Илија Петровић: Чији су малолетнички злочини

Чији су малолетнички злочини

Ко је 18. фебруара 2022. имао за то времена, могао је сазнати да “у Србији не постоји јединствен закон који се бави правима детета”, због чега је “пре три године покренута иницијатива од стране Министарства за рад и социјална питања да се донесе јединствен закон који би дефинисао права детета. Јавна расправа је реализована, али закон још увек није усвојен… због расписивања избора 2020. године и спровођења изборног процеса, али да је уврштено у план рада Владе Републике Србије и Министарства за 2022. годину”.

Јесте да су мајстори из Министарства за небригу о породици и демографију похвалили намеру замишљеног детињастог закона да утврди “обавезе органа јавне власти, правних и физичких лица у поштовању права детета” (да овде не помињемо “координацију и контролу… у поштовању” тих права), те да је забрана “физичког кажњавања деце” препуштена “предлогу измена и допуна Породичног закона” (httpa://24sedam.rs/drustvo/vesti/112175/nema-vise-cuski-i-pruta-deca-sa-16-mogu-da-putuju-bez-saglasnost/vest), али је суштина целе приче садржана у наметнутој истини да изборни процес и замлаћивање изборним обећањима и претњама имају предност у односу на којекакве беспослице породичне природе – живљења у заједници која, по претпоставци, састављена од родитеља и деце, понекад унучади а врло ретко ђедова и баба, има, али само теоријски, “и значајну психолошку, васпитну и социјализацијску улогу”.

Боље рећи – имала је, све док јој, породици, “позитивним” правним прописима у виду злокобних детињарија познатих као дечја права, није одузета васпитна улога.

Са неком од изречених поставки, или недоумица, заинтересовнији слушаоци и слушалице, сукобили су се трећега јутра у трећем месецу, у тренуцима док је Прва телевизија постављала питање својима двојици гостију “како се утврђује одговорност родитеља за злочин детета”.

Није ми познато како је ко одговарао јер сам мало више наглув, али сам из прве запазио да су се сви, и гости и водилица, врло трудили да “открију Америку”.

А само дан раније, на Васељенској телевизији у тексту под насловом “Деца се опијају – један закон забрањује продају алкохола малолетницима, други не дозвољава легитимисање гостију”, објављен је податак једне озбиљне здравствене установе да “већ са тринаест година сваки други малолетник проба алкохол”.

Само наивни читаоци (читаoнице да не помињемо) запитаће се у каквој би вези ове две вести уопште могле бити.

Макар и због њих, наивних, ваља рећи да су им правници непосредна веза, ако ни због чега друго, а оно због тужне истине да се пре доношења неког правног прописа (чак и ако се зове закон) – због његове “јасноће” најпре мора написати његово тумачење. Разлог је разумљив: правници се понашају по правилима онога Лале који је изјавио да “сада нећу ни оно што ја оћу”. (Лепа потврда томе био је налаз “надлежног” органа да је систематски лекарски преглед упослених у једној повеликој фирми био безвредан јер је обављен у здравственој служби исте те фирме, због чега се “прави” прегледи морају поновити у неком Дому здравља. Да би се видело “ко ту пије а ко плаћа”, шесторо правника из те “безвредне” фирме састало се да види шта даље, а резултат беше – шест различитих мишљења).

Кад је већ тако, али и у незнању који је од оних двају поменутих прописа временски старији, овоме потписнику преостаје само да “за свој грош” медитује о могућим последицама друштвено (или државно) обавезујућих правних прописа домишљених и написаних пошто су усклађени “с највишим стандардима у међународном… праву” – праву стварно непостојећем бар од половине 1991. године, кад је француски председник Франсоа Митеран (1916-1996) најавио увођење наддржавних и наднационалних “но­вих европских правних нор­ми” за регулисање евентуалних спо­ро­ва на било који начин супротстављених завођењу но­вога светског порет­ка.

У тако трагично-усклађујућим околностима, онај на почетку поменути расправно-реализован, али зато неусвојен “Закон о правима детета и заштитнику права детета” намеран је да наређује:

– “Дете које је процесно способно може само или преко пуномоћника кога само изабере предузимати радње… у свим судским, управним и другим поступцима у којима се одлучује о његовим правима”;

– “Свако дете, без обзира на узраст има право да слободно изрази своје мишљење о свим питањима која га се тичу и уколико то жели”, као и право да оснива удружења, да се учлањује у удружење и активно учествује у његовом раду”;

– “Органи јавне власти дужни да обезбеде… образовање почев од предшколског образовања и васпитања, усклађено са посебним образовним потребама детета” и усмерено на “стицање квалитетних и употребљивих знања и вештина и развој стваралачких и других способности”;

– “Дете има право на целовиту заштиту и васпитање на принципима узајамне солидарности, привржености и уважавања свих чланова породице” укључујући и некакав “континуитет односа са родитељима, породицом”;

– Уколико би, не дао бог, “у поступцима у вези са породичним односима”, родитељи истакли “супротстављене захтеве” према нечему или некоме, вероватно према закону, Држава као институција “признаје” да породица у србскоме друштву није ни “девета рупа на свирали”, иако је Универзална декларација о људским правима штити као основну друштвену јединицу.

Све у свему, поменутим законом наметнути “континуитет” осмишљен искључиво са циљем да се избегне “сваки облик физичког или менталног насиља… укључујући сваки облик телесног дисциплиновања детета” – нарочито због тога што “свако дете има право на приступ мерама које омогућавају да развије свој пуни потенцијал, а органи јавне власти обавезу да обезбеде сваком детету… заштиту од свих облика насиља”, налаже да дете, по сваку цену, мора остати недисциплиновано, чак и у условима када га званични државно-информативни систем “са националном фреквенцијом” излаже “порнографским садржајима и другим штетним информацијама, заштиту безбедности, укључујући и безбедност кретања… (и) заштиту од штетне… религијске праксе”.

Ван сваке сумње, “штетна религијска пракса” тиче се пете Божје заповести, хришћанске, православне – “Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи” –, будући да је којекавим сектама, некима под фирмом невладиних организација, дат широк простор за деловање. Тако, на пример, секта “Фамилија”, у Србију “увезена” 1995. године из Америке, окупља подоста младежи и несметано делује “сакривена иза марионетских фирми, фондација, организација и удружења”. Њен је утицај приметан и у именовању новосадског музичког фестивала “Егзит”, први пут организованог 2000. године. Тај се назив – Егзит – код нас преводи речју “излаз”, а петооктобарски “револуционари” касније су домислили како је та енглеска реч употребљена не би ли полиција “теже скапирала” да она “асоцира на излаз из тадашњег владајућег режима, са циљем да се млади мотивишу да изађу на историјске изборе 24. септембра 2000. године на којима је коначно срушен Милошевић”. Уистину, за назив је узета латинска реч exitus коју Енглези и данас, првенствено, користе у значењу – death, смрт, којом је секта Фамилија, позната и као “Деца бога”, лаковерној србској младежи натурила смисао својих окултних, демонских радњи. (Биће да је то демонско “фамилијарно” деловање дубоко укорењено у новосадском егзитском кругу јер је недавно одржан здружени секташки и вишејересни протест против градње православног храма на Лиману (у Новом Саду), насељу са тридесета хиљада становника, а пре три-четири дана тамо је, на улици, испребијан православни свештеник. Уосталом, ни “остала” Србија у томе не жели да заостаје, па се, тако, у некој тамо забити, у Дојевићима, негде на Пештери, по “мудром савету одозго”, основна школа укинула светога Саву).

То значи да је секташко деловање “изборило” примат над домаћим васпитањем, што, даље, значи да је осмишљавањем дечјих права, без обзира на све законске приче, оно усмерено против породице. (Та “фора” позајмљена је из Комунистичког манифеста који је укидање фамилије сврстао у “позитивне поставке о будућем друштву”. Ако је Маркс – 1818-1883 – као главни манифестантни писар још “у својим студентским данима припадао тајној секти Сатаниста”, с разлогом су га, док је био у животу, оценили као “деструктиван дух” чије је “срце испуњено пре мржњом, него љубављу према човеку”). То потврђује и предвиђена законска одредба да “особа млађа од 18 година задржава статус детета и остварује права по овом закону без обзира на стицање посебних права и обавеза на основу других закона и одлука надлежних органа”.

Да на њега утиче породица, људска заједница коју, рекосмо, чине родитељи и деца – ни у примисли!

Прочепрка ли се мало по довде написаном, лако се може “открити” да је законска одредба по којој “процесно способно” дете – које ли је то?! –, може само… предузимати радње… у свим судским, управним и другим поступцима у којима се одлучује о његовим правима”, навела некога недоученог “законодавног” правника или, можда, његовог још недоученијег налогодавца да као истину прихвати законску бесмислицу о “процесно способном” детету, на основу које је формулисао не само још бесмисленији пропис о свршавању основне и средње школе без понављања, већ и право да у неколико рата “дипломира” на неком од “прекобројних” факултета за, на пример, икебану, или минџамент, или безбедносну аналитику, или неку од неписменијих филологија. Ово последње “оправадао” је Ра­дивоје Микић (1950), књи­жев­ник и универзитетски професор из Београда, запажањем објав­љеним 17. јула 2015. године на Васељенској телевизији, у тексту Наша деца не знају да пишу ћирили­цу, да је “по­ложај српског језика заиста јадан”, да је “читао радове на пријемном испиту на Филолошком факултету (у Београду), који морају да се се пишу ћирилицом” и схватио да су “наша деца го­то­во неписмена, она не умеју да пишу ћирилицом”, али наи­лазимо и на његово туробно питање “да ли је то нормално у једној земљи у којој у Уставу пише да је то службено писмо ове државе и народа који у њој чини већинско станов­ни­штво”.

Добро, можда је професор Микић мало “прећеристички” расположен, али овај дечји закон “зна” да би државне институције задужене за којекакво школско беспосличење, за почетак, морале поукидати правне факултете – коме су они уопште потребни, кад су већ деца “процесно способна… предузимати радње… у свим судским, управним и другим поступцима”. А када то могу као деца, тешко је замислити колико ће многоструко моћи кад поодрасту.

Како су “јавне власти обавезне да обезбеде сваком детету… заштиту од свих облика насиља… укључујући и безбедност кретања”, свакоме детету из поменутог дечјеправног закона из прве је постало јасно да их од сувишног кретања најбоље штити некаква наводно политичка групација позната као “насиљем против Србије”. Чини се то тако што су, примера ради, почетком прошлога лета протестанти “блокирали део аутопута код искључења Аутокоманда у Београду”. Истовремено, била је то и (не)прилика да се протестанти присете 29. маја, кад је “неко­лико стотина грађана… блокирало ауто-пут код Аутокоманде у Београду због ситуације на Косову”, тако што је “саобраћај заус­тављен у оба правца… На коловоз су изашли грађани, углавном млади, који носе заставе Србије и транспаренте на којима пише ‘Нема предаје’… певају патриотске песме и скандирају ‘издаја, из­даја’… Међу окупљенима је… вођа забрањене организације Об­раз”, а ни председнику Покрета “Љубав, вера, нада” није се могло десити да не буде “присутан и на овом окупљању”. Ако се већ певају патриотске песме и скандира издаји, онда је то већ Уставом загарантовано “неотуђиво људско право” да се мешају бабе и жабе – што би језиком и недовољно писменог света (не само у правном и поли­тичком смислу), морало значити да никакав улични или други протест, макар се именовао као “насиље против Србије”, не би смео закинути, посебно не оно из чла­на 39. истога тог Устава да “свако има право да се слободно кре­ће… у Републици Србији”. Али шта ту Устав тражи, кад дечји закон, зарад “заштите реда и мира”, можда предвиђа да деца током уличарских протеста остану у кући, како би избегла “сваки облик физичког или менталног насиља”. Уосталом, ако се у стварности допушта “деловање политич­ких странака које је усмерено на насилно рушење уставног по­рет­ка, кршење зајемчених људских… права”, макар и оних о слобод­ном кретању по Србији – и то је допринос остваривању дечјега права да дете, “без обзира на узраст има право да слободно изрази своје мишљење” и упусти се у “слободно удруживање” и још слободније “учлањивање”.

Чак и у скупину која ће применом таквога права доприносити “развоју стваралачких и других способности” некој од “учлањене” деце, не само у складу са Дантеовом паролом исписаном на улазу у пакао (“Оставите сваку наду, ви који улазите”), већ и уз обавезу да у рату против главног политичког неистомишљеника, неизоставно овладају “опозиционим” речником: “диктатор, лажов, зликовац, хохштаплер, нечовек, хуља, зло и психопатија, опет сте изгласали гола говна, он лаже, он манипулише, он злоупотребљава, он крши закон, он пребија, он уцењује, он намешта, он трује, он уништава, он дилује, он је бахат, грамзив, подао, кукавица, он је слаб. Ти си јак. Угаси га” (https://www.facebook.com/NarodProtivVucica/).

Макар “идеолози” таквог речника не доводили у везу својих шестсто и кусур милиона на слободи, са неком кажњивом (и кажњеном) ситном џепарошком “делатношћу” у уличној или каквој другој гужви.

Јер, ако је учинак “великих” такав какав је, зашто једно дете са правима стеченим детињастим законом, не би могло да се, за почетак, за велики свет (или свет великих) припрема у складу са држањем већ одраслих узора: да не слуша шта и о чему учитељица прича на часу, да са часа излази или на час улази кад му се ћефне, да учитељици “случајно” измакне столицу у тренутку док се она припрема да седне, да тајно поручује понеком, школама најпре, потом и другима, аеродрому на пример, да су тамо постављене бомбе, да у школу уноси и по своме нахођењу употреби предмете личне, кухињске или родитељске, прикладне за једнократну или аутоматизовану употребу, хладну или врелу…

Пре неку годину могли смо при одбрани једног дипломског рада на једном од правних факултета сазнати да “породица, као најважнији фактор у социјализацији детета, има велику превентивну улогу за спречавање недозвољених понашања од стране деце и представља друштвену снагу правилног васпитања и животног усмеравања детета”. Млада дама која је то написала, тада као да није знала за овде помињане законске одредбе све то обезвређују обавезом “јавне власти… да обезбеде сваком детету… заштиту од свих облика насиља”, нарочито у породици која је, док је Бог помагао, васпитним мерама спречавала недозвољена дечја понашања.

У условима кад је одраслим члановима породице – родитељима, мајци и оцу – одузето право да се баве васпитавањем своје деце, све малолетиничке недостојне поступке, укључујући убиства појединачна и масовна, Држава мора приписати себи и пресуђивати им као таквима.

Но, то се може десити само под условом да су они који делују у име Државе – схватили да нема ли породице, нема ни Државе.

Ни Државе као слободног и независног организационог облика народносног удруживања – да ли апарата за принуду, да ли заштитника природних права свих њених становника – Живе Државе.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: