Ко ли је све против србских добровољаца
Свети србски ратници
Узима се као несумњиво да су србски добровољци, ратници на које се војна обавеза није односила, “у разним историјским периодима… били познати под разним именима. Па зато имамо хајдуке, ускоке, четнике, комите, прекобројне, герилце, устанике и добровољце”.
Свима њима, без обзира на време у коме су живели и на разне начине војевали, исти циљ био је одбрана србскога рода и србске духовности, а једини мотив – родољубље.
А србско родољубље, данас препознатљивије као патриотизам, није особина која настаје смишљено, која потиче из области разумског, или рационалног, која се стиче школом, вежбањем, убеђивањем или било каквом другом обуком у одговарајућем тренутку, по потреби. Родољубље је утемељено у Србиновој подсвести, у његовом инстинкту или у његовој интуицији, оно се у његову подсвест утискивало генетски, још у мајчиној утроби, а оплемењивано је мајчиним млеком и успаванкама заснованим на србском генетском наслеђу, најдубље и најмисаоније израженом кроз србске народне песме најразличитијих облика и садржаја. Што ће рећи, док су млади Србчићи и младе Србкињице одрастали на матерњој мелодији, с тим су напевима у њих урастали и сви предачки митови.
У великим невољама, а њих су трпели сви нараштаји, Срби су се увек и изнова враћали сваком зову на одбрану сопствених митова и сопствених светиња. У мирним условима, Срби као да су склони запуштању сопствене националне мисли, можда у уверењу, или надању, да им не прети никаква опасност и да не постоји тренутна потреба за деловањем било каквог одбрамбеног механизма, чак ни оног који се тиче традиције, или предања.
У србској прошлости мирних је времена било мало, а сви који су се дуже или краће време задржавали на Србској Земљи као поробљивачи, улагали су огромне напоре да сузбију србске традиције и завештања и Србе лише националних обележја. “Позитивни” резултати у том смислу постизани су само у случајевима који су свођени искључиво на физичко уништење. Једино је полувековна комунистичка владавина, мање физичким уништењем, територијалним цепкањем и “производњом” нових нација на рачун србске, а неупоредиво више државном и политичком принудом и идеолошком подуком, успела да србску нацију обезличи, одузме јој оно што је у њеном бићу оличавало традиционалне вредности и наметне јој нове култове комунистичке религије.
Одвело би нас у безизлаз ако бисмо се овде бавили добровољаштвом у отпору крсташким ратовима од краја 12. до почетка 15. века, вођеним за рачун ватиканске римокатоличке јереси, скоро петвековним хајдуковањем против османског исламизма и двовековним аустријским настојањем да “укине” слободну србску државу. Ововремену западну фашикратију да и не помињемо.
Стога, зауставићемо се на најуопштенијем приказу србскога добровољачког покрета током друге деценије 20. века.
Добровољци у балканским ратовима
Србском добровољачком покрету током балканских ратова (1912-1913) мало је посвећивано пажње, због чега податке о броју добровољаца и у србској и у црногорској војсци историјска литература у Србији помиње тек узгредно или их, као што то, на пример, чине историчари Владимир Ћоровић и Владимир Дедијер, прећуткује.
Ипак, србској војсци се у тим ратовима прикључило најмање 73.200 добровољаца, што прекобројних, што устаника, што четника, што оних са стране. Јер, и страни дописници извештавали су о невиђеном одушевљењу за рат, дубоком патриотизму и свести о великој дужности србског народа. Један од њих писао је да “радници-печалбари који су недељама живели само од хлеба и лука, нису чекали исплату, већ су одмах пошли на збориште”, а други да је “видећи овај дубоки патриотизам и свету ватру која је букнула у свачијој души… постао свестан неминовности победе балканских народа”.
Што се тиче добровољаца у црногорској војсци, њих је било не мање од 33.000, не рачунајући један неодређено велик број жена, сестара, мајки и кћери црногорских ратника, које су у црногорској војсци биле једина “комора” и, врло често, једина санитетска помоћ; њиховим су старањем многи рањеници превијени још у току неке од битака, извучени са бојишта и, само захваљујући томе, остали у животу.
Додамо ли томе и преко 700 (седамсто) лекара и другог медицинског особља са стране, можемо закључити да се у балканским ратовима борило најмање 106.900 србских добровољаца.
Добровољци у Великом рату
Са пребацивањем добровољаца из србских крајева западно од Дрине и северно од Саве и Дунава почело је од тренутка кад је постало извесно да ће Аустроугарска објавити рат своме јужном суседу, а највећи део те нове добровољачке масе чинили су аустроугарски војни обвезници. На њихов смишљени прелазак у србску или црногорску војску само се формално-правно могло гледати као на дезертерство. У суштини, њихов прелазак у једну од тих двеју војсака (најчешће у србску) био је дуг свеколиком Србству и ретка прилика да се учешћем у оружаној борби против дотадашњих аустријских и угарских окупатора допринесе коначном ослобођењу све Србске Земље, западно и источно од Дрине и северно и јужно од Дунава и Саве.
Из једног списа који је 1. новембра 1917. године потекао из канцеларије Добровољачког одељења у Одеси (у служби Србског добровољачког корпуса), сазнајемо да је уочи самог рата и првих ратних месеци, “из освојених босанско-херцеговачких области прешло на територију Србије до 50.000 Босанаца и Херцеговаца… И упутише се готово сви… у позадинску службу војске и у грађанске дужности”, а од једног дела формиран је већи број добровољачких одреда и самосталних батаљона.
Знајући да је највише могућности за бежање пружао аустро-руски фронт и да је највећи број војника у руском заробљеништву потицао из реда оних који су се предали добровољно, “србска влада била је нарочито заинтересована да за своју националну идеју придобије те такозване руске заробљенике. Руси су показали разумевање за србску ствар, те је допуштено “да се пусте заробљеници из српских земаља Аустро-Угарске”, спремни за добровољно ступање у србску војску, у јединицу познату као Прва србска добровољачка дивизија, у којој се на дан њеног оснивања (16/29. април 1916), нашло укупно 9.904 добровољца, од чега Срба 98,4 посто. Временом, у Одесу пристизао је све већи број добровољаца, те је та војна организација прерасла у Србски добровољачки корпус.
Не зна се тачно колико је заробљеника приступило Србском добровољачком корпусу, али се рачуна да их је било 53-60.000. Несумњивим се може сматрати да је крајем септембра 1915. године у Србију пребачено нешто више од 3.750, да је у бојевима на Добруџи учествовало око 18.400, те да је на Солунски фронт пребачено око 24.760 добровољаца.
Солунски фронт у раној фази
Војне операције у раној фази Солунског фронта биле су праћене великим људским жртвама (приближно 33.000 војника и старешина избачено је из строја), тако да је србска војска морала бити реорганизована; на самом почетку 1917. године расформирани су Трећа армија и сви четврти дивизијски пукови, а број чета у батаљонима сведен је на три. Наредбом србске Врховне команде “укинути” су и “добровољци, наши поданици, способни за војну службу”, што значи да су и прекобројни пукови, и они добровољачки, престали да постоје. Расформиран је и Добровољачки одред, а његови припадници (распоређени у Дринску дивизију, 28. септембра 1916) одмах су стали у први борбени ред и, по природи ствари, били “намењени” за прве жртве.
Како су србске жртве на Солунском фронту биле велике, а Србија остала без сопствене основе за војничку попуну, једина могућност за опстанак србске војске на солунском ратишту виђена је у купљењу добровољаца у исељеништву, пре свега у Сједињеним Америчким Државама. Да би се придобили потенцијални добровољци, србска влада је средином новембра 1916. донела уредбу о насељавању у “новим крајевима”, по којој ће се добровољцима додељивати државна земља. Будући да се тада рачунало само с војничким поразом Аустроугарске а не и са њеним растурањем, Србија се сматрала обавезном да, у границама својих могућности, свим добровољцима из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева, онима који се не би враћали у Америку а не би им било повратка ни у завичај, обезбеди простор за насељавање и најосновнији услови за заснивање новога дома. У тој одлуци назначено је да ће сваком Југословену који из Америке дође у србске добровољачке трупе доделити пет хектара плодне земље у Маћедонији, ради насеља. “Земља је њихова ако остану живи, ако пак погину у борби право својине прелази на наследника, који морају бити: Србин, Хрват или Словенац”.
Почетком јануара 1917. године то право проширено је на све добровољце.
Добровољци из исељеништва
Из расположивих података недвосмислено се може закључити да је током ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године у србску и црногорску војску кренуло најмање 60.500 добровољаца из прекоморских земаља – укључујући ту и најмање 3.700 чланова медицинских мисија. У балканским ратовима учествовало их је најмање 16.200 (међу њима бар 700 медицинара), а у Великом рату (касније названом Први светски рат) најмање 43.900 (укључујући бар 3.000 чланова медицинских мисија, али без око 400 погинулих у бродолому “Бриндизија” у арбанашкој луци Медово, на Бадњи дан 1916 – којима се признаје добровољачки статус).
Добровољци и пробој Солунског фронта
Нешто више од половине укупног састава србске војске у завршним операцијама на Солунском фронту и у његовом пробоју чинили су добровољци.
Јер, од укупно око 140.000 војника у саставу србске војске, а можда и свих 150.000 – према неким “заокружујућим” изворима, у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева учествовало је најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су се пре Великог рата налазили под аустријском и угарском окупацијом.
Релативно малобројно учешће војника из Краљевине Србије у пробоју Солунског фронта, непосредна је последица србског повлачења преко Арбаније и Црне Горе, после војничког пораза у окршајима са немачком, аустроугарском и бугарском војном силом на самом крају друге ратне године.
Практично, ниво физичке и моралне спремности србских војника био је недовољно висок за све оно што се дешавало током аустро-немачко-бугарске офанзиве у Србији: “Било је и у српској војсци војника, подофицира и официра који су у тренутцима људских слабости напуштали борбу; било их је који су се и предавали непријатељу у борби када другог излаза није било да се сачува живот; било их је који су самовољно напуштали своје јединице, …физички измучени до крајњих граница… подлегли осећањима напуштености… потиштени бригама за остављеним породицама, …у нади да ће успети да се пробију кроз обруч непријатеља и да се врате својим домовима, они су полазили у сусрет трагичној судбини… По правилу ноћу, они су изостајали за својим јединицама, а затим најчешће у групама састављеним од рођака, суседа и пријатеља из истога места или краја, кретали својим кућама. Можда је било и оних којима је то пошло за руком; остале је хватао непријатељ, убијао као бандите или слао у заробљеништво”.
Непосредно после добијеног рата
Расположење створено пробојем Солунског фронта наговештавало је да би добровољци свој статус “за после рата” могли уредити без тешкоћа. Најпре, Уредба о добровољцима од 18. децембра 1919. предвиђала је да ће се добровољцем сматрати сваки држављанин новоствореног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца који је у србску војску ступио добровољно, закључно с 18. новембром 1918. године, те да ће се “добровољцима земљорадницима” разделити плодна земља ради насељења, “тамо где се насељавање буде вршило према плану”. Такође, било је одлучено да ће се земља додељивати само оним сиромашним добровољцима који ће је сами обрађивати. Ако би се контролом дознало да се додељена земља користи друкчије, она ће се одузети.
Непуна два месеца касније донесена је и Уредба о делимичној експропријацији земљишта великих поседа за јавне интересе и о колонизацији, а крајем августа 1920. године, издата је наредба да се приступи привременом насељавању добровољаца из пасивних крајева “у једну сношљивију ситуацију од ове у којој се сада без земље и без средстава за живот налазе”. После неколико дана дато је и упутство за извршење ове наредбе, а једна од најзначајнијих одредаба предвиђала је да ће се насељавати само добровољци који су ратовали на Солунском фронту и који о томе имају уверење Министарства за социјалну политику или до 1. априла наредне године прибаве одговарајућу објаву војних власти. Због тога што су и неки неземљорадници већ били запосели земљу пре доношења Уредбе о добровољцима, сви они сматрајући се оштећеним, протестовали су. Нарочито бурно реаговали су добровољци из Војводине Србске који нису доспели до Солунског фронта, већ су своје ратовање окончали на Добруџи – често и као рањеници. На протестној скупштини они су захтевали “да се и добручанима одмах дели земља за ову економску годину и да и они осете благодати за своје пожртвовање”.
Да би се избегле могуће непријатности, министар за аграрну реформу донео је 23. октобра 1920. године решење којим се земља за насељавање може дати и добровољцима других занимања, ако би они изјавили да ће ту земљу обрађивати и својим радом доприносити уређивању насељеничких колонија.
Крајем јула 1924. године формирана је политичка коалиција антисрбски расположених демократа Љубе Давидовића и Радићеве Хрватске републиканске сељачке странке, а Давидовићева влада сматрајући то најпречом мером, одмах је кренула са ревизијом добровољачких уверења и сужавањем и одузимањем добровољачких права. Неки дан касније, новосадска Застава то је оценила сасвим природним: “Антисрпски осветни дух покојне Аустрије најпре кеси своје зубе на оне, који су тој Аустрији ископали гроб. Данашњој влади је зато прва брига, да лупи по глави издајице – српске добровољце”.
Нажалост, статус србских добровољаца није ваљано решаван ни наредних година. Због тога, на годишњој скупштини Савеза ратних добровољаца одржаној маја 1938, једногласно је закључено да се 1. децембра исте године у Београду одржи “велики јавни протестни збор добровољаца Југославије због неизвршења закона о решавању добровољачког питања с тим, да се у негативном случају по овим питањима добровољци јавно одрекну добровољачких законских права уз повраћај примљених добровољачких уверења и добијених ратних одликовања”.
Власти нису допустиле да се намеравани скуп одржи, а нема писаног трага о томе да ли је добровољачка организација наставила свој притисак на владу.
Накнадни пораз србских добровољаца
А онда, Краљевина Југославија увучена је у нови светски рат и раздробљена. Чим се то десило, Анте Павелић, у времену док је под немачком заштитом стварао своју Независну Државу Хрватску (НДХ), 18. априла 1941. године донео је “законску одредбу” којом “сва земљишта, што су била подијељена т. зв. добровољцима на подручју Независне Државе Хрватске проглашује(м) данашњим даном хрватском народном имовином. Нитко од досадањих власника и посједника нема право на било какову од штету за ту земљу нити за било што, на тој земљи изграђено”.
То само као правни оквир, а практични део те процедуре били су усташки покољи србскога живља затеченог у границама новоуспостављене усташке НДХ; србски добровољци били су мета у свим тим крајевима, делом због тога што су сматрани србским националистима, а делом због тога што је биолошко уништење србског националног бића отварало могућност римокатоличкој јереси не само да увећа своје приходе, већ и да прошири територијалну надлежност.
У том злочињењу нису “попустљивији” били ни Хортијеви Маџари; они у после упада у Барању и Бачку, половином априла 1941. године, побили око 3.500 лица, док је број ухапшених, злостављаних и опљачканих премашио и десет хиљада. Истовремено, неколико десетина хиљада “недомицилних”, односно оних који нису рођени у Бачкој, били су протерани; највећом делом, то се односило на србске добровољце из ослободилачких ратова 1912-1918. године и чланове њихових породица. Од тога, око 42.000 лица пребачено је у међувремену успостављену усташку Хрватску; један део ту је одмах побијен, а већина је скончала у Јасеновцу.
А да би се одржао (очувао) “правни континуитет” са таквом антисрбском логиком хрватских и маџарских власти, Национални комитет ослобођења Југославије, чији је председник био Јосип Броз, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, донео је Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења. Не би ли се том чину дао душебрижнички карактер јер су колонисти углавном били Срби, одлуку је потписао бивши Србин, распоп Влада Зечевић, повереник унутрашњих послова; текст ове одлуке, објављен у Службеном листу Демократске Федеративне Југославије број 13 од 16. марта 1945. године, гласи:
“У последње време, без одобрења народних власти примећује се враћање и пресељавање колониста (насељеника) који су раније били насељени у Македонији, Косову, Метохији, Срему и Војводини.
Будући да се овим наноси штета самим колонистима, јер се излажу трошковима, пошто још нису створени услови за њихов повратак у ранија насеља, то с обзиром на све предње, а да би заштитио саме насељенике од непотребног пута и излишних трошкова
Решавам:
1. Привремено се не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живљења и нека сви остану на својим местима, с тим што ће им Народно-ослободилачки одбори указивати и даље сваку помоћ;
2. Пошто ће питање колониста бити решено посебном Уредбом, то ће бити благовремено обавештени ко ће, када и у који крај државе моћи да се пресели”.
Како то пише на једном месту, “тим актом само на Космет спречен је повратак око 12.000 домаћинстава са око 60.000 чланова – колониста, међу којима је био велики број ратних добровољаца и њихових породица. Истом Одлуком, много већем броју ратних добровољаца и њихових породица забрањен је повратак у Барању и Бачку”.
Мора бити да су колонисти на прави начин схватили смисао те одлуке јер је распоп Влада 4. јула исте године потписао решење (објављено у Службеном листу ДФЈ број 48 од 10. јула 1945) којим се “забрањује до даље наредбе свака продаја, куповина и задуживање пољопривредних земљишта, шума, пољопривредних зграда и објеката, који се налазе на пољопривредним газдинствима без обзира да ли су оне власништво појединаца, установа или приватних предузећа”. Онима који решење не буду поштовали, запрећено је Законом о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне саботаже.
И даље “бринући” о колонистима, већ 3. августа исте године, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области (Службени лист ДФЈ број 56 од 5. августа 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти добили земљу “као награду за услуге ненародним режимима”, нови законодавац смислио је врло једноставну законску одредбу: корисници аграрне реформе извршене пре 6. априла 1941. године на територији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, “губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тапију” или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маћедонац или Шиптар, био “политички” емигрант. У новоуспостављеним “ослободилачким” односима, то је значило да је сваки Шиптар (макар и тек приспео из Арбаније) или Маћедонац, обичном изјавом да је одузета колонистичка земља (и добровољачка, дакле) до 1918. године била његова својина, без било каквих правних сметњи постајао власник те земље.
Годину и по дана касније, 22. фебруара 1947, законодавац се досетио да је неки од предратних колониста могао избећи све замке управо поменутог Закона о ревизији, те је формулисао нов Закон о поступању с напуштеном земљом колониста у Аутономној Косовско-метохијској области (Службени гласник Народне Републике Србије број 9 од 28. фебруара 1947). Привидно водећи рачуна о праву, Президијум Народне скупштине Народне Републике Србије послушнички је обзнанио следеће:
“Колонисти и аграрни интересенти којима је додељена земља у Косовско-метохијској области пре 6. априла 1941. године а није им одузета ревизијом извршеном на основу чл. 4 и 5 Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области од 3 августа 1945 године – губе право на исту ако се до 30 септембра 1947 године не врате на своја имања и отпочну са обрадом”.
Било је то време кад је велик број некадашњих колониста односно србских добровољаца и аграрних интересената, био неписмен, кад су њихове могућности да сазнају шта то све пише у некаквим службеним новинама – биле никакве и кад многи од њих нису ни преживели рат, тако да је овај Закон једино имао за циљ да земљу одузме и оним колонистима којима, ко зна из којих разлога, земља до тада још није била одузета.
Радило се, заправо, о Брозовом обећању арбанашком комунистичком вођи Енверу Хоџи да ће му “поклонити” Косово и Метохију – због чега је и забрањено да се 250.000 прогнаних Срба врати на своја огњишта, а њихова имања “преузело” је око 300.000 дивљих насељеника из Арбаније. Кад је 1947. године Енвер Хоџа дошао у Београд по оно што му је обећано, министар за аграрну реформу и колонизацију Сретен Вукосављевић није пристао да потпише наредбу о прогону остатка Срба с Косова и Метохије и тако је остварење тога великог комунистичког пројекта мало застало. Друг Енвер вратио се тада празних шака, али је после тога отворен пут шиптарском терору који је, најпре са благословом југословенске комунистичке олигархије а од лета 1999. под непосредном заштитом западне фашикратије, у наше дане довео до скоро потпуног затирања србских трагова на Косову и Метохији.
А онда, у условима продужене хрватске окупације србских крајева (и србског народа) у Брозовој Југославији, Министарство унутрашњих послова Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), под Пов. ИВ бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947, донело је решење којим се Савезу ратних добровољаца из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године забрањује рад, а имовина удружења конфискује у корист државе. Образложено је то наводом да је “рад чланова Савеза” током Другог светског рата био “у својој суштини противнародни и издајнички”, чиме је “јасно обележио профашистички карактер ове организације” јер је “само у Црној Гори кажњено преко 15 бивших чланова Савеза… због сарадње с непријатељем”, а у Босни и Херцеговини “више од 12” чланова Савеза због издаје и учешћа “у фашистичким, усташким и четничким одредима”.
Под ПО бр. 1802/47 од 24. марта 1947. године потврђујући решење свог Министарства унутрашњих послова, Влада ФНРЈ оценила је да “околност што је било чланова Савеза, који су били на страни народноослободилачког покрета… нема уплива на просуђивање профашистичког обележја Савеза као организације, јер није резултат директива или било каквих акција те организације. Напротив, Савез као организација није испунио свој задатак и није свој рад ускладио са интересима народа, а својим пасивним ставом у часу окупације потврдио је свој профашистички карактер… Пошто је… решењем (Министарства унутрашњих послова) правилно утврђен профашистички карактер организације, који је у пуној мери дошао у часу и током окупације, то нема никаквог уплива евентуални ранији антифашистички став организације”, на који се Савез ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912- 1918. године позивао и због чега се жалио.
Србски добровољци осуђени су, тако, на ћутање о себи.
Ћути се о њима и данас, иако већ подуго делује Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, у Београду. То се Удружење (обновљено на Видовдан 1969. године, залагањем академика Радивоја Кашанина, србског добровољца родом из Барање, и захваљујући разумевању Бранка Пешића, ондашњег председника Скупштине Града Београда), које је, ко зна због чега, избегло да у свој наслов упише реч “србских”, држи спискова сачињених у Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије, по којима је од 1928. године, од када је донесен нови закон о ратним добровољцима, до априла 1941. године, издато 43.628 нових добровољачких уверења, а стара уверења издата од 1919. до 1928. су оглашена неважећим. На том се списку налазе само добровољци који су надељени земљом или су уместо земље добили државне обвезнице на одређену новчану суму.
И у међувремену, и касније, брисани су многи добровољци из чисто административних разлога: највећег броја погинулих добровољаца нема у спиковима (примера ради, у добровољачкој колонији Липар, раније Емушић, међу укупно 257 носилаца добровољачких права нашла се само једна удовица, а у Степановићеву, раније Марија мајур, међу нешто више од 500 надељеника било их је четири); велик број погинулих добровољаца, младих и нежењених, није се сматрао нечијим храниоцем, због чега је одмах отпао као добровољац; многи добровољци из прекоморских земаља вратили су се после рата у државу из које су стигли у рат; они који нису до одређеног рока насељени на надељену земљу; они који су остали без наследника; они који нису успели да савладају најразличније административне формалности. При томе мора се имати у виду да се на добровољачка имања није примењивало грађанско право, већ је за њих измишљено посебно “добровољачко право” по коме је сваки добровољац, у сваком тренутку, могао изгубити свој добровољачки статус.
А кад се србски добровољци не броје по административном нахођењу, већ по ослободилачком доприносу током србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, по вишегодишњим истраживањима овог потписника било их је у балканским ратовима најмање 106.900, а у Великом рату најмање 216.200; укупно, дакле, преко 323.000 – око 98,5 одсто Срба.
(Овде може стати и једна не баш неважна напомена:
Што војни списи не садрже довољно података о учешћу србских добровољаца у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године, заслужан је, делом, и труд високих војних команди да затуре трагове о њиховој бројности и тако “очувају” ратничку улогу редовног армијског састава, али и своју сопствену).
Скоро сви добровољци, преко 99 одсто, били су у свом завичају земљорадници; тек по изузетку, међу њима се нашло нешто занатлија и тек по који интелектуалац. С овима последњим друкчије није ни могло бити, ако се зна да је Арчибалд Рајс, велики пријатељ србског народа, непуних десет година касније записао да је интелигенција у србском народу “постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа народна својства. Пре великог рата она још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови ‘интелигенције’, још била родољубива… Надувана ‘интелигенција’ се током рата истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење… Издавали су се за представнике просвећене Србије… Захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије… постала је још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата… Одморна, захваљујући забушавању током рата, ‘интелигенција’ је искористила тај умор оних који су градили величину своје земље… Истинске вредности српских земаља… истиснуте су”.
Ових година
С обзиром на злехуду судбину која их је задесила у Брозовој Југославији и чије трагичне последице још увек нису успели да отклоне, Срби имају много разлога за незадовољство политичким резултатима своје војничке победе над Аустроугарском и њеним савезницима. Посебно морају бити незадовољни србски добровољци познати некад као свети србски ратници а понегде као Верници Отаџбине, којима не би суђено да истину о себи виде записану и чују за живота.
Односом ововремених власти у Држави Србији према србским добровољцима морали би бити незадовољни не само њихови потомци, већ и сваки Србин који србски мисли и који је забринут за опстанак србскога рода – ако ни због чега друго а оно због тога што је тај однос умногоме упоредив са логиком усташко-хортијевско-бро
По несрећи, србски добровољци су за ту власт и даље профашисти, она не хаје за бројне предлоге да као правни следник оне Југославије која је добровољце “произвела” у профашисте – то административно решење поништи. Мојој маленкости дало се да први пут, половином септембра 2014. године, предложи председницима Републике и Владе да “Влада Републике Србије, правне наследнице некадашње брозовске Југославије, мало ФНРЈ, мало СФРЈ, поништи решења која су њене претходнице доносиле, како следи:
1. Решење Министарства унутрашњих послова ФНРЈ, под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, којим је Савез ратних добровољаца проглашен профашистичком организацијом;
2. Решење Владе ФНРЈ, која је, као надлежни орган, жалбу Савеза ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године на цитирано решење одбила као неосновану и тиме потврдила, као коначно, да се Савезу ратних добровољаца забрањује рад а његова имовина конфискује у корист државе, о чему је 24. марта 1947. године, под бројем ПО. Бр. 1802/47, Генерални секретаријат Владе ФНРЈ обавестио Министарство унутрашњих послова ФНРЈ.
Предлажем, на крају, да Влада Републике Србије предузме мере како би се створили услови да решење Уставног суда Републике Србије број IУ-238/89 од 16. маја 1991. буде примењено, супротно ставу Министарства финансија Републике Србије исказано 10. фебруара исте године да ‘правне последице дејства наведеног закона на грађане којима је по наведеном основу одузета имовина нису отклоњене, тако да за сада не постоје правне могућ-ности за повратак наведене имовине’, нарочито добровољачких домова грађених средствима србских ратних добровољаца”.
У којој мери званична историјска наука у Срба и државни врх у Србији потцењују и обесмишљавају србски добровољачки покрет 1912-1918. године, казују бар два примера:
Први, пре седам-осам година, на Филозофском факултету у Београду “удељен” је докторат историјских наука извесној особи која блебну (и остаде жива) да “ангажовање добровољаца из Америке, иако без реалног значаја за успех војних напора Србије и Црне Горе, постаје важно у политичком, моралном и симболичком смислу… а на крају број добровољаца није премашио 10.000”;
И други, кад су се пре три и по године, “руководства Србије и Републике Српске договорила… о обележавању заједничког празника – 15. септембра, дана када је пробијен Солунски фронт”, празника названог Дан србског јединства, слободе и националне заставе, Председник Републике Србије изјавио је да “данас славимо дан пробоја Солунског фронта, када су се, 15. септембра, војницима Србије, који су прошли кроз пакао Албаније и током ратног сукоба изгубили педесет одсто својих сабораца, прикључили добровољци из других српских крајева. Било их је десет одсто из Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна, свих делова где су Срби живели. Србин није могао да прихвати обавезу да ратује против Србина и прикључио се уз нашу једину црвено-плаво-белу заставу, која нас и данас уједињује… Ако смо јединствени, сложни, уједињени, ми Срби, а ово није само државни празник, већ свесрпски, можемо да превазиђемо све недаће, победимо све проблеме, осигурамо и гарантујемо будућност наше деце”.
Лепо речено, али зато, уз “заборавност” да се ради о “профашистима”, нетачно у делу који се тиче и србских добровољаца и србских губитака “кроз пакао Албаније и током ратног сукоба”.
Тешко је објаснити због чега је помињао десет одсто “прикључених” добровољаца јер је 2014, као Председник Владе Републике Србије, игнорисао предлог овог потписника да се поништи брозовско решење (са потписом јадног Србина Александра Ранковића) из 1947, којим су србски добровољци из ослободилачkих ратова 1912-1918. године проглашени профашистима.
Кад је већ тако поступљено 2014, друкчије није могло проћи ни писмо председницима страначке Скупштине, Републике и Владе, као и свим министрима, послато 14. септембра 2023. уз поруку да “по ко зна који пут подсећам на срамотан став Републике Србије према србским добровољцима из србских ослободилачких ратова 1912-1918, проглашеним 1947. профашистима” – добровољцима чије је “профашистичко” дело узето пре три године “за наводни дан србскога јединства и заставе”, Њима је постављено и питање “чиме се можете оправдати за такво непочинство и како ли ће о вама судити генерације – ако до тада Србство опстане јер ко ће се усудити да га добровољно брани, зна ли да тим чином постаје профашиста –, које ће можда доживети да неко паметан, достојанствен, истинољубив и мудар, са србских добровољаца, тих Верника Отаџбине и Светих Србских Ратника збрише љагу нанесену у комунистичко време а врло пажљиво неговану и током ваше владавине”.
Као да су докторских “десет хиљада” и председничких “десет одсто” настали по рецепту позајмљеног од Србског Црвеног крста коме није сметало да после Великог рата изведе кус и, најблаже речено, непромишљен и непристојан закључак да је “било у Србији 543 члана медицинских мисија од којих 100 лекара”. Али, такво размишљање није за Србски Црвени крст представљало неку новину, будући да је из њега потекао и податак о доприносу “чак” 415 чланова медицинских мисија у балканским ратовима.
Cамо зарад поређења: маленкости овог потписника дало се да прикупи имена 3.460 чланова страних медицинских мисија у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године, од тога око 1.100 добијено је из архива у Глазгову/Шкотска.
А и то је далеко од стварнога броја јер нема података о саставу бројних медицинских мисија са стране, као што се ни у бројним познатим мисијама не помињу имена медицинских сестара, болничара и пратећег особља у њима. Зна се, примера ради, да је Универзитет из Торонта/Канада послао две мисије с укупно 50 лекара и професора, 73 болничарке и 173 лица у помоћним службама, али су безуспешни били покушаји да се дође до њихових имена; чак је и србски конзулат у Торонту избегао да помогне.
Илија Петровић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.