Док је цео свет ћутао: Дан када је почео погром над Србима који и даље траје!

Дан када је почео погром над Србима који и даље траје!

16. марта 2004. године, у селу Чабра, на северу Косова и Метохије, одиграла се трагедија која ће постати искра за један од најтрагичнијих догађаја у новијој историји Србије.

Смрт тројице албанских дечака у Ибру, који су се утопили у Ибру, изазвала је ланац насиља против српске заједнице на Косову и Метохији, познат као мартовски погром.

Атмосфера која је владала Косовом и Метохијом тог пролећа била је као запета пушка, спремна да опали за било шта. И, на жалост, трагедија у Чабри постала је управо то – окидач за експлозију насиља које ће заувек обележити односе на Косову и Метохији.

Шиптарски медији, праћени политичким сепаратистичким елитама у Приштини, брзо су пренели вест о смрти дечака, оптужујући српску заједницу без икакве провере чињеница или резултата истраге. То је био моменат када је мржња која је годинама тињала међу шиптарској заједници узела маха.

Снаге УНМИК полиције брзо су утврдиле да оптужбе на рачун Срба  нису основане и да није било доказа о било каквом кривичном делу. Али, за велики део шиптарске заједнице на Косову и Метохији, те чињенице већ су биле небитне. Семе зла, посејано годинама раније, нашло је плодно тло у трагедији и распламсало ватру мржње која је брзо захватила цео регион.

Резултати шиптарске мржње су били девастација и патња: 28 убијених, више од 4.000 прогнаних Срба, 35 запаљених цркава и манастира, више од 1.000 уништених српских домова.

Мартовски погром је био кулминација дугогодишњих тензија, али и јасан показатељ да шиптарски терористи желе само једно – етнички чисто Косово и Метохију од Срба и да им је довољно било шта да покрену талас насиља, Мартовски погром нажалост никада није завршен, само је с временом јењавао или се понављао у другим облицима.

Трагедија у Чабри и њене последице остају болан подсетник на цену коју плаћамо за своју наивност, али тада и за издајничку демократску власт која је немо посматрала погром без икакве конкретне реакције.

У Приштини, напади на српске куће и цркве били су брутални. Зграда “ЈУ програма”, у којој је живела већина од преосталих Срба, брзо је запаљена, а њени становници су морали да траже уточиште далеко од својих домова. Црква Светог Николе, историјски споменик и место окупљања православних верника, такође је била мета напада и потпуно је уништена у пламену.

У Чаглавици, неколико хиљада албанских демонстраната пробило је кордон КФОР-а и упало у српски део насеља, запаливши десетак кућа и изазивајући сукобе са локалним становништвом. Српске породице су биле принуђене да беже, остављајући иза себе своје домове и животе које су годинама градили.

Ситуација у селу Свињаре такође је била критична, са десетинама екстремиста који су упали у село, протерујући 600 Срба и спаљујући више од 100 кућа. Српске породице су изгубиле све, ослањајући се на хуманитарну помоћ и подршку снага КФОР-а за преживљавање.

Гњилане, Витина, Обилић, Косово Поље – само су неке од локација где је насиље било трагично. Свако место има своју причу о страху, губитку…. У Гњилану је професор Слободан Перић убијен у својој кући, док су албански нападачи претукли и опљачкали десетине Срба. У Витини, иако су неки од Шиптара покушали да заштите своје српске комшије, снаге УНМИК-а и КФОР-а остале су углавном неме пред насиљем које се одвијало.

Цркве и манастири, као што су Саборни храм Богородице Љевишке у Призрену и манастир Светих Архангела, вековима су били симболи вере и културе. Њихово спаљивање и уништавање током мартовских дана било је не само напад на материјалну имовину, већ и на духовни и културни идентитет српског народа на Косову и Метохији.

У тим турбулентним мартовским данима 2004. године, као и у времену које је претходило и уследило, животи Срба на Косову и Метохији били су стално угрожени, иако су под заштитом снага КФОР-а, којима је примарни задатак био управо заштита цивилног становништва. Упркос томе, насиље које је избило у то време показало је да је сигурност српске заједнице била више илузорна него стварна. Што смо видели и претходних година а видимо и дан данас.  Ескалација мржње која је тада владала довела је до трагичних губитака, уништавања светих места и културног наслеђа, остављајући за собом разарање и дубоку тугу.

Али нека остане и овде записано оно чему се они смеју, а ми неки дубоко верујемо у то: Догодине у Призрену!

Весна Веизовић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: