Ања Филимовова: Дуга припрема и брза реализација-организација геноцида у Независној Држави Хрватској

Са оснивањем 10. априла 1941. године Независне Државе Хрватске започело је оперативно стварање организационе, логистичке и правне базе за геноцид. Идеолошка фаза је већ давно пређена: као „термонуклеарно гориво“ послужио је расно-националистички антисрпски шовинизам Партије права Анте Старчевића и Јосипа (Језе) Франка (старчевићанци и франковци) који су се у континуитету развили у усташки покрет Анте Павелића, а на дубљем унутрашњем нивоу, „плутонијумско језгро“, представљала је традиционална доктрина крајње нетолеранције римокатоличке цркве према „схизматицима-православнима“ са једне стране, и „цивилизацијско-културне супериорности западних католичких народа“ над њима – са друге.

При томе, римокатоличка црква на југословенском простору је с почетком XX века, као одговор на изазове „либералног и демократског поретка“, започела с организацијом широких народних маса у различите католичке покрете и Католичку акцију, притом последња је временом апсорбовала прве. К Католичкој акцији (од 1936. године – Чиста католичка акција Алојзија Степинца, који је од 1937. године заузео место Загребачког архиепископа) припадале су најмасовније хрватске организације: „орлови“ („црна гарда папства“), распуштени 1929. године и „поново рођени“ под именом „Крижари“ (крсташи) и „Хрватски јунак“ (Хрватски херој). Посебна историјска улога Степинца била је у томе што је ујединио све хрватске католичке покрете и организације против пројекта федеративне трансформације југословенске државе са издвајањем Бановине Хрватске. Само његова Чиста католичка акција могла је променити напоре за решавање хрватског питања пројектом федерализације Југославије са остављањем Хрватске у заједничкој држави са Србима, пројектом Влатка Мачека (најутицајнијег хрватског политичара 1930-их и његове најмасовније Хрватске сељачке странке, ХСС) у правцу коришћења „револуционарних метода“ усташког покрета Анте Павелића[1].

Међутим, најзначајније је то што, упркос, чини се, налажењу са супротних страна барикада, управо Мачек је легализовао усташку власт у Независној Држави Хрватској. Али то само по себи не би било довољно. Питање успостављања власти, у идеолошким „поставкама“ које као главну тачку, јасно и гласно, означавају физичку ликвидацију људи по етничком и религиозном знаку, – пре свега је питање поседовања ресурса и апарата насиља способног за спровођење таквих мера. Али ствар је у томе што су усташе после извршеног убиства краља Југославије Александра Карађорђевића и француског министра иностраних послова Луја Бартуа 1934. године, у сарадњи са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом, били у маргиналној позицији односно мале групе, чије су акције биле сведене на локалне терористичке и диверзантско-саботажне чинове. За стварање геноцидног државног пројекта то није било довољно. Усташе су морали доћи на већ припремљено тло, и како год то чудно звучало на први поглед, тло је било припремљено са једне стране од стране Влатка Мачека, а са друге стране духовног вође над Хрватима-католицима, главе римокатоличке цркве у Југославији, Загребачког архиепископа Алојзија Степинца. И Мачек и Степинац су проложили пут усташама, фигуративно изражено, „постављајући пред усташама црвени тепих“ уместо да уложе све напоре да спрече ово радикално екстремистичко покретање.

Широко је познато да су инструментом провођења геноцидне политике послужили усташе, домобрани, легионарске јединице, хрватска и муслиманска милиција, јединице СС, које су укључивале „грађане НДХ“ Хрвате и муслимане. У историографији се углавном као злочинци наводе „усташе“, иако су злочини почињени од стране чланова свих наведених формација. Али ако се у погледу виновника геноцида међу другим формацијама обично наводи као „немачки“, „италијански“, „бугарски“ и др., у односу на усташе врло ретко се прецизира њихова не само етничка, већ, што је важније, државна припадност – хрватска, имајући у виду НДХ. Али главна политичка улога прешла је на Павелића и његов маргинални покрет буквално у предвечерју стварања НДХ. Мачек својим ауторитетом није само одредио политички дискурс хрватском сељаштву, најбројнијем слоју у Хрватској, већ је у другој половини 1930-их, док је Степинац обезбеђивао унутрашњу духовну и спољашњу мобилизацију католика, формирао војнизиране јединице под називом Хрватска сељачка заштита (ХСЗ) и Хрватска грађанска заштита (ХГЗ).

Почетак деловања ХКЗ обележава тајни циркулар Мачека од 22. априла 1936. године, који је наређивао оснивање наоружане јединице „Ноћна стража“ под изговором супротстављања комунистичким немирима, могућим 1. маја. Покрет се одмах проширио по хрватском Загорју, северозападној Хрватској и делом у Славонији. Након „велике победе“ ХКП на локалним изборима 1936. године, део руководства и чланства партије сматрао је да ХКЗ више није потребна. Међутим, покрет је наставио са радом и током друге половине 1936. године се проширио у Славонији и другим деловима Савске бановине. У октобру је добио „Упутство за провођење вежби“, на основу којег су почеле војне вежбе организације, на челу са самим В. Мачеком. Све ово је пратио и много тога знао Департман за заштиту државе Савске бановине, али није предузимао никакве репресивне мере. Специјалним циркуларом од јануара 1937. године В. Мачек је наредио стварање партијске милиције у свим котарима (окрузима) Савске и Приморске бановине. Крајем 1937. године ХКЗ у Савској и Приморској бановини је бројао већ 50.000 чланова. Центар сваког одсека организације налазио се у округу, а бројност војске по округу кретала се од 800 до 2500 људи. Основне војне јединице биле су рачуни, водови и чете, вод је бројао од три до пет рачуна, чета је обично бројала око 200 људи, а у округу је могло бити од две до пет чета. Испорука оружја и опреме вршена је углавном из Италије и Аустрије, најчешће преко Јадранског мора.

Посебно важну улогу ХКЗ је одиграла на парламентарним изборима 11. децембра 1938. године, истакнувши се изванредном организацијом бирачких места. Резултат је био још већи успех Хрватске сељачке партије Мачека него на претходним парламентарним изборима. То је подстакло премијера Милана Стојадиновића да започне репресије против ХКЗ и фактички протера њене вође из Загреба на почетку 1939. године. Али Стојадиновић је потценио политичку тежину противника и ускоро је и сам добио отказ.

Мачек је са кнезом Павлом Карађорђевићем (формално – са премијером Драгишом Цветковићем) те године потписао споразум о стварању Хрватске Бановине. Чинило се да је формула федеративног решења хрватског питања у Југославији победила. Аутономна Хрватска добила је бана, локалну администрацију, новчану јединицу, као и оружане формације полиције и легализацију ХКЗ. Ово решење, истиче српски академик Милорад Екмечић, „није било плод демократске процедуре, већ је донето у условима опасности – агресије против југословенске државе. Основна полазна тачка био је притисак британских кругова“. До данас није у потпуности разјашњено ко је и када створио пројекат граница Бановине Хрватске, у којој су се нашла сва подручја историјске Војне границе, насељена са 90% Срба, „који су чинили око трећине територије Хрватске“. У самој Бановини развијен је читав низ мера за бојкот Срба и Хрвата југословенске оријентације, они су све више изложени претњама и физичким нападима, и уместо смањења, после стварања Бановине ова пракса је само појачана. Официри траже премештај из Хрватске или шаљу своје породице на безбедна места, нове власти отпуштају „непоуздане“, у званичним извештајима се наводи да Мачек и даље може да намеће конструктивну политику, али сама ХСС почиње да се раслојава, док франковци и групе усташа враћене из емиграције све отвореније агитују против Југославије за независну Хрватску.

Мачек легализује ХКЗ „Одлуком о легализацији“ од 12. јануара 1940. године. Тада је ХКЗ већ укључивао пешадијске, коњичке и моторизоване јединице. ХКЗ је била организована по регионима, главнокомандујући је именовао команданте округа и суперинтенденте за неколико округа или градова. У истом том јануару 1940. године у Загребу је отворена официрска школа, у којој су организовани официрски курсеви за чланове, посебно функционере ХКЗ, сваки курс је трајао од четири до шест недеља, а похађало га је око 100 људи. Још 1934. године је створена „Мачекова гарда“ – специјална јединица од 50 гардиста, чији је задатак био заштита лидера ХСС-а Влатка Мачека, међутим отада је број Мачекових гардиста, углавном младих, порастао. У ове редове је такође улазила и усташка младеж. Старешина „гардиста“ био је лични возач Мачека Влатко Рожич, лична гарда Мачека постала је обавезан део свих догађаја и свечаности ХСС-а.

Хрватска грађанска заштита (ХГЗ) створена је у јулу 1938. године, првобитно се појављује као подјединица ХКЗ. Руководство је преузео бивши аустро-угарски официр Звонко Ковачевић. ХГЗ је била организована на исти начин као и ХКЗ и састојала се из рачуна, водова (вод је укључивао 4 рачуна) и чета, чета бројношћу од 200 до 220 људи укључивала је четири-пет водова. Батаљон је био састављен од четири чете и бројао од 800 до 1000 људи. ХГЗ је имала од 3000 до 4000 сопствених чувара. Касније је у ХГЗ формирана штурмовачка чета на челу са Крунославом Батушићем, коњичка чета под командом Драгутина Белака и моторизована на челу са Фрањом Леаковићем. Осим у Загребу, трупе ХГЗ стварају се у свим већим и значајним градовима Бановине Хрватске, у њима се одржавају бројне церемоније и параде које истичу војну моћ ових снага ХСС-а. Чак и бан Шубашић је на почетку 1941. године добио борце ХКЗ као своју личну пратњу и заштиту. Међутим, са доласком на власт „своје“ партије ХКЗ почиње сама да спроводи терор и насиље према дисидентима, својим бившим и садашњим политичким противницима. Али често жртве постају Срби, а насиље се претвара у убиства људи, која ретко истражује полиција. Централне југословенске власти прећуткују ове злочине ХКЗ.

Организација с којом ХКЗ често долази у сукоб је спортска, али такође и полувојна организација „Сокол“ Краљевине Југославије. Сам Мачек је 1936. године наредио члановима своје партије да напусте „Сокол“. Прва фаза конфликта ХКЗ са „Соколом“ почела је 1938. године, када су немири у Загребу брзо пренети на целу Хрватску Бановину. Ови сукоби често су завршавали са смртним исходом, што је, међутим, било скривано од обе стране. ХКЗ није презао ни од директне експропријације имовине „Сокола“. Међутим, власти Београда су биле равнодушне према овим изливима насиља од стране ХКЗ и прећуткивале су сличне инциденте. Штавише, Београд је био равнодушан и према правној страни ствари – компетенције и оквири деловања ХКЗ законски нису били дефинисани, што је појачавало атмосферу правног безакоња и хаоса.

Највише се против притиска и терора ХКЗ изјаснио бан Иван Шубашић, који је издао неколико меморандума, наређења и упутстава, у покушају да заустави незаконите и насилне акције ХКЗ. Од средине 1940. године покушавао је да уједини ХГЗ са полицијом, али то није успело због масовних протеста чланова ХСС. Међутим, немоћној централној администрацији и масовној, али неодлучној решености хрватског питања у облику неке федерализације земље (врхунац Мачековог дела било је стварање Хрватске Бановине, даље од тога није ишао), зато су ове две стране биле одбачене на маргине историје силом, током деценија припремане за спровођење најрадикалнијих мера. То су били франковци-усташе, који су постепено инфилтрирали у редове ХСС и ХКЗ (укључујући и управни апарат), штавише, преко партије почели су да заузимају кључне позиције у централној и окружној управи Бановине. Иако је сам Мачек директно сарађивао са усташама до 1939. године, посебно са посланицима парламента Бановине. Године 1937. он је помогао повратак из емиграције око 200 усташа, који су активно укључени у рад широм Бановине.

Охлађивање односа између усташа и ХСС почиње 1938. године, појачавајући се после Божића 1939. године. Разлике су пре свега биле узроковане различитим приступима решењу хрватског питања. ХСС на власти залагала се за очување Југославије, док су усташе и даље непомирљиво заступале став о изласку Хрватске из њеног састава, све чешће прибегавајући насиљу, терористичким актима, убиствима и диверзијама. Такође, често су настајали сукоби између националиста и комуниста, у које се умешава ХСС, вршећи масовна хапшења усташа-националиста и смештајући их у логоре. ХКЗ је почела да прогања све до којих је могла да допре – Роме који се баве криминалом и скитањем; сељаке који су коначно дочекали „своју власт“ и који су почели безмилосно да секу шуме; бивше присталице режима (да би се „оппозициона активност“ обесхрабрила); Србе четнике који су задржали значајан арсенал оружја (то је постао један од извора попуне бојног залиха ХКЗ). Занимљиво је да недуго пре потписивања споразума Цветковић-Мачек (26. августа 1939.) последњи је преко својих канала водио преписку са италијанским министром спољних послова Галеацом Чијаном о спремности да подигне устанак 400.000 људи у земљи. Дакле, реч је о фактички спремној војсци. С временом је и ХГЗ такође постала масовна организација која је стицала све већи значај, њен утицај у политичком животу Бановине Хрватске оштро је растао. Након оснивања Бановине Хрватске, планови ХСС у вези са ХКЗ постајали су све отворенији. Првобитно формирана као одбрамбено формирање ХСС, заштита је на крају требало да постане, по замисли Мачека, „хрватска војска“ у саставу Војске Краљевине Југославије, при чему је њен примарни задатак био пре свега заштита хрватских националних интереса у Југославији, „целе територије и права Бановине Хрватске“ и „спречавање повратка историјског точка ка централизму и хегемонији Београда“. Штавише, сам Београд је именовао све више Хрвата на водеће војне позиције, а ХКЗ у Бановини је све више сарађивала у активностима са жандармеријом.

Преговори са Чианом су изненада прекинути од стране самог Мачека. Крајем 1939. године Мачек је приступио „подмлађивању“ ХКЗ, која је од почетка 1940. године добила уверено ширење по целој Бановини Хрватској, при чему је активни саучесник њених акција био „Хрватски јунак“.

На локалним изборима 1940. године у Бановини Хрватска ХСС доживљава нови успон. Међутим, државни удар 27. марта 1941. године „меша све карте“, и, бојећи се одмазде од новог премијера Југославије генерала Душана Симовића, руководство ХСС преферира да се скрије, док ХГЗ заузима кључна места Загреба и других великих градова, између осталог, да би контролисала администрацију широм Бановине. Међутим, Мачек одлучује да уђе у владу Симовића, што изазива неприкривено разочарање и негодовање ХКЗ и ХГЗ, које фактички напуштају Хрватску сељачку странку и самог Мачека и окрећу се ка усташама Анте Павелића. Влатко Мачек је планирао распуштање ХКЗ и ХГЗ, пошто су „одиграли своју улогу“, међутим, након напада Немачке, Италије и њихових савезника на Краљевину Југославију, они заузимају субверзивни антидржавни став: блокирају мобилизацију, пљачкају војне складиште и разоружавају војске Краљевине Југославије, помажући непријатељу и покрету усташа, што олакшава последњима да преузму власт у НДХ. Сам Мачек у радио обраћању 10. априла 1941. године дао је упутство да се не противи новим властима НДХ, већ да сарађују са њима.

Тако је за време стварања Независне Државе Хрватске ХКЗ одиграла кључну улогу. У најосетљивијем и најнестабилнијем тренутку, тренутку „дестабилизације“, предаје власти од Мачека ка Павелићу, уласка снага Трећег рајха у Загреб, стварања НДХ на простору насељеном углавном Србима, које чисто математички усташке снаге нису биле у стању да „прогутају“, управо ХКЗ Мачека постала је главни наоружани упориште усташког режима и пружила је пуну подршку у успостављању нових усташких власти на већем делу хрватског простора, посебно на територији Босне и Херцеговине.

Павелић је институционализовао и легализовао геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима као државни пројекат, чији је циљ био „стварање чистог хрватског животног простора“, „чисте хрватске нације“, средством реализације – биолошко уништавање Срба и Јевреја, проглашених „највећим непријатељима Хрвата“, а међу непријатеље су убројани и Роми – као представници ниже, неаријске расе. Ова три народа нису имала места у хрватској држави, исто као ни непоуздани Хрвати. Стварање НДХ и систем логора смрти Јасеновац, – истиче водећи српски историчар, филолог и социолог Слободан Антонић, – „плод је тровековне политичке културе Хрватске, у основи које лежи религијска, класна и етничка мржња према Србима, као и пројекат њиховог истребљења“.

У прва три месеца постојања НДХ усвојен је закон о заштити народа и државе (17.04.), Закон о забрани ћирилице (25.04.), Закон о држављанству (30.04.), Закон о расној припадности (30.04.), Законска одредба о заштити аријске крви и части хрватског народа (30.04.), Законска одредба о преласку из једне вере у другу (3.05.), Законска одредба о заштити народне и аријске културе хрватског народа (4.06.), законска одредба о обавезној декларацији имовине Јевреја и јеврејских предузећа (5.06.), Законска одредба о спречавању сакривања јеврејске имовине (5.06.), законска одредба о стварању Државног управљања за поновно насељавање (24.06.), Ванредни закон од 26.06. којим се утврђује колективна одговорност Јевреја и наредба о слању у „места заточења под отвореним небом“, законска одредба о имовини лица која су напустила територију Независне Државе Хрватске и др. По правној основи НДХ Српска православна црква је била забрањена (18.07.), забрањена је употреба назива „српска православна вера“ и ћирилице, затворене су српске школе, око 120.000 Срба је исељено са територије НДХ (насилно или самоиницијативно, бежећи од усташких зверстава), српска интелигенција, трговачко-индустријска елита као социјалне групе су уништене.

Пракса терора је уведена у дејство, и политика геноцида је дала прве резултате.

Од момента оснивања НДХ формирају се концентрациони логори („сакупљачки“, „радни“, „концентрациони“ логори, који су, у суштини, били логори смрти), међу којима се посебно издваја група логора Госпић (Јадовно) и група логора Јасеновац. При томе, ако је „фабрика смрти“ у Освенциму II (Биркенау) почела са „радом“ у октобру 1941. године, логор смрти у Јадовном је почео са радом већ у мају, логор на Пагу – у јуну, а Јасеновац – у августу 1941. године. Јадовно представља 16 места егзекуција, јама у које су, као правило живи, усташе бацале Србе и Јевреје из различитих места – Госпића и околине, Сарајева и околине итд., што само по себи указује на реализацију државног, а не „локалног“, пројекта.

У мају, јуну и јулу 1941. године у стотинама места у Хрватској и БиХ одиграле су се масовне егзекуције над Србима, при чему је скоро искључиво коришћено бело оружје – ножеви, секире, чекићи, ковадлице, палице, са каснијим бацањем тела у карстне провалије – јаме. За разлику од нациста, који су формирали систем неличног истребљења људи, геноцид у НДХ „обележила“ су ритуална убиства на јавним местима и садистичка иживљавања над жртвама. По свирепости, геноцид у НДХ премашује сваку моћ маште.

То јест, уз почетак процеса уништења Срба на српским етничким територијама започео је процес масовног интернирања и стварања система логора са првим логорима смрти са центром у Госпићу, тако да је процес добио убрзани и систематизовани карактер. Чак су и „хрватске железнице“ и остала средства превоза играла важну улогу у депортацији жртава до места егзекуција. Међутим, кључну улогу одиграла је масовна подршка геноцидној политици, масовна организација бирократског апарата и становништва (партијом и војним формацијама Мачека и Католичком акцијом Алојзија Степинца), „световно и духовно“ припремљених за масовна убиства својих суседа на најизвитопереније начине, без обзира на пол и старосну доб. Убиства су, нагласимо, имала изразито конфесионално-етнички карактер. Тако, командант 4 / XI корпуса италијанских окупационих снага у првим данима постојања НДХ известио је своју команду о прогону Срба у Славонији, објашњавајући да Хрвати желе „потпуно да избаце православну религију из државе“, али проблем није лако решити, јер „у тој најплоднијој делу територије, припојеној Хрватској, живи око 500.000 православаца“.

Већ на дан проглашења НДХ, 10-11. априла 1941. године, у свим већим градовима су ухапшени представници српске интелигенције – свештеници, политичари, трговци, издавачи итд. 10. априла усташе су ухватиле неколико стотина војника и официра бивше армије Краљевине Југославије у котару Слуњ, током ноћи са 10. на 11. април убили су четири особе и тешко ранили двојицу војника, конфисковали велику количину војног материјала и новца. Однос према Србима проширен је и на Јевреје и Роме, као представнике „ниже расе“.

Прва велика група Срба усташе су стрељали 13. априла. То су била 47 официра југословенске армије од 100 ухваћених, које су извели из затвора Слуњ, утоварили у камионе, одвезли у Хрватски Благај и убили.

априла убијено је неколико десетина Срба у Старом Петровом Селу у Славонији.
У ноћи са 26. на 27. април у области Грубишног Поља (падине планине Билогоре) усташе и чланови Хрватске сељачке заштите ухапсили су и одвезли више од 500 Срба у концлогор Јадовно на Велебиту.

и 28. априла 1941. године – масовно клане око 200 Срба у селу Гудовац (код Бјеловара).

На предлог Јосипа Пауновића из Благаја са директним организаторима: парохом Иваном Никшићем, шефом усташког штаба из Слуња, парохом Иваном Миканом из Огулина, учитељем и комесаром усташа, парохом заједнице Велебит Иваном Шајфаром, адвокатом Ловром Сушићем из Огулина, парохом Блажом Томленовићем из Хрватског Благаја, усташама емигрантима који су дошли из Загреба, нарочито најближим повереником творца система логора смрти Евгена Дида Кватерника – усташким официром Ивицом Шарићем, као и Мијом Бабићем, Векославом Максом Лубурићем и другима, у ноћи са 4. на 5. мај 1941. године у Хрватском Благају ликвидирана је једна видна и поштована хрватска породица – млинар Јосип Муравунец, тиме стварајући повод за масовно убиство Срба, које је извршено на Ђурђевдан (6. мај) у котарима Велебит и Слуњ. Током ђурђевданског покоља (6-9. маја) усташе су ухапсиле 600 људи, које су најпре жестоко мучили, а затим 546 од њих убили. Масовна убиства су престала са доласком Италијана, међутим, усташе су наставиле са хапшењем видних Срба, убијањем деце, жена и стараца, упадали су у села где су пљачкали стоку и имовину, палили куће и уништавали све што је било српско.

Убиство на Ђурђевдан поставило је почетак геноцида над српским народом на простору Кордуна, где је до данас пронађено 49 места масовних погубљења Срба.

јула из Огулина стигао је камион са 40 усташа на челу са Јосипом Томленовићем Браком, који су по околини хапсили 56 Срба, од којих су ножевима убили 30 особа и бацили их у јаму.

јула 1941. године у насељима Дрежник и Раковица (котари Слуњ и Велебит) ухапшено је и убијено 76 особа у једној групи, бацивши тела у јаму близу Шпејарке, и 74 особе у другој, сакривши тела у ископаној јами на пољу, поред пута Раковица-Слуњ.

У насељу Ливањско поље у јаму Равни Долец усташе су на празник Огњене Марије живе бациле 218 људи. Шест недеља касније из јаме су извучене живе 13 жена и један мушкарац. Педесет година касније потомци жртава ексхумирали су кости убијених, опрали их, осушили на сунцу и сахранили у недавно изграђеној крипти поред цркве Успења Пресвете Богородице у Ливну. Године 1992. потомци злочинаца – неоусташе – разнели су крипту и тиме починили нови злочин против остатака невиних жртава.

јула 1941. године на школском дворишту у селу Челебићи усташе су на зверски начин убиле 416 Срба свих узраста. Злочинци су људе убијали чекићима и секирама.

Техника кланице била је једноставна: усташе су „позивале“ Србе на скуп где ће бити „дато важно обавештење“, обично на јавно место – школу, цркву, или једноставно на поље, где су објављивали да ће они „бити упућени на рад“. Ово су објављивали углавном локални Хрвати, многогодишњи суседи Срба, са којима су живели бок уз бок од давнина и, углавном, били у добросуседским и пријатељским односима. Након што су новац и вредности Срба били конфисковани, они су убијани на истом месту, са посебном свирепошћу, или су живи спаљивани у својим домовима или црквама. Затим је доведена следећа група, међутим, ова техника је брзо постала позната, што је изазвало бекство и отпор Срба. Тада су усташе измислиле други начин и примењивале га од краја 1941. године до краја рата – техника опкољавања села и убијања становништва уз помоћ редовне војске. За Немце и Италијане ово је приказивано као „чишћење територије од комунистичко-четничких банди“. У Лици, далматинском загорју и Херцеговини тела, чак и живи људи, бачени су у карстне јаме дубине више од десетак или чак стотина метара. При томе, још пре почетка рата, усташе су извршиле „попис“ и одредиле „капацитет“ појединачних карстних јама на територији Хрватске и Херцеговине, а на електричне стубове означили пут до њих знацима, разумљивим само посвећенима.

Глинска покољина

Највећи геноцидни „чишћење“ против српског цивилног становништва на простору Баније и Кордуна изведено је од 29. јула до 8. августа 1941. године. Почело је са масовним ликвидацијама у околини града Глине (прва ликвидација се десила 11-12. маја у Глини, убијено 330 Срба), наставило се у Ивановач Јарци (близу Крњака), на простору између Цетинграда и Кладуше и завршило се масовном ликвидацијом у Примишљу и Мочилу у Слуњској области. Други, највећи масакр у Глинској цркви, десио се од 29. јула до 5. августа 1941. године.

Глина је била део српске Војне крајине, која је била директно под влашћу Беча све до 1881. године. То је била тврђава изграђена 1735. године за одбрану од Отомана, која је временом израсла у развијени град – центар занатства, трговине и сајмова. Након слабљења Отоманске империје, Глина постаје важан окружни центар. У 1820-им годинама у центру града изграђена је католичка црква Светог Ивана Непомука и православна црква Рођења Пресвете Богородице. Након разоружавања Војне крајине 1881. године и њеног прикључења постојећим тада одвојеним Краљевству Хрватске и краљевству Славоније као обичним областима као власништво Мађарске круне у саставу Аустроугарске империје, Глина постаје важан градски центар Загребачког округа. То је било живописно место, где су не само њени становници, већ и комшије из оближњих места свакодневно сусретали у граду на градском тргу, у црквама (католичкој и православној), на различитим радним местима, образовним установама, спортским секцијама и друштвима („Сокол“, фудбал, бокс итд.). По Споразуму Цветковић-Мачек Глинска област постала је део новоформиране политичко-територијалне јединице Краљевине Југославије – Бановине Хрватске. Пошто је српско становништво у Глини чинило апсолутну већину, 3. децембра 1939. године Срби су затражили да се Глинска и друге српске области издвоје из Бановине Хрватске и припоје прво Врбаској бановини, а затим српској административној јединици, о чијем стварању је већ било објављено. Срби из Глине позвали су Србе из Баније да им се придруже, на шта су одмах одговорили Срби из области Вргинмост, као и Срби из Далмације, Лике и Западне Славоније. „Носиоце великосрпске политике“ успешно је сузбијала ХСС.

У односно мирном суживоту Хрвата и Срба догодио се историјски прекид. Већ од 10. априла почели су да се појављују знаци да ће нови режим веома брзо прибећи мерама жестоких репресија. Први злочин извршен је у мају 1941. године, када су убијени Срби из саме Глине, а други се десио мање од три месеца касније, када су у Глинској српској православној цркви убијени Срби из околине Глине, углавном из суседног подручја Вргинмоста. Први злочин био је усмерен на уништење грађанског слоја Срба у Глини, а други на уништење српског народа у Банији и Кордуну, у складу са циљевима НДХ.

Занимљиво је да је 27. јула Загребачки надбискуп Алојзије Степинац био у граду Топуско (Кордун), на његовом говору није било дозвољено присуство ниједног Србина. Следећег дана почела су усташка „хапшења“ Срба у околини. Људе су сакупљали у просторији градске администрације Топуско, тукли, затим камионима и возом, набијајући по 120-160 особа у вагон тако да није било могуће дисати, превозили у Глину. По доласку, велика колона Срба, под стражом усташа с аутоматима, протегла се путем према Глинској православној цркви. Један хрватски свештеник донео је кључ од српске цркве, и усташе су почеле да убацују Србе унутар цркве – колико год је могло да стане, и закључали врата. Усташе нису пуштале никога, повремено се враћајући да проведу испитивање о припадности и информацијама о четницима, нудили су прелазак у католицизам (наводно ће тада пустити, али ниједан од Срба није пристао), при томе усташе су стално понављале мантру о „одласку у Лику на рад“, „не бојте се ничега“, „ми ћемо вам купити храну, потребне ствари“ и сл. Али са наступањем ноћи почело је нешто сасвим друго. Дошле су усташе, наредиле да се запале свеће, иако је то било скоро немогуће у присуству толико људи, почела су појединачна пребијања, укључујући ребрима иконостаса скинутог са зидова. Затим је стигао још један транспорт са Србима, које су невероватним напорима такође угурали у цркву. Опет је почело испитивање о четницима, током којег су усташе двојици људи пререзале грло – након тога је почео тотални покољ, једног по једног, крв је лила у потоцима по поду цркве. Једног од последњих преживелих, двојица усташа држала су за руке, док је трећи свећом палио очи и браду. Када није остао ниједан жив, осим једне особе која је чудом избегла судбину осталих, Љубан Еднак, који је био сведок злочина, испричао је да су усташе „тела убијених бацили у камионе, при чему су најпре покушали све да стану у један, али нису успели, тада су усташе почеле да пребацују тела у друге камионе, док коначно нису све скупили“. Љубан се сакрио међу убијенима, „пребацивање тела било је бескрајно“, коначно су камиони кренули ка јамама и бацили у њих тела убијених, међу којима је био и Љубан Еднак, правећи се мртав. Међутим, најгоре је тек следило – ка јами „почели су да довозе живе људе, много, око 600 људи, и добијали су их ту кувалдама и чекићима“, само су се чули узвици „децо моја!“, „мајко моја!“, усташе су „утабавале тела“, ходајући директно преко њих. Када је све коначно утихнуло, Љубан Еднак и још једна особа која је чудом преживела успели су да се спасу. Године 1947. ископане су управо те јаме у које су усташе довозиле убијене не само из Глине, већ и из околних села, и тада се „показало да је код дела тела била одсечена кожа са главе, грло је у правилу било пресечено, уши одсечене. Код више од 2000 тела биле су одсечене уши“…

У српској православној цркви Рођења Пресвете Богородице усташе су убиле 1764 Срба.

Укупно, у наведеној акцији на простору Баније и Кордуна, убијено је око 8000 српских цивила, укључујући жене и децу. Иницијатор акције био је Евгениј Дидо Кватерник, „теренски извршилац“ био је директор Усташке управе Божидар Церовски. Главни организатор премештања Срба 3. августа у Глинску цркву био је Јосип Жељко Курелц, командант Треће усташке чете у Вргинмосту.

Глина и околина постала је пример регионалног центра ликвидације усташког режима, концентрација људи у парохијској цркви, а затим њихово убиство овде представља јасан пример конфесионално мотивисаног злочина. Након тога су извршена масовна убиства у православним храмовима на следећим местима: Босанска Дубица, Драксенић код Бања Луке, Велика Кладуша, Садиловац, Збориште, Бунић, Швица и Коларић на Кордуну, Кукуневци и Слобоштина у Западној Славонији. Осим тога, током лета 1941. године забележен је процес исељавања Срба из Баније – Петриње, Костајнице, Глине, Двора и Вргинмоста, преко система логора у Цапрагу и Пожегу, посебно православних свештеника и њихових породица.

јула у јами Баич, близу Костајнице, усташе су убиле 800 Срба.
Раније ископани окопи југословенске армије за одбрану домовине послужили су хрватским усташама за масовну ликвидацију српског народа. Од 30. јула до 14. августа 1941. године у њима је убијено 7000 Срба, мушкараца, жена и деце…

Према немачким и италијанским изворима, усташе су у првих шест месеци своје власти убиле 300.000 Срба и око 20.000 Јевреја.

У систему концентрационих логора Јасеновац, према уобичајеном мишљењу, уништено је више од 700.000 Срба, Јевреја, Рома и других. Међутим, историчар из времена социјалистичке Југославије Владимир Дедијер тврдио је да је жртава Јасеновца било најмање 1.200.000 особа. Укупно је 450 православних цркава и манастира било уништено на подручју НДХ.

Сви наведени примери, који далеко нису сви, о систематским чудовишним злочинима на територији НДХ против три народа, указују на обим геноцидне политике. Садизам, изивљавање (чак и над мртвим жртвама), варварство, и мученичка смрт коју су примали невини људи указују на изразиту патологију друштва, хрватског католичког друштва које је породило такву појаву. У српском колективном сазнању, како указује водећи српски истраживач, историчар и филолог Мило Ломпар, „пропусти су имали… фаталне последице: није се схватало да… минимизација и реинтерпретација историјског садржаја у комунистичким тумачењима догађаја Другог светског рата представља основни облик политичке употребе; није било признато да је усташка држава била један од значења – али ни изблиза једино – главних праваца хрватске политике, како у световном виђењу код Старчевића, Радича и Крлеже, тако и у њеном клерикалном облику код Штросмајера, Франка и Степинца…“. Тако сателит Трећег рајха, предвођен групом масовних убица који су створили систем истребљења Срба, Јевреја и Рома, НДХ, постао је још већи нациста него што су то биле Хитлерове СС јединице.

Ања Филимонова / Превод: В. Веизовић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: