Др. Дејан Бешовић: Варљиво лето 2024.

Термин ,,глобализација“ и њему слични термини се последњих деценија све чешће употребљавају широм света. Кроз историју су у међународним односима доминирали тзв. усконационални оквири, док глобализација тежи стварању идеологије која обједињава друштвене, економске и друге промене у једну целину.

То подразумева процес интеграције тржишта, капитала и технологија уз истовремено јачање доминације мултинационалних компанија на тим глобалним тржиштима. По овој идеологији, суверене државе су превазиђене и временом треба да се одрекну своје економске моћи која треба да пређе у руке најјачих међународних фактора.

Губљењем економске моћи, садашње националне владе би требало да изгубе и легитимну моћ над сопственом територијом и друштвеним токовима, а нарочито тамо где се одвијају активности мултинационалних компанија. Није далеко од истине ако се каже да ствари тако и функционишу у многим сиромашним земљама и територијама под страном контролом, али је прихватање једног таквог система међународних односа у нормативном и институционалном смислу још увек под знаком питања, а вероватно и немогуће у некој догледној будућности.

Глобализам у први план намеће идеју светског тржишта која заправо представља систем који фаворизује најјаче играче, чинећи богате још богатијим, а не дајући шансу сиромашнима ,да се извуку из беде. Уместо да примарни циљ глобализације буде смањење броја сиромашних и подизање њиховог животног стандарда, ситуација је таква да становници најсиромашнијих земаља имају још израженији осећај фрустрације јер су свакодневно у позицији да путем мас-медија упоређују размере сопствене немаштине са богатством у моћним земљама. Као позитивни економски ефекти глобализације помињу се запошљавања, капитал, слободно тржиште, информације и технологије које се, само теоретски, слободно крећу по Свету. Међутим, у пракси се сва та слободна кретања оптимизују искључиво у корист богатих.

Произвођачи граде своје погоне у неразвијеним земљама, где су услови за производњу најјефтинији и где је цена људске радне снаге најнижа. На овај начин, не само да се профитира на ниској цени ресурса и радне снаге, већ и на ниским (или непостојећим) стандардима заштите радника и животне средине, али и на ниском нивоу заштите људских права или синдикалне борбе. Овако добијене социјалне разлике погодују порасту организованог криминала и још опаснијег – тероризма, чији се поданици регрутују из најсиромашнијих слојева. Сиромаштво је уско повезано са ниским нивоом образовања, па су такви по правилу лак плен за идеологије “светих ратова” и разних екстремизма. Најдрастичнији облици ових појава су самоубилачких терористичких акција ,ширење проституције и порнографије ,наметања lgbtq + стилива ,приглашавајући култ презента за нормалност,скотолоштво ,отимање и продају деце ,трговина наркотицима,препродаја крви на Светском војном тржишту ,за регуларна правила.

Глобализација повећава економске и социјалне претње, а њихова последица може бити избијање грађанских ратова, верских, етничких и других сукоба. Неједнакост, неравноправност и сиромаштво су моћан фактор генерисања етничких и других сукоба, а њихов центар су сиромашне земље. Ове дубинске структурне неједнакости стварају масовне осећаје страха и депримираности код људи у тим земљама, као и осећај безизлазности услед губитка животних шанси и свођења на маргине друштва Стога и не чуди што су најтежи облици криминала, попут организованог и насилничког, масовних дечијих убистава ,најраспрострањенији у друштвима где постоје велике социјалне разлике и висока распрострањеност сиромаштва, незапослености,непотизма и за наш српски народ до пре једног века потпуне непознанице – партотократије.

Довољно је навести податак да три четвртине светског становништва живи од једне петине светског дохотка, или још упечатљивији податак хуманитарне организације Оксфам по ком је 1% најбогатијих људи на свету 2023 . године поседовало веће богатство од преосталих 99% светске популације са тенденцијом да се та разлика и надаље убрзано продубљује.

Са крајем хладноратовске епохе и распадом СССР, међународни односи су ушли у фазу униполарне доминације једине светске суперсиле – Сједињених Америчких Држава. Та доминација је била несумњиво очигледна на свим аспектима, од војног, преко економско-политичког до културолошког. Експанзионистичка политика и наметање целом свету геополитичких и економских решења која одговарају САД и њеним западним
савезницима, често су у супротности са основним начелима међународног права. Највећа концентрација светског богатства и моћи је у рукама САД и Европске Уније. САД су биле идејни творац за оснивање ММФ, Светске банке, Светске трговинске организације и
других моћних међународних организација.

У те организације и институције највише капитала је уложено од стране САД, па фактичка контрола над њима у највећој мери и јесте у њиховим рукама. САД-е су просторно велика и ресурсима изузетно богата земља, па је и то још једна реалност која јој је ишла на руку да се сигурно позиционира као војна, економска и технолошка сила највишег реда. Уз то, свест о могућностима њихове државе тера амерички естаблишмент да непрекидно тражи нове методе за глобално управљање.

Слика Европе се неочекивано променила драматичним догађајима почетком Специјапне војне операције фебруара 2021.године . И сама америчка хладноратовска стратегија није предвиђала шта треба чинити након Хладног рата. Разне теорије које су проистекле из међународних
односа тог доба такође нису давале адекватне одговоре на проблеме нових геополитичких, економских, војних односа насталих након биполарне поделе света. Тадашњи председник САД Џорџ Буш је настојао да ту теоријску празнину и политичку конфузију дефинише као концепт ,,Новог Светског Поретка“ Тај термин свакако није био нов, јер га налазимо још у старом Риму,као и у Претпатоновској Грчкој , али се сада полази
од чињенице да је Запад из Хладног рата изашао као победник, при чему САД има највеће заслуге и водећу улогу. Због тога су САД сматрале да имају право да преобликују свет у складу са својим схватањима и интересима, пре него што би уједињена Европа повела главну политичку реч у свету. Истакнути амерички дипломата Хенри Мојсејевич Кисинџер у својој књизи Дипломатија објашњава да је у току трећи покушај САД да обликује свет према својим интересима и за њега то представља потпуно природан процес, јер је у сваком веку постојала нека земља која је у том моменту имала моћ и намеру да моделује међународни поредак у складу са својим интересима.

Судећи по приликама након Хладног рата, могло би се рећи да је НАТО савез успешно одиграо своју улогу и да је његова мисија завршена. Међутим, узевши у обзир да су САД-е из Хладног рата изашле као једина преостала светска суперсила, било им је у интересу да интегришу простор централне и источне Европе,у оквир евроатлантског безбедносног система. Тај начин је обезбеђивао сигурност да Русија неће поменути простор поново испунити својим утицајем, али је такође имао циљ да помери спољне границе НАТО пакта што дубље на исток остављајући Русију без стратешких упоришта у највећем делу Европе. Између Буша старијег и Горбачова је постојао незваничан џентлменски договор о неширењу НАТО пакта даље на Исток.

Испоставило се да је Запад тај договор изиграо, док је с друге стране, Горбачов готово сулудо и ступидно прихватио обећање да се НАТО неће даље ширити, у замену за његов пристанак на уједињење Немачке и њену целовиту интеграцију у НАТО,која ће касније резултирати укидањем немачке валуте и преласком на глобалну валуту Евро . Експлоатишући победу у Хладном рату, САД су издејствовале могућности за проширење НАТО савеза, али још битније, проширивање његових надлежности, тј. омогућавање ангажовања савеза изван граница држава Алијансе .

( наставиће се)

Др.Дејан Бешовић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: