масом, а не рат против Државе Палестине. Та се “војно-дипломатска” конструкција заснива на досетки да су Хамасови “исламски милитанти”, из чиста мира, ничим изазвани, изненада напали на Израел и тамо побили “изнад 1.200 људи”.

Баш тако, из чиста мира, ничим изазвани, али је зато прећутано ко­ли­ко је палестинских цивила – деце, жена и осталих – жртвовано током “миротворачког” упада израелске војске у Палестину, чему треба додати израелски захтев од 13. октобра 2023. године да “милион и сто хиљада Палестинаца из Појаса Газе у наредна 24 часа пређе у јужни дио те територије” (хттпс://њњњ.слободнаевропа.орг/а/палестина-израел-сукоб-хамас-цивили-газа-/32637148.хтмл), што су Уједињене нације, уз упозорење “да 50.000 трудница нема приступ чистој води… оцениле немогућим”. Јесте да је Европска унија “саветовала” Израелу “да обезбеди више времена за евакуацију”, али се нико није досетио да обећани и започети прогон палестинских цивила назове својеврсним геноцидним чином усмереним и на отимање палестинске државне територије.

Само је једна дама из шпанског државног и политичког врха, зове се Ионе Белара, све то 26. октобра сажела у поруку да је “Нетанјаху, на челу Државе Израел, потпуно ван контроле”, да је “прогласио Ује­дињене нације непожељним”, да се ни он ни Израел, у наводној намери да униште Хамас, “не сматрају одговорним за незакониту окупацију палестинских територија”, те да Нетанјахуа и његове сараднике “одговорне за бомбардовање цивила” треба извести пред Међународни кривични суд (https://24sedam.rs/svet/vesti/253 844/spanska-ministarka-netanjahua-treba-izvesti-pred-haski-sud/vest).

Не зна се да ли је све то имало неке везе са вешћу објављеном 14. марта 2021. да је Ме­ђународни кривични суд, две и по године раније, покренуо “фор­малну истрагу у вези с могућим ратним злочинима почињеним… током рата у појасу Газе лета 2014, и могућим злочинима током… јеврејског насељавања Западне обале и источног Јерусалима” (https://www.politika.rs/sr/clanak/474908/Svet/Antisemitizam-ili-zadovoljenje-pravde) – чин који Нетанјаху назвао “есенцијом антисеми­тизма и врхунцем хипокризије” -, али су се адвокати палестин­ских жртава (средином новембра 2023) одважили да Суду у Хагу поднесу тужбу против Израела, с образложењем да се ради о геноциду. Одважили, дакако, јер су израелски злочини над Па­лестинцима, почињени под заштитом могућих казни за “анти­се­митске” изјаве или поступке, отклонили ту самоодбрамбену “ан­ти­семитску” ограду. Утолико пре што је, према изјавама изра­ел­ских војних и политичких званичника, “намјера израелске војске у нападу на Газу врло јасна, а то је да очисти Газу од Палестинаца, као и да “присиљавање више од милион људи на мигрирање и прекид приступа храни, води, енергији и лијековима указује на циљ потпуног уништења становника Газе” (https:/bhsc.trtbalkan.com/world/advokati-zrtava-palestine-podnijeli-tuzbu-mks-u-protiv-izraela-z).

Све то у складу са наредбом Јоава Галана, израелског мини­стра војног, издатом 9. октобра 2023. године, да се Газа потпуно опседне: “Не­ће бити струје, хране, горива, све је затворено. Боримо се са људ­ским животињама” – наредбом усклађеном с оном Шнерсоновом програмском “мудрошћу” о “словенској стоци”.

Чему су се, десетак дана касније, својим изјавама придру­жи­ли премијер Нетанјаху (“Ми смо синови светлости, они су синови таме. И светлост ће победити таму”), Дан Гилер­ман, бивши амбасадор Израела при Уједињеним нацијама (“Вео­ма сам збуњен сталном бригом коју свет показује за палестински народ и заправо показује за ове ужасне нељудске животиње које су почи­ниле најгоре злочине које је овај век видео”) и Моше Фејглин, ли­дер ционистичке партије Зехут (“Не остављајте ка­мен на камену у Гази. Газа треба да се окрене Дрездену, Да! Пот­пуно спаљива­ње. Нема више наде. Уништите Газу одмах! Од­мах!”).

Некако истовремено, да ли у договору с адвокатима или “са своје главе”, три палестинске организације за људска права под­неле су тужбу истоме том међународном суду, уз захтев да се из­дају налози “за хапшење израелских лидера, укључујући премије­ра Бенјамина Нетанјахуа, због геноцида”.

Наравно, ништа од свега тога јер Израел заклоњен иза пароле о холокаусту, под заштитом америчком и бројних њених фашикратских колонија, највећим делом европских, и даље срља у геноцид над Палестинцима. То је и Нетанјаху изрекао поруком да ће после размене талаца кренути у истребљење Хамаса, регуларне политичке и војно-одбрамбене и фор­ма­ције званично признате Државе Палестине – поруком која до­казује да се насиљем, применом злих средстава, никад не може стићи до некога племенитог циља.

Па ће не знајући шта је људскост, 18. новембра, у телевизији Инфор­мер, извесни “објективни” коментатор оправдати израелске поступке у Палестини: “Ужасно је што уопште пребројавамо… Ово што Израел ради је прекомерна упо­треба силе, али није тероризам, јер Израел није терористичка ор­ганизација… Ако сте знали да ће израелска реакција бити бру­тална, то значи да сте свесно своје људе гурнули у смрт”.

Што ће рећи: да би опстао, народ палестински, у целој овој причи узгредна јеврејска (и америчко-западноевропска) жртва, треба да напусти сво­ју постојбину признајући “даровану” му бруталност и геноцид над собом, те да све то, представљено кроз свега неколико на прескок узетих примера, прихвати као правично:

– Израелски напад на медицински конвој хитне помоћи на улазу у болницу Схифа, при чему су, 3. новембра 2023. године, “десеци Палестинаца убијени и рањени” (balkans.aljazeera.net › world › liveblog › 2023/11);

– Више од 10.000 (десет хиљада) лица побијених у Гази током једномесечног “рата изме­ђу Израела и Хамаса” (започетог 7. октобра 2023), ме­ђу којима скоро половину чине деца, “док се 1.800 деце и даље налази испод рушевина” – ваљда Хамасов “терористички подмладак” (https://www.rtv.rs/sr_lat/svet/al-namur-izrael-vrsi-genocid-nad-palestincima-1.800-dece-i-dalje-ispod-rusevina_1490961.html);

– Уупозорење Џејсона Лија, директора организације Саве тхе Цхилдрен (Спасимо децу) за палестинске територије (од 9. новембра 2023), да је “ситуација у Гази је тешка и све гора… једно дете гине на сваких 10 минута а на сваких пет минута једно дете је рањено. И то су повреде које им мењају живот. Поред смрти и опасних повреда… 1,5 милион људи, односно 60 одсто становника Газе је расељено, избегло из кућа… траже уточиште у школама и болницама… где могу да буду заштићени. Али те зграде немају довољно воде, и довољно хране… У једном центру у Кан Јунису, на југу Газе, 22.500 људи живи у школи, која је саграђена за максимално 2.000 људи… Ово је хуманитарна катастрофа и деца плаћају цену. Газа има 2,3 милиона људи, од којих су половина деца… Две од три погинуле особе су жене или деца. Сада је битно да имамо прекид ватре јер хуманитарци не могу да испоруче помоћ када су ваздушни напади и гранатирање у току” (https://www.glasamerike.net/a/deca-gaza-izrael-palestinci-sukob-hamas/7347252.html);

– Податак садржан у саопштењу са самога краја новембра 2023. године да је од почетка израелских “ратних” операција најмање 15.207 Палестинаца убијено а повређено најмање 40.652 особе, те да у тим бројкама више од две трећине (70 одсто) чине деца и жене;

– Научну истину коју је, на самој половини децембра 2023. године, саопштила Снежана Анђелић која је дуже од четири године у Палестини “радила као траума специјалиста и водила тренинге и обуке учитељима, васпитачима и људима који раде у психосоцијалним програмима како би могли препознати дјечије трауме и помоћи им у развоју резилијентности (отпорности на животне недаће, понајвише психолошке природе – ИП) и процесуирати трауматска искуства” и која је “обилазила окупирану Западну обалу и блокирани Појас Газе, гдје… палестинска дјеца живе под континуираним, кумулативним и трансгенерацијским стресом и траумом”, због чега је и “позвала све појединце и институције да дигну глас и хитно зауставе геноцид који Израел немилосрдно проводи над народом у Појасу Газе”, могло се сазнати да “то што се сада дешава у Гази није проблем Хамаса. Ово је геноцид. Седам хиљада убијене дјеце није Хамас. Та дјеца су одговорност сваког од нас, одговорност међународне заједнице” (https://www.aa.com.tr/ba/balkan/psihologinja-sne%C5%BEana-an%C4%91eli%C4%87-%C5%BEivjela-je-i -radila-u-palestini-du%C5%А1a-me-boli-i-duboko-sam-razo%C4%8Darana/3083337);

– Податак саопштен на самој половини јануара 2024. године да је “више од половине стамбених јединица у Појасу Газе уништено, неупотребљиво или оштећено од почетка сукоба”, те да, “према проценама, скоро два милиона људи у енклави или 85 одсто становништва, напустило домове” (https:/www.bbc.com/serbian/lat/svet-67038267);

– Нетанјахyову наредбу издату 13. фебруара 2024. године да “његова” војска “пред снажну офанзиву на јединице Хамаса”, “припреми евакуацију” палестинских цивила из Рафе, на граници с Египтом, где, према процени, “тренутно живи 1,5 милиона Палестинаца, пет пута више него пре почетка израелских напада на Појас Газе” (хттпс://њњњ.ббц.цом/сербиан/лат/свет-68280050). Неки дан касније, 18, фебруара, могло се чути да је своју наредбу пропратио изјавом да “не освојити Рафу, значи изгубити рат”;

– Саопштење палестинског министарства здравља од 19. фебруара да су израелске окупационе снаге, дан раније, на девет места у Гази побиле 107 а раниле 145 људи, чиме је укупан број погинулих “порастао” на 29.092 а повређених на 69.028 (https://vaseljenska.net/2024/02/20/palestinsko-zdravlje-okupatori-su-izvrsili-9-masakra-u-pojasu-ga/).

Све то као каменчићи у ономе што “многи свјетски медији (CNN, BBC, Guardian…) сваке године пишу о Накби, догађају за који би сви требали знати ако желе знати контекст збивања у Израелу, Гази, Палестини”, догађају, односно појму којим се у преводу на србски језик означава катастрофа: “Палестинце искоријенити с њихове земље… избрисати палестинску баштину и културу… ништа мање од сљедећег – збрисати Палестину с карте свијета” (https://radiosarajevo.ba/vijseti/svijet/znate-li-sta-jе-al-nakba-cilj-projekta-bio-je-izbrisati-palesс/516771).

Понешто од тога изложено је повременим америчко-западноевропским “приговорима” израелској ратној “доктрини”, заустављеним на вербализму и закулисној поруци “само ви радите свој посао”, као и америчком вету у Савету безбедности Уједињених нација на резолуцију “о моменталном прекиду ватре у Појасу Газе, трећи пут… од 7. октобра”, кад је Израел завојштио на Државу Палестину. Све то у америчком ишчекивању да се створе услови за деловање на некој другој или десетој страни, против Србије, на пример.

За Сједињене Америчке Државе, као и за њене ко­лонијалне послушнике који не признају Палестину (међу њима и Израел), палестински “Ха­мас” је терористичка организаци­ја­а, а поставља се питање, у врло озбиљној форми, такорећи трагич­ној, да ли медији у Србији примењујући амерички (и израелски) ре­цепт оправдавају смртно и свако друго страдање “многих теро­риста” у Палестини, добрим делом оних чије су “маскирне униформе” препознатљиве као пелене.

У таквим условима, многи се у Србији питају ко је ко и ко је шта у свему томе, а те недоумице засноване на незнању, недо­вољној професионалној заинтересованости и неопрезности или, можда, намерној “заборавности” електронских и папирних меди­ја да је “Хамас” легална институција у Др­жа­ви Палестини, могу битно утицати на физичку одбрану Србије, србскога народа и србских националних интереса.

Ово последње у условима кад западна фашикратија буде окренула свој дурбин и свој нишан према Косову и Мето­хији.

У условима кад Војска Србије – којој, по несрећи, није дато да буде Србска Војска јер Држава Србија упорно потискује изворне вредности србске духовности, почев од србског језика -, по устаље­ној прак­си стварних терориста у ововременом свету, буде прогла­шена за терористичку организацију, а њени припадници за теро­ристе.

У условима који ће многе “неопредељене” Србе навести да се “иселе” на обећавајући фашикратски Запад, а пред многе преостале Србе поставити злокобно питање да ли се борити као “терори­ста” по фашикратском одређењу или, по наслеђу очуваном из ко­мунистичке подвале (фебруара 1947) србском народу о “профашистичким” србским добровољцима из србских ослободилачких ратова 1912-1918, као “профашиста”.

Можда ће Држава Србија, односно они који одлучују у Њено име, имати толико храбрости да истину о томе “ко је ко” и “ко је шта” у Израелу и Палестини, благовремено саопшти збуњеној срб­ској јавности, не би ли се Србима обеју поменутих врста дало да се на време припреме за оно што их може сачекати “иза кривине”.

Да се не чека на време у коме ће објективни трагаоци за историјском истином, ововремене израелске “ратничке” поступке – и њеног челника Бенјамина Нетанјахуа, наравно – препознати као геноцидне и, са тим у непосредној вези, “признати” да је рабин Менахем Шнерсон био у праву кад је рекао да је Адолф Хитлер био “глуп и незрео”.

Рекао тако, у уверењу да ће му се неко “његов” у томе прима­ћи, можда га и надмашити.

Илија Петровић / Васељенка

БОНУС ВИДЕО: