Апел мајке Ане Михаљице којој је држава одузела троје деце!
Апел мајке Ане Михаљице којој је држава одузела троје деце!
Зовем се Ана Михаљица, ЈМБГ … из Новог Сада, ул. …
По занимању сам фармацеутски техничар и апсолвент сам Богословског факултета у Београду. Обављала сам више различитих послова као што сам радила и као вероучитељ у једној школи.
Ја сам самохрана мајка троје деце мушког пола од 10, 6 и 3 године, јер се судском пресудом П2. 817/14 од 15. 7. 2014. развео брак са Николом Михаљица који је закључен 25. новембра 2012. пред матичарским уредом у Новом Саду – МК венчаних 1647 за 2012. Истом пресудом је одлучено да ми се поверава родитељско право над заједничким дететом млдб. Михаилом Михаљица рођ. 12. 5. 2013. на самостално вршење одгоја мајке, са пребивалиштем код мајке. Такође, истом судском пресудом, отац Никола Михаљица, се лишава родитељског права над млдб. Михаилом Михаљица у погледу одржавања личних односа. Разлог развода је био насиље у породици над дететом и надамном.
На његову молбу и уверавање да се насиље неће поновити, 2017. смо започели поново да живимо заједно у мојој жељи да сину обезбедим услове да одрасте уз оба родитеља. Током тог заједничког периода живота родила су се деца, млдб. Гаврило 2.11.2017. и млдб. Рафаило 19. 3. 2020. За то време нас он више пута остављао и дозвољавао својој фамилији да нас малтретира, а свекрва децу и мене више пута неосновано пријављује полицији због измишљених разлога.
После тога смо се дефинитивно и заувек разишли.
Ову изјаву сам написала да бих је предала заменику Јавног тужиоца на саслушању по пријави Центра за социјални рад ,,Нови Садˮ у циљу правдања својих незаконитих поступака, али сам је задржала. Уместо давања изјаве, мој правни заступник, адвокат Милан Босика из Чачка, кога су ангажовали добри и хумани људи Новог Сада у жељи да ми се деца врате, предао је заменику Јавног тужиоца Дамиру Костовском, задуженог за мој случај, 13. фебруара 2024. Захтев за његово изузеће из покренутог поступка ради трајног одузимања моје деце због очигледне пристрасности.
Обзиром да ми кривична пријава није уручена и да нисам знала садржај исте, а којом ми се из Позива КТ-4852/24 стављају на терет претходно наведена кривична дела да сам их починила, под пуном кривичном и материјалном одговорношћу изјављујем да их нисам починила и хтела сам да предложим Тужилаштву да их као неосноване одбије.
Наведени поступак је покренуо Центар за социјални рад ,,Нови Садˮ у циљу правдања својих незаконитих поступака, јер за своје оптужбе за запуштање, занемаривање и злостављање своје деце немају апсолутно никакве доказе нити су их икада раније покретали!
Такве оптужбе и наводе са гнушањем негирам.
Никад нисам користила алкохол, дрогу или психоактивне супстанце нити пушила, што сам потврдила лекарским налазима. Против мене нису никад били покренути кривични или прекршајни поступци нити их имам у својој биографији.
Своју децу брижно одгајам и васпитавам, у свему снабдевам и они нити у чему не оскудевају. Социјалну помоћ сам добијала само годину дана, јер сам сматрала да на то имам право.
Кривична дела запостављања и злостављања своје малолетне деце су ми се ставила на терет после мањег пожара 16. новембра 2023. у стану, у ул. Шекспирова 24/8-99 у Новом Саду где ми је живео отац Милан Миловац, изазваног кваром електроинсталација, где сам имала своје ствари и понекад живела са мојим оцем, а на ком стану имам право власништва 1/6.
На позив моје сестре и вести о пожару дошла сам из шетње по граду са децом на наведену адресу испред зграде да видим оца и упознам се са догађајем.
Те вечери, 16. 11. 2023. после интервенције ватрогасаца и полиције у стану због избијања мањег пожара због квара електоинсталација, испред зграде су ми насилно из наручја отета деца, која су била нормална и видно весела и здрава, од стране раднице Центра за социјални рад ,,Нови Садˮ, Владиславе Крсмановић која је викала и на моја питања зашто ми се деца одузимају одговарала: ,,Ја сам тако одлучилаˮ! Напомињем, отмица моје деце је извршена насилно и грубо уз вриску и плач моје деце, док се полицајац Александар или Марко Козомора дерао на мене и витлао пендреком изнад моје главе и претио да ће ме ухапсити и одвести у затвор!
За отмицу деце није постојао никакав писани налог и који до данас нисам добила, као нити било какво писано образложење. Деца су присилно одведена те вечери полицијским аутом у затвор, како они називају своју ,,сигурну кућуˮ од када ми је забрањено да их видим и вратим, а најстаријем сину прекинули школовање, јер му више од два месеца нису дозвољавали да похађа школу!
Због отимања деце и изрицања мере продужене забране приласка својој деци за мене и мог оца, уложила сам жалбу Вишем општинском суду у Новом Саду и за 24 сата сам добила Решење Вишег општинског суда бр. НПЖ 181/23 којим се прекидају мере Центра за социјални рад и налаже се да ми се деца врате. На предочено Решење о укидању мера за одузимање деце и продужене забране контактирања са децом, Јелена Зорић, директорка Центра за социјални рад, Владислава Крсмановић, водитељка случаја и Маја Петровић из правне службе су уз гласни смех изјавиле да њих никакво судско Решење не обавезује!
У жељи да видим своју отету децу 19.12.2023. отишла сам у пратњи адвоката Милана Босике у Центар за социјални рад ради састанка заказаног за тај дан – корективног надзора, који сам пред полицијом и Владиславом Крсмановић морала потписати, а под претњом затвора, као и изречене мере неприласка деци. Уместо разговора са водитељком случаја Владиславом Крсмановић, она је почела да ми цепа оригинална документа о корективном надзору над децом. На изражено дивљање и вређање Владиславе Крсмановић, Маје Петровић из правне службе и Снежане Шиник, адвокат Милан Босика је позвао полицију. Након доласка полиције и током давања изјаве адвоката, ја сам замолила полицију да ми омогући виђење са децом, након чега су ми први пут деца доведена. Михаило и Гаврило су били видно повређени по лицу, а на моје питање Михаило је рекао да их остала деца туку, а Гаврило је рекао да су га и васпитачи тукли, а васпитачице му више пута нису дозвољавале да иде у ВЦ током ноћи. Такође су деца изјавила пред полицијом, адвокатом и радницама Центра да им је Владислава Крсмановић и друге раднице Центра, претила да ће да их раставе и да су се сви смејали док су они преплашени плакали и дозивали маму. Такође су изјавили да им је Владислава Крсмановић рекла да мами ,,не смеју ништа да кажу осим онога што им је она наложила, а ако тако не учине, биће кажњени и повређени, а они знају какоˮ.
На крају кратког сусрета Гаврило се пет пута истрзавао из руку Владиславе Крсмановић тражећи од полиције да му дозволе да га мајка испрати до тзв. сигурне куће што су му припадници полиције и чувар Центра дозволили.
Најмлађе дете, Рафаило, је само понављало да ће га ,,ове тете одвести и продатиˮ показујући прстом на социјалне раднице. Наведени контакт је прекинула Владислава Крсмановић уз претњу да ми више никад неће дозволити виђење са децом, да се ,,лишавам родитељског права и да деца иду у хранитељску породицуˮ пред адвокатом и полицијом.
Описани корективни састанак и последње виђење моје деце 19.12.2023. је на описани начин завршено.
Напомињем да је за време мени изре забране приласка својој деци, мом бившем супругу било дозвољено да улази у ,,сигурнуˮ кућу и да више сати борави са мојом децом причајући неистине о мени иако му је родитељско право судском пресудом одузето! То су изводили тако што се улаз и капија широм отварала, а чувар нестајао из своје кућице за чувара! Када сам хтела да га при изласку фотографишем да имам доказ о посети ударио ме је по лицу преко мобилног телефона који ми је пао на земљу од ударца.
Захтевам од своје државе, Републике Србије, да ми врати моју децу, а да против одговорних припадника полиције ПУ ,,Нови Садˮ који су били саучесници противправне отмице деце, наведених лица из Центра за социјални рад ,,Нови Садˮ и одговорна лица из Управе града Новог Сада која подржавају такав нехуман рад особља из Центра за социјални рад покрену одговарајуће поступке.
Описану нехуманост радница Центра за социјални рад тешко је и замислити, а могу само да претпоставим кроз какву физичку и психичку тортуру, претње и злостављање пролазе моја деца после бесправног и насилничког отимања и вишемесечног заточеништва.
Нови Сад, 20. 02. 2024. Ана Михаљица, с.р.
Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Ужасно је чему служи гестапо и центри за социјални рад, за иживљавање над родитељима, најчешће самохраним мајкама и отимање деце у сврху продаје и трговине органима. Дотична В. Крсмановић је сигурно члан СНС и осећа се врло моћно и силно. Обзиром да овде држава не функционише осим СНС режима који је приватизовао целу Србију, уопште се ни не назире ослобођење од западне окупације а самим тим ни од окупације и терора СНС. Сиротиња је осуђена на пропаст. Мада су и сви часни и поштени људи осуђени на пропаст а многи се питају да ли ће доживети ослобођење.
“Svaka sila za veka”, gospođi Ani želim da povrati pravo na svoju decu, borbena je i ne popušta (pa majka je, to joj je u opisu “radnog mesta”), dobri ljudi joj pomažu u toj neravnopravnoj borbi, zli ljudi rade za Satansku stranu, deca nose Blagoslovena Arhangelska imena, treba izdržati i Bog će pomoći. Veliko je iskušenje na njoj, Mati Božija neće da je ostavi, verujem da sa molitvom i nadom živi. A sad … o Centrima za Soc. Rad, po mom iskustvu, tokom karijere stečenom, (naime u penziji sam, otac trojice dečaka sada već odraslih ljudi, i u skladnom braku, bez ličnih dodira i ikad ikakvih potreba prema “centru”), u par reči … “crna rupa” i razbojnička pećina. Mahom ženski kadar, u velikoj meri propalih brakova, ogorčen, i (moram da upotrebim prostakluk jer su taj nivo dotakli) nedojeban, koji lične frustracije leči na korisnicima usluga i štićenicima. Takođe korumpiran, sa nekvalitetnim i nekompetentnim partijski kontrolisanim rukovodiocima. Podoban za “zapadne vetrove” i socijalne eksperimente inostranih nevladinih darovatelja novca, jer država je siromašna (kako kad smo tigar) pa se nesrazmerno malo poreskih para uliva u njihove fondove. Uostalom koga briga, i onako su marginalne grupe u pitanju, nije neka šteta, obično im je “uzbunjivački” kapacitet na nanešenu im nepravdu minoran, uglavnom … može da im se radi šta ‘oćeš. Te “jazbine zla” koje su se pretvorile u antipode onoga za šta su namenjene treba dobro “pročešljati”, neke u zatvor , neke otpustiti, neke u penziju, a ostatak dobro kontrolisati. Ne sporim da je pošten rad u “centrima” rudarski posao i hleb sa 9 kora, možda i nedovoljno plaćen, pa mnogi skliznu u nemilosrđe, nesaosećajnost i kriminal. Tokom radnog veka upoznao sam radnike centara iz cele Srbije, istini za volju, bilo je i divnih, predanih, i od strane korisnika voljenih osoba. Problem je što su bili manjina što su ih ostali gledali kao “redak zver” i što su prosto morali da se skrivaju, da budu “ilegalci” u sopstvenim ustanovama, ne retko izloženi potsmehu i mobingu ostalih podrepaša i partijskih “milosnica”. To je to …
Pozdrav i podrška gospođi Ani i njenim “arhanđelčićima” kao i svima koji joj na bilo koji način pomažu, svako od Boga dobro im želim.
PS. A za one druge (nemilosrdne) … pa naravno … i njih čeka zaslužena plata, da ne brinu, nisu zaboravljeni, gospodar koga služe (sve beleži), već im je pripravio jako “toplo” mesto za beskonačni …. boravak.