Случај Виталија Чуркина: Да ли је сваки Рус заиста заслужио споменик у Србији?

Случај Виталија Чуркина: Да ли је сваки Рус заиста заслужио споменик у Србији?

Споменичко обележје

Интернатом се пре неколико дана “прошетао” снимак споменичког обележја руском дипломати Виталију Чуркину (1952-2017), недавно постављеног у Источном Сарајеву. Како се то на порталу “Детектор” могло прочитати, споменик је поклон београдскога Руског дома, а “заслужили” су га “Срби у Републици Српској (који) гаје посебно поштовање према Чуркину” јер је био “увијек на страни српског народа” и јер је “у Савјету безбједности гласао против признања геноцида у Сребреници… Спасибо за Русское Нет” (https://detektor.ba/2024/01/25/u-istocnom-sarajevu-ce-biti-podignut-spomenik-vitaliju-curkinu/).

Добро, де, али то је исти онај Виталиј Чуркин (1952), један од десет помоћника министра спољних послова Русије, који се, кад је у питању Република Србска, стицајем неких чудних околности, обрео у некој тамо Венс-Овеновој комисији, о чему се маленкости овог потписника дало да пре тридесетак година запише понешто. Сада, у наставку, утрошиће се по која реч не само о именованим комисионарима, већ и о Чуркиновом “лику и делу” док се није упознао с оном двојицом.

Западни Комисионари

Најпре о Сајрусу Венсу (1917-2002), америчком политичару у улози специјалног изасланика Генералног секретара Уједињених нација, по коме је названа мировна иницијатива за долазак ми­ро­в­них снага Уједињених нација и за њихово распоређивање из­ме­ђу Републике Српске Крајине (РСК) и Републике Хрватске (фебруара 1992), Резолуцијом 815 преименована у Венсов план за Хрватску. Таквим силе­џиј­ским чином, акт који Срби нису ни разматрали ни потписали одје­д­ном постаје правоваљан и њиме се, супротно оном прво­бит­ном Венсовом плану, прејудицира политичко решење сукоба и Хрват­ској признају територије окупиране агресијом од 22. јануара. Допунама ове Резолуције не иде се само на еко­номско ис­цр­п­љивање и нове патње србског народа, већ то до­бија и нову поли­тичку димензију: затвара се политички круг на­силног претварања србског народа у националну мањину, што је, на бази документа које је исфабри­ковала такозвана Ба­де­н­те­рова комисија, започето признавањем сецесионистичких репу­бли­ка бивше Југо­слави­је. Тај документ уста­новио је да је право сецесије јаче од права остајања у већ међународно при­знатој земљи и да сви народи, Срби, нарочито, не могу користити право на само­опре­де­љење. Уистину, тај доку­мент потврђује да међународно право не постоји и да је Робер Ба­дентер (1928), правник из Француске, ожи­вотворио онај пред­лог француског председника Митерана (од по­четка јула 1991) својим савезницима да размисле о хитном увође­њу­ наддр­жавних и наднационалних “нових европских правних нор­ми” за ре­гу­ли­сање евентуалних међународних спорова.

Потом о лорду Дејвиду Овену (1938), енглеском политичару, с почетка деведесетих 20. века једном од потпредседника Лон­донске конферен­ци­је о Југославији, који је 4. октобра 1992. године запретио ђенералу Ратку Младићу (1942) да ће се предузети енер­гичне мере не би ли био онемогућен у ства­ра­њу “Велике Србије” у Босни и Херцеговини.

Почетком 1993. године, по Овену и Венсу именована је комисија оформљена зарад решавања спорова насталих оружаним нападима муслиманских и усташких сепаратиста на Србе у Босни и Херцеговини и србским одговором на те нападе. У њу је, као амерички представник делегиран дипломата Реџиналд Бартоломју (1936-2012), што би требало да значи да ће се преко ње­га водити “активна” америчка политика. Амерички председник Вилијам Клинтон (1946) предло­жио је своме руском колеги Борису Јељцину (1931-2007) да и Русија д­ једног свог представника у ту коми­си­ју, не би ли и она, Русија, утицала на изналажење решења за југо­сло­венску кризу.

И Руси у игри

Задужен да брине о остварењу техничких појединости тога америчког наума, Бартоломју је отпутовао у Москву, како би тамо, у директним сусре­тима “удесио” оно што су Американци замислили. На вест да је Русија прихватила америчку идеју, ондашњи председник Владе Репу­блике Србске упутио је у Москву једно протоколарно писмо у коме се истиче задовољство србске стране због ове новости рачунајући да ће у комисију бити делегиран православни Рус, како би тиме и србска страна била задовољена.

Нико од србских коментатора и политичара који су се осврнули на ову Клинтонову идеју, није изрекао ни најмању сумњу у руско учешће. Нико није ни помишљао да би то био врло вешт амерички маневар којим би се Јељцину пру­жила подршка да ојача свој положај у односу на парламент. При­видно, Аме­ри­канци овим гестом враћају Русе на светску политичку позор­ни­цу нудећи јој озбиљну и активну улогу. Ова понуда могла би знатно ослабити опозиционо расположење у руској Думи, а Јељ­цин и “његов” министар спољних послова Андреј Козирјев (1951) за кога је Путин рекао да је “имао само лобању, али празну, без мозга”, у међувремену би подупирали све кључне аме­ричке ставове и одлуке везане за кризу у Босни и Херцеговини. Амерички циљеви тако би се оства­ривали, док би руско национално буђење за извесно вре­ме било заустављено. Што дуже траје такво стање, утолико горе за Русе, али још горе за Србе. Јер, Козирјев је про­мене у руској политици према Србији условљавао очекивањем да Србија слуша московске ставове и да испуни “још неколико ус­лова”. Ни­је рекао о каквим се условима ради, а лако би могло бити да би Русија кроз ту “формулу” испуњавала неке америчке захтеве.

Да се заиста радило о “неким” америчким захтевима, видело се кад је требало да се у Савету без­бедности гласа о новој, америчкој варијанти казнених мера про­тив Србије и Црне Горе. Американци су се прибојавали да у томе неће до­бити руску подршку, па је Бар­то­ломју сматрао потребним да, у припремној фази, поразговара са Чуркином, не би ли га убедио да руског амбасадора у Уједињеним нацијама Воронцова наговори да бар зажмури док се буде изгласавала резолуција о санкцијама.

Остало је непознато да ли је Воронцову тада наложено да “зажмури”, али је извесно да је руско Министарство спољних послова Русије, кроз Чуркинову изјаву од 8. јуна 1993. године да се спровођењем референдума у Срб­ској Краји­ни о уједињењу са Србском игноришу напори међу­на­родне зајед­ни­це за мирно решење насталог сукоба, негативно оценило држање Београда и босанских Срба према мировном проце­су у Босни, односно према Венсовом и Овеновом плану.

Бавећи се нагађањима око руског става, Вашинг­тон пост закључује да је “оклевање Москве да подржи додатне санкције још један ударац америчком настојању да се по­стигне политичко решење у Босни”, али назначује да “постоји мо­гућ­ност да добијемо и први руски вето после хладног рата”. Аме­рички врх не жели да у тај вето верује и сада се свим средствима и свим каналима тру­ди да од Руса извуче један толико неопхо­дан поклон – ако не јавну а оно барем прећутну саглас­ност с аме­ричком варијантом казнених мера против Срба.

Једну од тих мера представио је амерички сенатор Џозеф Бајден (1942), председник поткомитета за евро­п­ска питања у сенатском комитету за спољне послове, иницијативом у Конгресу да се му­слиманима у Босни, из Пентагонових магазина, одобри извоз оружја и муниције за педесет милиона долара и, у виду допуне, захтевом да се “српска Картага” уништи ваздушним нападом на Србе. “Са Србима више нема сми­сла разгова­рати”, поручује Бајден из Сарајева, пре повратка у Вашингтон где треба, како сам каже, да свом налогодавцу Клин­тону поднесе “не­пристрасан извештај”. Исти тај “непри­страсни” Бајден је нешто раније у свом поткомитету нахвалио Хариса Силајџи­ћа (1945), острашћеног негатора Републике Србске, и у гузицу му се увлачио на начин неза­бележен у америчком Сенату. “Ви ме узбуђујете и фасци­ни­рате, да сам на Вашем месту не знам да ли бих издржао да бу­дем тако уздржан”.

Из Србије – погледи на игру

О деловању Венсове и Овенове комисије (чијим је одлукама доприносио и Виталиј Чуркин) сачуван је изузетно индикативан запис Добрице Ћосића (1921-2014), од 19. априла 1993. године (у књизи “Босански рат”) да “Венс-Овенов план разбија етничко-територијалну целину Републике Српске и оставља више од једне трећине српског народа у муслиманским и хрватским провинцијама, што ће узроковати масовна исељавања, панично бежање од џихадског и усташког ножа… економски деградира српски народ у Босни и Херцеговини, сабија га у пасивна и привредно неразвијена подручја… Тих десет провинција, тобоже конципованих да не буду етнички чисте, уверен сам, најдаље за три месеца биће мононационалне… (што би био) тежак морални и политички ударац националном достојанству Срба и Црногораца, отварање живе ране на организму српског народа”.

Страхове Добрице Ћосића за судбину србскога народа намењену Венсовим и Овеновим планом, у потпуности је обезвредио неки тамо Вук Драшковић који је, годинама, у некаквом свом покрету, пружао и обнављао отпор Србству:

“Рат који тамо траје најмање је рат војника са војницима и војски са војскама. То је, пре свега, убијање и прогањање цивила, рушење и паљење читавих насеља, богомоља, гробаља… То је као пакао нечовештва, моралног посрнућа, пљачке и бестијалности који ће осрамотити и оне који још нису рођени. Томе злу стати на пут, за мене је врхунски и национални и људски интерес. Али, како? Тако што ће војска Уједињених нација да одузме оружје од свих истовремено и безусловно”, што у преводу на разумљив језик, значи да Вук Драшковић окривљује и Србе за “убијање и прогањање цивила, рушење и паљење читавих насеља, богомоља, гробаља… То је као пакао нечовештва, моралног посрнућа, пљачке и бестијалности”.

Тешко је знати да ли је управо поменути Вук Драшковић мислио оно што је записао, или је записао оно што је недостојно разложнога ума, тек, он је четири-пет месеци раније, на трибини “Гост Танјуга”, оценио да је “будућност земље пре свега у рукама пред­седника СРЈ Добрице Ћосића. Заједно са демократском опо­зи­цијом, Ћосић може да спасе ову земљу, и самим тим и да одлу­чујуће утиче на прекид рата у Босни и Херцеговини”. А кад је Ћосић изабран за председника, Вук га је прогласио продуженом ру­ком Милошевићевом и национал-фашистичким експонентом.

Биће да је Ћосић већ знао како ко о њему мисли јер је ни десетак дана пре ове Драшковићеве “трабуне”, у интервјуу римској Републи­ци, на тврдњу да је био инспиратор и “духовни отац” Милоше­ви­ћев, одговорио: “Ви сте слабо информисани. Про­тив национализма сам се борио читавог живота”. Није објас­нио, али могао је рећи да је, као Брозов човек, члан разних цен­тралних партијских комитета, два­де­сетак година бри­ну­о о бор­би против “српског национа­ли­зма”. И, избегавајући одговор на постављено питање, “заборави­о” је да је једно време, барем на почетку деведесетих, Слободану Ми­лошевићу он био главни са­ветник.

Али, нека, средином фебруара 1993. године, у време док су Срби са западне стране улагали надљудске снаге да очувају своје национално биће – да биолошки остану пред насртајем Венс-Овеновог плана за Босну и Херцеговину и на дивље измењеног Венсовог плана за Југославију у Венсов план за Хрватску -, Ћосићеве и Драшковићеве “националне” ставове “измирио” је Никола Милошевић (1929-2007), универзитетски професор, књижевни теоретичар и философ, један од оснивача Демократске странке, тада неки челник у Либералној странци, изјавом да, “кад се национално стави ис­пред демократског, отворен је пут за фашизам”.

Могућим “производима” западних планова бавио се и историчар Весе­лин Ђуретић (1933-2020), кад је рекао да ће бити “велике муке због Венсовог и Овеновог плана који је кочница за уједињавање Републике Српске Крајине и Републике Српске – био би то изазов цијелом свијету”.

О Чуркину мимо венсовена

21. јул 1992. Горан Хаџић срео се данас са лордом Карингтоном (1919-2028), председником Конференције о Југославији. Карин­г­тон је изја­вио да је задовољан разговором јер је србска страна по­казала спремност да прихвати специјални статус у Хрват­ској.

Иза те вести, Телевизија Београд објављује деманти Добросава Вејзовића, мини­стра спољних послова РСК, који каже да специјални ста­тус током сусрета није ни помињан.

Као што то обично бива, онај ко је прочитао или чуо вест, није чуо или прочитао њен деманти. То се десет дана касније могло видети и из руског уверења да је “наступило вре­ме за предузимање ширих активности за политичко решење југо­сло­венског сукоба”, што је, према објашњењу Сергеја Ја­стре­жемб­ск­ог, званичног представника руског министарства спољ­них по­сло­ва, договорено при сусрету Виталија Чуркина, за­меника шефа руске дипломатије, са британским амбасадо­ром у Москви. У ства­ри, Чуркин је тада “примио к знању” да ће се конференција о Ју­гославији одржати за петнаестак дана, али и “још понешто”.

Jастрежембски је све то допунио и “незнањем” да ли су Бо­рис Јељцин и Џорџ Буш у недавном телефонском разговору уоп­ште ћаскали о војној интервенцији у Југославији, али је за­то изразио жа­љење због објављивања једне поруке америчког миистра спољ­них послова Џемса Бејкера који је свом руском колеги Козирјеву сугерисао какву политику Русија треба да за­узме према Србији. То што је амерички налог доспео у јавност, за руску дипломатију био је већи проблем од чиње­ни­це да је Русија престала да води самосталну спољ­ну политику.

11. децембар 1992. Ви­талиј Чуркин скокнуо до Југославије да би се тамо срео са Миланом Панићем (1929), од Американаца “позајмљеним” да буде председник Савета министара Србије и Црне Горе, Илијом Ђукићем (1930-2002), Панићевим министром спољних послова, и Слободаном Милошевићем. Одјеци тамо изговореног били су раз­ли­чити:

а. Панић је оценио да Русија подржава његову владу “као вла­ду мира”, да су односи Русије и Југославије на врло високом нивоу и да “Срби не могу имати боље пријатеље од Русије”;

б. Ђукић и Чуркин бавили су се могућим решењима југосло­ве­н­ске кризе и критикама на рачун свих који се залажу за војну инте­р­венцију у бившој Југославији. Ђукић је уверавао свог саго­вор­ника да би се мир у Босни и Херцеговини брзо вратио уколико би муслимани прихватили да преговарају са Србима и Хрватима, а Чуркину се чинило да би се спор лакше и брже, од­мах такорећи, решио кад би Срби престали да бомбардују Сара­јево, пошто тај чи­н “изазива огорчење у свету”.

в. Чуркин је посетио и Милошевића и од њега сазнао да ће Ср­бија којој “не треба оружје, већ мир”, прихватити само она реше­ња која буду подједнако ува­жавала ин­тересе свих народа бивше Југо­славије и која им буду гаран­то­ва­ла равно­правност;

г. Са своје стране, Чуркин је новинарима рекао да Југославија пре­живљава критичне тренутке у својој историји и да се данас во­ди “оштра борба између две Југославије – једне, која, нажа­лост, иде у правцу катастрофе, и друге која иде ка миру и буду­ћ­ности свих народа који живе на њеној територији и у суседству”. Не казујући која је то Југославија “једна” а која “друга”, Чуркин је обећао да ће Русија подржавати “управо ту, другу, Југосла­вију” – Југославију чије интересе “бране” Милан Панић и “миротво­рач­ки” расположени опозициони политича­ри и такозвани неза­ви­сни интелектуалци по земљи Србији.

15. ју­л 1993. Са циљем да се између Хрватске и Србске Крајине постигне један оквир­ни уго­вор ко­ји би до­вео до вој­не, по­ли­циј­ске, при­вред­не, са­о­бра­ћај­не, тр­го­вач­ке, кул­тур­не, про­свет­не, спорт­ске и дру­ге са­рад­ње, у Ердуту су се са делегацијом РСК састали ко­пред­сед­ници Ми­ров­не кон­фе­рен­ци­је о Југославији, којима су се придружили за­ме­ни­ци ми­ни­ста­ра ино­стра­них по­сло­ва САД и Ру­си­је: Чарлс Ред­ман и Ви­та­лиј Чур­кин. По речима Редамановим, би­ло би то по­сте­пе­но ста­пање Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске и Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не у јед­ну држа­ву са две обла­сти (ре­шење ка­кво ће се у Деј­то­ну на­ћи за Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну). Аме­ри­ка­нац је та­да ре­као да ће за­мишље­ни спо­ра­зум би­ти оба­ве­зан за Хр­ват­ску и, ако би ње­н пред­сед­ник по­ку­шао да из­бег­не ње­го­во спро­вођење у жи­вот, он­да ће га на то Ру­си­ја при­мо­ра­ти – јер је она, ре­као је, за та­ко не­што за­ду­же­на. Чур­кин је томе до­дао да ће, у слу­ча­ју хр­ват­ског ве­ро­лом­ства, не­ће окле­ва­ти и да ће од­мах до­пу­то­ва­ти у За­греб и “ствар” извести на чистац.

Уз ова­кве га­ран­ци­је, де­ле­га­ци­ја Кра­ји­не је има­ла са­мо је­дан услов – тра­жи­ла је од Ред­ма­на и Чур­ки­на да спо­ра­зум овде (у Ердуту) постигнут, пот­пи­ше члан Вла­де Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске, а не не­ко из по­ли­циј­ских струк­ту­ра, ка­ко су то Хр­ва­ти прак­ти­ко­ва­ли до та­да. Ред­ман и Чур­кин су при­хва­ти­ли овај став кра­јишке де­ле­га­ци­је.

Та­ко је Ер­дут­ски спо­ра­зум, 15. ју­ла 1993, пот­пи­сао ми­ни­стар ино­стра­них по­сло­ва Кра­ји­не Сло­бо­дан Јар­че­вић, а у За­гре­бу, 16. ју­ла 1993, ми­ни­стар тр­го­ви­не Хр­ват­ске Иви­ца Му­дри­нић.

О Ердут­ском спо­ра­зу­му ре­фе­ри­сао је пред Са­ве­том без­бед­но­сти ге­не­рал­ни се­кре­тар УН Бу­тр­ос Бу­трос Га­ли на­гла­шавајући да ће спо­ра­зум до­ве­сти до ми­ра из­ме­ђу срб­ске и хр­ват­ске ет­нич­ке за­јед­ни­це.

И кад је тре­ба­ло да поч­ну пре­го­во­ри струч­них де­ле­га­ци­ја о све­у­куп­ној са­рад­њи Кра­ји­не и Хр­ват­ске, хр­ват­ски пред­сед­ник Фрањо Туђ­ман је обе­ло­да­нио да је Ер­дут­ски спо­ра­зум ништа­ван и да је ста­вљен ван сна­ге.

Вла­да Кра­ји­не пи­са­ла је Чур­ки­ну, али он ни­је од­го­во­рио. У Мо­скву је от­пу­то­вао ми­ни­стар ино­стра­них по­сло­ва Кра­ји­не да Чур­ки­на под­се­ти на га­ран­ци­ју Ру­ске Фе­де­ра­ци­је да ће Ер­дут­ски спо­ра­зум Хр­ват­ска мо­ра­ти да спро­во­ди. Но, кад је кра­јин­ска де­ле­га­ци­ја сти­гла у Мо­скву, у Министарству спољних послова оба­ве­сти­ли су је да Чур­кин слу­жбе­но борави у Бри­се­лу. Кра­ји­шни­ке је при­мио шеф ње­го­вог ка­би­не­та, по­тоњи ру­ски ми­ни­стар за ино­стра­не по­сло­ве Игор Ива­нов који о ру­ским га­ран­ци­ја­ма ве­за­ним за Ер­дут­ски спо­ра­зум уопште ни­је же­лео да раз­го­ва­ра! Са­мо је Кра­ји­шнике “подучио” да мо­ра­ју на­у­чи­ти да жи­ве у ми­ру с Хр­ва­ти­ма и му­сли­ма­ни­ма, указујући им на скла­дан жи­вот то­ли­ких на­ци­ја и вер­ских за­јед­ни­ца у Ру­си­ји (тад још ни­је би­ло те­ро­ри­стич­ких деј­ста­ва у Чече­ни­ји).

14. мај 1993. На свесрбској скупштини у Београду, Боро Мартиновић преноси неке појединости везане за прек­ју­черашњи сусрет с Виталијем Чуркиним који је из Загреба дошао у Книн да Србима пренесе Туђманову понуду за аутономију у оквиру Хрватске, али и претњу да ће Србе, ако ту понуду одбију, вој­но по­ра­зити. И сам инсистирајући на прихватању аутономије, Чуркин је своје ста­вове према Туђмановим понудама образлагао најпре љутито, да би се по­том подсмевао србској позицији у целом сукобу. Питао је какав би био положај Хрвата у Крајини, а одговор био је кратак: “По реципро­цитету”. Разговор је трајао три сата, а Чуркин је из преговарачке просторије отишао “бесан као рис”. Нешто кас­ни­је раз­го­варао је са Мос­квом и поручио својим пријашњим са­говор­ницима да РСК поша­ље своју делегацију у Москву, зарад даљих преговора, али у исто време када тамо буде приспела хр­ватска делегација.

18. мај 1993. У Топуском, Крајина преговарала са Хрватском. При­хв­а­ћена је препорука да се 20. маја потпише споразум о безу­слов­ном прекиду ватре, који би био на снази све док се коначно не при­мени (или док се не изнађе начин да се примени) резо­лу­ци­ја 802 о повла­чењу хрватских снага с окупираног крајинског подручја. Обрт у преговорима настао је, највероватније, захва­љујући рус­ко­ј мировној иницијативи и Виталију Чуркину који је пре неко­лико дана, док је боравио у Загребу, затражио да се хрватски и краји­шки преговарачи састану. Својеврстан прити­сак на преговарачке стране јуче је у Топуском извршио и Лео­нид Керестеџијанц, руски амбасадор у Загребу, претњом да ће се према оној страни која прекрши споразум, применити строге казнене мере.

15. новембар 1993. Боравећи пре неки дан у Загребу, Чуркин је рекао да је Крајина саставни део Хрватске. Од тога оду­дара његова прича Срни (пренета у данашњем новосадском Дневнику) да Срби своје проблеме треба да решавају у контактима са сукоб­љеним су­седима, а не треба да се обазиру на оно шо ће рећи Аме­риканци, Енглези, и други.

Лично искуство овог потписника

У новосадском Радију, 15. април 1993. године, под утиском Чуркиновог и Бартоломјуовог борав­ка у Београду и њихових ултимативних захтева Србима, тројица високих представника Републике Србске: председник Скупштине Момчило Крајишник (1945-2020), потпредседник Рпублике Никола Кољевић (1936-1997), министар спољних послова Алекса Буха (1939), историчар Славенко Терзић (1949) и маленкост овог потписника три сата разговарају о могућности да “међународна зајед­ни­ца напусти преговоре, као пут за решавање наше дра­ме”.

Један од повише потписникових осврта на текуће геополитичке (не)прилике гласио је:

“Кад се саслушају сва саопштења из белог света, све изјаве и све претње, може се учинити да је ситуација заиста очајна, а мож­да и озбиљна. Стицајем околности, на светској политичкој и исто­ри­ј­ској позорници, ових дана дешава се драма у којој је србски народ, какве ли контрадикције, тек трагични епизодист.

Римокатоличка интернационала кренула је у верски рат про­тив православља. Њој на путу нашао се србски народ, већ де­вет и по векова препрека за продирање ка истоку. Аустријски амбаса­дор при Светој Столици, 29. јуна 1914. године, наредног дана по атентату у Сарајеву, своме цару пренео је папину поруку да ‘Аус­т­роугарска јесте и остаје католичка држава и најјачи бедем хри­шћанске вере у овом веку. Рушење овог бедема значило би за цркву (римокатоличку) губ­ље­ње најјачег положаја; у борби против православља то би зна­чи­ло пад њеног најмоћнијег бра­ниоца… Као што је директна пот­реба Аустроугарске, због ње­ног соп­ственог опстанка, да уклони, ако треба, и силом, ово ра­зорно зло, исто је тако потребно за ка­то­личку цркву да учини и одо­бри све што се може учинити да по­служи томе циљу”…

То се, по прилици, није уклапало у сазнања или уверења водитељке Миладе Цицовић , те она прекида излагача стављају­ћи му на зна­ње да је руски мировни изасланик Виталиј Чуркин поручио Србима да се не враћају много у историју. Овај потписник “прихвата бачену рукавицу”, укратко се осврће на Чуркинову “логику” и наставља започето излагање:

“Ми се овде налазимо баш због тога што не знамо своје место у историји. Кад неко хоће да набави ка­кво штене, онда гледа да му и родитељи, и ба­бе и деде, и прабабе и прадеде, буду високог квалитета, а Срби мисле да о себи не треба да брину. Осим тога, ова прича није због страног света, није много ни због Срба у расејању јер сви су они свесни стања у коме се Срби налазе; ова је прича због Срба у Србији који мало знају о Српству…

Аустроугарска је нестала са светске политичке сцене, али идеја о њеној обнови још није. У њеном одсуству, бедемом ри­мо­като­ли­чанства сада се сматрају Хрватска и Пољска. Добро је са тим у вези подсетити се свехрватског римокато­личког конгреса из 1900. и ње­гових закључака да до 2000. године све што је у Хрват­ској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити римокато­ли­ч­ко. Хрват­ска је у овом тренутку Ватиканов експонент.

Немачка војна и политичка сила изгубила је у овом веку два светска рата. Подељена на две државе, она је обилном економ­ском помоћу са запада четрдесетак година служила као баланс из­међу двају великих војно-политичких блокова: северноат­лант­ског и варшавског. Рушењем совјетског система, уједиње­на Немачка, бо­ље рећи: немачки крупни капитал у војно-ин­ду­стријском комп­ле­к­су потпомогнут јефтином радном снагом из тек припојене Ис­точне Немачке, импресионира Европу и сада, једнако као и пред Други светски рат. Своју мировну политику Европа инаугурише на темељу све већих концесија немачком фашизму и тако постаје протагониста нове капитулације налик оној Чемберленовој мин­хенској. Таква немачка агресивна по­ли­тика, и европска и балкан­ска, покушај је да се накнадно до­бију оба изгубљена светска рата. Република Хрватска, као на­сле­д­ник Павелићеве Независне Др­жа­ве Хрватске, рат против србског народа води баш као експонент такве Немачке”.

Водитељка реченог радијског програма све је то прећутала, баш као да је наслућивала да ће 13. јула 2023. године, Кантоналне власти у Сарајеву уклонити једну од табли са натписом “Добродошли у Источно Сарајево, град 157.000 Срба који су морали напустити Сарајево” оправдавајући то наводом да је она, табла, постављена на територији босанско-херцеговачке Федерације.

Дода ли се томе и најава да ће се 27. априла ове године (2024), у Генералној скупштини Уједињених нација, том америчком служинчету, расправљати о резолуцији о “геноциду” у Сребреници, истој оној која је 2015. спречена руским и кинеским ветом у Савету безбедности – са циљем да се она изгласа већином гласова (где нема вета), да се Срби прогласе геноцидним народом и да се 11. јул када се у Сребреници десило што се десило, прогласи Међународним даном сећања на геноцид, може се сматрати несумњивим да су Кантоналне власти у Сарајеву уклониле ону таблу јер им је “на време” дојављено шта се иза брда ваља.

Да се, у међувремену, “неко” не би досетио да изгон оних “само” 157.000 Срба из Сарајева прогласи геноцидом над србским народом, изведеним под заштитом оних који себе сматрају “међународном заједницом”.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: