Трифуњање

Последњих недеља, у “национално-фреквентним” телевизиј­ским емисијама појављује се извесни Трива Ив­ковић, тамо пред­ст­ављан као бивши управник затвора, за кога бе­оградске новине “Ало” кажу да је “на почетку каријере био полицајац, а средином осамдесетих година прошлог века се активирао и у политици”.

Није ми било до његовог трабуњања, ниједну му не бих ве­ро­ва­о, под­сетио ме је како је “незатворски” деловао пре тридесетак годи­на (1991), у најранијој фази србског отпора неоуста­шком терору у Славонији, Барањи и Западном Срему (СлБа­ЗС), када је своје “по­литичко знање” – судећи по сачуваним записима из то­га вре­мена (у коме је био заустављен рад политичких странака) – усме­рио на разбијање тамо остварене србске слоге.

15. април

Звао ме дописник Политике из Срем­ске Митро­вице; кад год ме он зовне, или треба да зовнем ја њега, увек ми на ум падне реч “обавештајац”. Тако и сад јер он ми од­мах саоп­штава да на раз­бијању Србскога националног већа Славоније, Барање и Запад­ног Срема (Веће, СНВ СлБаЗС) интензивно ради “Солидар­ност”, док Војислав Шешељ вербално подржавајући Веће и Србе са запад­не стра­не, хоће да својим ангажовањем у Западном Срему и Ба­ра­њи заради који политички поен “за у Србији”. Уз њих се на­ка­лемио и Мирко Јовић из Српске народне обнове, који прича о својих петнаест хиљада љу­ди, а била су виђена свега тро­јица; уз Ше­шеља било их је више, пошто њега прати чи­тава свита, али нај­мање спремна за рат.

19. април

Генерални секретар СНВ мисли да је у најновије догађаје нај­више упет­љан Шешељ и да он због некога свог страначког инте­реса раз­бија ствар. Чује, такође, да тамо делује “Солидарност”, хо­ће да се про­шири, а није искључено да је у све умешана и Хрватска демократска заједница (ХДЗ) која интен­зивно ради на разбијању свега што је србско. Ни Шешељ, ни “Со­лидарност”, ни њихови истомишљеници, не желе да схва­те, или им то не стиже до онога што се код нормалног света зове памет, у шта се све петљају и на колику и какву штету србског народа раде…

Од Милице Грковић (1937-2016), професора на новосадском Филозофском факултету и једне од “круп­ни­јих” лич­ности у “Со­ли­дарности”, чујем да Трива Ивковић, такође из “Солидарности”, ради “за некога”, а чега год се до сада поду­хватио, упропастио је.

Поново разговарам са Слободаном Граховцем, наставником у милицијској шко­ли у Срем­ској Каменици, човеком из Вуковара или његове околи­не. Током последње три не­деље боравио је у Бо­рову Селу и тамо “помагао”. Граховац осећа да нешто недостаје. Поку­ша­вам да му ука­жем на велике “заслуге” Вукашина Шошкоћанин, члана СНВ, али и врло “заслужног” за труд у који се са разних стра­на улаже у разбијање истога тог Већа. Не може се прегова­ра­ти с оружјем у руци. Веће је имало своје представ­ни­ке у од­носима са Ср­бијом, а Вукашин се окренуо Шешељу, Јо­вићу, и другим разним “со­лидарностима” наседајући на обећањима да ће му они дати оружје.

Граховцу скрећем пажњу на Три­ву Ивковића. Чуо је за њега, али га не зна. Вели, провериће. На мо­ју узгредну примедбу да ће­мо Илија Кончаревић, генерални секретар СНВ, и ја размисли­ти о издавању саопштења за јавност, којим бисмо се дис­танци­рали од догађања у СлБаЗС, Граховац скоро вапију­ћим гла­сом моли да то не чинимо. Каже да они што тамо не­што раде, чине то из очаја – њима је потребна помоћ, али ваљда не уме­ју да одаберу оно што је право.

24. април

По доступним информацијама, др Часлав Оцић, рођен у Да­љу, члан Ве­ћа, главну реч против СНВ, нарочито против Кон­ча­ревића и ме­не, води Трифун Ивковић из “Солидарности”. Чини се да се та­мо­шњи “лидери” труде да за своје грешке и промашаје на бари­ка­дама окриве неког дру­гог, а нас дво­јица који нисмо “о­туд” и не­ма­мо ослонац у неком селу, најпри­к­ладнији смо “кривци”.

Кончаревић и ја договарамо се да престанемо са радом до да­љег, да се не петљамо у ова говна, док се неприлике до кра­ја не рашчисте. Ваљда ће све ствари доћи на своје место.

25. април

Из Книна дошао у Нови Сад, раз­ним пословима, професор Ми­лан Штрбац из Кистања. Пола сата са­м разговарао са њим о догађајима у Западном Срему и Ба­рањи, а у вези са разбијачким деловањем неких особа из СДС: Мом­чи­ла Косовића из Београда (родом из околине Книна), Јове Остојића из Пригревице и Вука­шина Шошкоћанина из Борова Села. Штрбац и вођство Србске демократске странке (СДС) оцењују да делује мног­о раз­бијача у ок­ви­ру србских стра­на­ка, те да СДС чини ог­ромне на­по­ре да се уну­тар ње нешто среди; припре­ма се скуп­штина за крај маја. Ко буде крив, биће искључен из стран­ке, прети он. И слично…

Започињући причу о разбијачком деловању “Солидарности” по Западном Срему, онај “Политикин” дописник понавља да су главни у томе Трифун Ивковић и Јово Гламочанин, овај други из Панчева. Они не само да раде за “своју” ствар, већ иду ди­ректно против Већа чија је половина чланова, обр­лаћена лажним обећа­њима ове двојице, већ ушла у “Солидар­ност”. На неком скупу у згради сремскомитровачке Општи­не, Трифун и Јо­ван дочекали су делегацију из Борова Села па­тетичним поздра­вом “Срећна вам Србија, јунаци”, грлили се и љубили као да су све то њихове за­слу­ге. Ивковић тражио од поменутог дописника да пише о раду “Солидарности” у Борову, али је он то одбио. Рекао је Трифуну да није добро што он и његови раде јер су разбили једини ствар­ни ауторитет у том крају. Сада, нема никог ко би тамо могао из­ра­жавати интере­се србског на­рода, ни ко би могао преговарати са хрватском стра­ном. Својим деловањем они су “суптилно разбили јединство Срба у Славо­нији”. Ивковић се томе чуди.

Предвече, из Западног Срема стигао Зоран Белдар. Мајка му је нешто болесна, лек није могао тражити у Вин­ков­цима. И Зоран је у неком страху да би, ако уђе у траг некаквим мутним радњама у вези са снабдевањем оружјем, мо­гао страдати. Утицај Три­вуна Ивковића врло је јак; он се лично не изјашњава, али други за њега раде посао…

Кончаревић обавио један петнаестоминутни разговор са ђенералом Душаном Пе­ки­ћем (1921-2007) и рекао да нас двојица намеравамо да се за извесно време примиримо. Пекић вели да не­ треба на то мислити, “знаћете ви да извучете ствар до краја”. Пр­ви пут чуо је за де­ловање Три­вуна Ивковића. Оружје није ишло јер није било пара. Од Армије не може се добити ниједна цев. Што се тиче ранијих тек­стова СНВ, саопштених јавности или упућених појединим ин­сти­туцијама, Ср­бија стоји иза њих јер их је прихватила са садр­жи­ном таквом каква је. А ако посланици у Скуп­штини Србије онако различито рас­пра­в­љају о темама ин­те­ресантним за нас , не смета ништа; сви они мисле исто.

29. април

На проширеној седници СНВ, др Оцић каже да је “пробијен информативни зид о посто­ја­њу Срба у овим крајевима”, што је нај­већи успех нашег досада­шњег рада. Годинама се о демограф­ском стању на овим просто­рима ћу­тало, а сада ће сваки озбиљан политичар морати да рачуна с овда­шњим Србима. Једна од важних ствари јесте и притисак хрват­ског тиска да се пониште одлу­ке СНВ, што се покушава путем разбијања Већа. Током на­редних неколико недеља мо­раће се ситуација држати под кон­тролом, координација на те­рену мора се ојачати, а Веће се мора повезати са већима из Босне и Херцеговине и Книна.

Понешто сам изговорио о досадашњем раду СНВ и о члан­ству у њему (пошто је то питање, по прилици, представ­ља­ло вели­ку “бригу” многима) подсећајући да се ради о изборним лицима; ако седницама Већа присуствују и друге особе, то је само знак да Веће није затворено тело, да оно не ради ништа тајно и да је до­принос сваког од присутних увек добро дошао. И даље се сматра да имена појединих чланова не треба саопшта­вати јавно, пошто је то врло значајан безбедносни фактор не само за чланове Већа не­го и за оне који присуствују седницама у проширеном саставу.

Са неколико доста грубих коментара осврнуо сам се и на “Со­лидарност” Трифуна Ивковића, управника затвора у Срем­ској Мит­ровици. Та организација створена у Новом Саду, на србској политичкој сцени показала је потпуну неспо­соб­ност за бављење друштвеним проблемима и тамо се, у свој својој јалово­сти, сасвим изгубила. Жељан афирмације и рачу­на­јући са својим местом и службеним везама и познанствима у државном (полици­ј­ском) апа­рату, Ивковић је навео један круг забринутих Срба из За­падног Срема да поверују у наводну по­литичку, “државну” и војну спосо­б­ност његову и његове “Соли­дарности” и охрабрио их да се, у својој неизмерној доброду­шности, одметну од себе самих, од­нос­но од идеје за којом су кренули у одбрану свога националног до­стојанства. Тренутак је да се тргну и да се из “Солидарности” вра­те тамо где им је ме­сто, у СлБаЗС.

Богдан Бошњак, из Оролика, пита се каква је то “Солидар­ност” кад су се сви из ње вратили тужни. Нико не помиње Веће, а неки десети се појављују. Ништа корисно не може се оства­рити без врховне ко­манде, без једно пет-шест људи који би о нај­важнијим пита­њима од­лучивали и за своје одлуке одговарали.

Да би се расправа привела крају, Кончаревић предлаже да се формира извршно тело СНВ, у чијем би саставу требало да се нађе седам чланова. То се и чини избором деветорице.

1. мај

Предвече, оглашава се Зоран Белдар. Као да говори узгред­но, али га је то заиста пекло, каже да се бојао да седница Већа неће добро проћи, а сада је презадо­во­љан. Они који су причали против “двојице Илија”, ни­су имали храбрости ни да писну. Мени захваљује што сам онако отворено и јасно говорио о злу које за собом носи такозвана “Солидарност” Триве Ивковића.

5. мај

У новосадском смо “Дневнику”. Пошто је од Кончаревића и ме­не чуо да Три­фун Ивковић и његова “Солидарност” раде против СНВ, Драган Младеновић, један од уредника, позива Триву и пи­та га шта то он има против Већа и “хоћеш ли ти да вас Фрањо уједини у Јасеновцу”. Према Драга­но­вим коментарима, чини се да Трива води нека­кву политику која се не може назвати србском. Кад је Драган поменуо одред “Душан Силни” и неке изјаве Стипе Месића (или некога другог) о њему, Трива вели да су то четници, а Мла­де­новић га исправља: “Не чет­ници него Срби”. У ствари, при­ча­јући којешта о својим војним формацијама (које, углавном, и не постоје), Јовић и Шешељ дају за право Месићу да кука на Пред­седништво што није разоружало паравојне организације којих, очигледно, има и на србској страни. Мора бити да Трива говори нешто лоше о Већу јер Младеновић каже: “Вероватно и они та­ко о вама мисле”.

Младеновић је био у Западном Срему и чини се да је тамо чуо ону стару Шошкоћанинову причу о папирологији. Као, лако је Илији Петровићу да седи тамо и пише саопштења, што не до­ђе овде на барикаде. Не знамо шта им је онда рекао, вероватно им је такво размишљање потврдио, али овде, “у шест очију”, каже да је корисније одавде обавити један добар политички посао, но бити стално на барикади, носити аутомат и, можда, по­гинути.

14. мај

Дошао је Зоран Белдар. Неко оружје које је у Мирковце, код Винковаца, стигло преко Три­ве Ивковића из “Солидарности” уручено је највећем шљаму. Трива се хвали да му га је дао ми­нистар унутрашњих послова Србије, Радмило Богда­новић.

Белдар је обећао да ће ми, кад се врати, телефаксом послати текст који му је “Солидарност” припремила да се одрекне СНВ.

Било је замишљено да се у Боботи формира “Солидар­ност” која би била изнад СНВ. На том састанку чули су се и неки су­прот­ни ставови, а Белдар је одмах изјавио да безрезервно подржава Ве­ће. Кад је Тривун видео да се ствар не одмотава по његовим оче­ки­вањима, изјавио је да ће СНВ “водити поли­тику” а “Соли­дар­ност” ће “пратити како се та политика води”. После свега, у Бо­бо­ти је формирана “Солидарност”, а за њеног председника из­а­бран је Раде Богојевић-Ташак, ложач у месној школи, изабран, да­кле, да прати “како се политика води”. У “С­о­ли­дарност” је ушао и Вукашин Шошкоћанин. Њихов аташе за штам­пу је неки правник из Борова, “исправан човек” како ре­че Белдар. Ако је исправан, откуд тамо, питам. Мук.

Трифун пре­ти свим члановима Већа да ће бити ухапшени чим до­ђу у Београд, “по одлуци Србије” која је то Веће и “уки­нула”. Бел­дар је опстао јер је, наводно, прихватио неке његове услове.

16. мај

Предвече се оглашава др Хаџић. Није успео да утиче на идео­ложаче из Боботе. Ка­ж­е: поднеће остав­ку на члан­ство у Већу и повући се из свега. Поу­чен искуством са нашим “националним борцима” из оних крајева, кажем му да не помишља на оставку јер у правом тре­нутку мора­ће послове обав­љати неко ко то зна. Не­ће­мо озбиљ­не послове мо­ћи препустити једном будаластом ложачу у школи и његовом штетозаштитнику Трифуну Ивковићу. Ма­да, најгоре у Трифуновом случају јесте то што је он лични при­јатељ Радмила Богдановића који, тако, “истреса” неке да ли своје, да ли ту­ђе адуте против СНВ. А можда је не знајући довољно Три­ву Ив­ковића, како то мисли Пекић, радио у најбо­љој намери.

18. мај

Белдар јуче био у Београду код Пекића; изнео му је читав низ запажања о догађа­ји­ма у винковачком крају. По свој прилици тамо је једна група Ср­ба наоружана линијом “Солидарности”, почела да спро­во­ди свој приватни терор, чак и против Срба.

22. мај

Седници Извршног савета СНВ присуствују представници бе­о­градског Удружења Срба и Југослав Костић из Председништва Војводине.

Горан Хаџић прихвата да помоћ иде како иде, у контину­и­тету који је остварљив. Нешто је, каже, “схватио и из базе и из Већа”, али сада као највећу опасност за србски народ у Запад­ном Срему види “Солидарност” која је својим деловањем поче­ла да руши Ве­ће. “Нашим активистима мора се стално стављати на зна­ње ко за­иста помаже а ко се натура. Народ мора знати ко даје оружје и ко би се морао слушати. На другој страни, посланици у Скупштини Србије тре­бало би да знају как­ва је стварност у За­падном Срему и Барањи… Нисмо у ситу­ацији да се делимо, људи још ни­су схва­ти­ли ко стварно помаже”. Иако је добар део становништва са пра­вом гласа (жене) избегао, у Боботи се инсистирало на рефе­рен­ду­му, искључиво по налози­ма Триве Ивковића из “Солидар­но­сти” да тако мора.

Зоран Белдар вели да је у вези са свим селима из винко­вачког краја. Мирковци, као највеће село, није било нарочи­то сложно, али је сада више од две трећине уз СДС. Кад је кренуло оружје, две пошиљке прошле су без проблема. Онда је преко “Со­лидар­но­сти” и Триве Ивковића дошло нешто аутомата. Том гвож­ђу­ри­јом наоружани су шверцери, мешетари, миркова­ч­ки шљам, типови који не излазе из кафане. Запосели су центар села, пљачкају село. Неки Станковић који се пред­ставља као председ­ник Месне зајед­нице, “својима” је дао инст­рукцију да пе­љеше све и сва­кога. Пре неку ноћ није било страже, па су наредног дана мно­ги враћали оружје, разочарани.

Пекић кратко изјављује да ће група одметнутог Станко­ви­ћа и његовог “ментора” Трифуна Ивковића убрзо бити онеспо­соб­ље­на, “не мислите више о њима”.

Бора Богуновић потврђује да је у једном делу Западног Сре­ма оружје дошло до људи који га нису смели добити. “Станковић је психички болестан. ‘Солидарност’ и Станковић направили су план за тиху ликвидацију Срба. Синоћ је у Негославцима уби­јен човек који је претходно опоменут да се определи између СНВ или ‘Солидарности’. Многи по овим селима кажу за Кон­ча­ре­вића и Петровића да се они на терену зајебавају, а ми крва­ри­мо, те да су се (они који крваре) заклели Триви Ивковићу да ће из­вр­ша­ва­ти његове наредбе јер су оружје од њега добили. ‘Соли­дар­ност’ неће стати док Кончаревића и Петровића не искључе из СНВ”, кажу они, “јер је то захтев државе Србије”. Слично говори и Ташак ко­ји је рекао да се ни “Солидарност” ни он “не­ће зауста­ви­ти док се не отресу двојице Илија из Већа”.

Часлав Никшић саопштава да Белобрци нису изашли на ре­фе­рендум, те да Скупштина Месне заједнице стоји иза СНВ. (Од двадесет Хрвата из Белог Брда, само је један гласао “за”). Иску­ство из Белог Брда казује да је “Солидарност” “ушла међу багру”, због чега озбиљним људима не пада на памет “да их во­ди некакав ложач парног грејања у школи” из Боботе.

Ваљда збуњен оним што је чуо, Воја Радаковић из Удружења Срба у Београду тражи да му неко објасни каква је ту, у свему, улога “Солидарности”; он зна да је у Новом Саду “неки Никола Мандић” из исте те “Солидар­ности” покушао да у то Удружење убаци аутономаше и пита да ли се све то може довести у везу.

Горан прелази преко тог питања скоро узгредним на­по­ме­на­ма да, вероватно, Трива у Београду нема “линију”, а труд “Со­лидарности” да из Већа избаци “двојицу Илија” он об­јашња­ва ма­ло чињеницом да се они налазе далеко од зби­ва­ња, у Но­вом Саду, мало подацима да у Борову Селу и Боботи већ има по скоро пет хи­љада чланова “Тривине солидарности”. И њему, Гора­ну, обећа­но је да ће Трива бити “повучен” јер је “прекорачио овлашћења”. Трива је, каже он, послан да се бави војним пи­тањима а почео је да се бави политиком и да води кадровске послове. Мо­гао је то чинити јер се свуда “разметао” како долази од Милоше­ви­ћа и да Богда­но­вића држи у шаци. А што се оружја тиче, оно је сти­зало “редовним пу­тем” а не заслугом “Соли­дарно­сти”.

Пекић поново казује да “оне који на одређени начин ометају деловање, свакако треба елиминисати. Ивковић ће бити одмах уклоњен”. Они које оптерећује присуство Триве Ивковића, треба да знају да “он нема никакве везе са српском државом”.

На многе покушаје “Солидарности”, СПО (Вука Драшкови­ћа), Српске радикалне странке (војислава Шешеља) и Српске на­родне обнове (Мирка Јовића) да преузму политичко вођство у СлБаЗС, СНВ реаговало је саопштењем од 22. маја:

“Са дубоким разумијевањем за жељу српског народа из ма­ти­чне државе да помогне својој угроженој браћи у Славонији, Бара­њи и Западном Срему, али и увјерењу да на том подручју квали­фиковано прати и контролише сва суштинска збивања од интере­са за коначно изналажење политичког решења југословенске кризе, којим би Срби остварили своју вјековну тежњу да слобод­но и заједно живе у једној држави;

Пред наговјештајем да се најразличнији душебрижнички кон­цепти и самозвани физички заштитници неодређеног поријекла, понуђени парцијално и личним везама, без знања Српског наци­о­налног вијећа, полако измичу контроли, а међу Србе уносе непо­вјерење, страх и злу крв;

СРПСКО НАЦИОНАЛНО ВИЈЕЋЕ

ЗА СЛАВОНИЈУ, БАРАЊУ И ЗАПАДНИ СРЕМ

Изјављује да у овом тренутку, мада драматичном, српском народу у Славонији, Барањи и Западном Срему нису потребне оружане групе са стране, без обзира на то да ли су оне оформљене на основу страначке припадности или по принципу солидарности. Српски народ из ових крајева за сада је способан да се сам суп­рот­стави сваком облику напада на његова исконска огњишта, а Срп­ско национално вијеће, као једини легитимни орган тога народа и његов неодвојиви дио, знаће да на прави начин организује отпор пред таквим нападима.

Истовремено, а са племенитим циљем да се сачува српска от­по­р­ност према усташкој идеологији и државном терору такозва­не ‘младе демокрације’, Српско национално вијеће позива све Ср­бе из Славоније, Барање и Западног Срема да из сопствених редо­ва отклоне сваки ма и најмањи наговештај раздора и тако се одупру сваком покушају прикривеног или отвореног разбијања већ до­стинуте националне слоге”.

23. мај

У разговору са ђенералом Пекићем, понављам наш доб­ро по­знати став да нећемо противречити онима који би нам најрадије видели леђа, те да ништа лакше него да се пову­чемо из Већа, што он одбија речима да “то не долази у обзир… ја сам већ предузео мере да се ‘Солидарност’ отуд склони”.

3. јун

У Бачкој Паланци, у оп­шти­нској згради, на проширеној сед­ници Извр­шног савета СНВ, почиње расправа о политичкој и во­ј­ној ситуа­цији уочи истека ро­кова за реализацију Одлуке Председ­ни­штва Ју­гославије и Савезног извршног већа од 8. и 9. маја, као и о доношењу одлука и аката СНВ у вези са кон­ституисањем Велике народне скупштине СлБа­ЗС.

Присутне на овој седници најпре поздравља Љубо Новако­ви­ћ, пред­седник Општине Бачка Паланка, после чега, “ничим иза­зва­н”, констатује да о “Солидарности” мисли “све најлепше”. То је, каже, његово искуство из времена кад је она “срушила вла­ду у Вој­водини”.

Врло чудно, пошто сам ја све дотле, а и ка­с­није, ми­слио и знао да се ту радило о општенародном бунту, а да “Со­лидарност” тада није ни постојала, формирана је 24. новембра 1988. године зарад од­бра­не Косова и М­етохије и србских националних интереса.

26. јун

Сазнајем да су “устанак” у Глини дигли “Солидарност” и Трифун Ивковић, на своју руку, без икакве претходне припреме локалног становништва.

26. август

Кончаревић се у Сремској Митровици срео са Тривом Ив­ко­ви­ћем и са њим отишао на некакав састанак у Београд. Тамо су затекли Радмила Богдановића и још једног “званичника” који је, као уводничар у диван, причао о заслугама “Со­лидар­но­сти” за ус­танак у Барањи. Кончаревић је одмах по­ставио питање ко је “Со­лидарност” да “помаже” у ди­за­њу устанка, ако већ тамо постоји политичко тело (СНВ) које се стара о ор­ганизовању србског на­рода. И, ако већ није учест­во­вала у орга­низовању тог истог наро­да, како се та “Солидар­ност” упушта у дизање устанка, да ли уоп­ште рачуна с икаквом одговорношћу и да ли би на себе преузела одговорност или део одговорности да ствар није успела.

Испоставило се да ту и такву “Солидарност” сачињавају љу­ди из државне безбедности. Тривун је радио многе послове као припадник службе, али се, по прилици, упустио и у послове који му нису “у опису радног места” – покушао је, како рекоше, да за свој рачун елимини­ше СНВ. Ту “делатност” оправдавао је тиме што се наводно веровало да “двојица Илија” припадају контраобаве­штајној служби. Но, било како било, “неки” су схватили шта се где ради, и ко шта ради, те су нас оставили на миру.

Кончаревић им је “обећао” да ћемо се нас двојица повући чим се прилике умире и успостави србска власт, а Богдановић нам на­го­вештава неки други посао. Кончаревић мисли да би се мо­гло ра­дити о Маћедонији, али ако неко мисли њему да коман­ду­је, не до­лази у обзир. “Ако је то у интересу српског народа, по­стаћу и члан Ко­му­ни­стич­ке партије Кубе, али неће ми нико на­ре­ђивати шта да радим”, одбрусио им је.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: