Шведска ће својим ђацима објаснити ратни наратив НАТО, а домаће НВО које се финансирају од Шведске не могу ни родољубиве стихове!

Лицемерје – та вечита врлина глобалног запада и његових домаћих ехо комора, које у Србији наступају у облику грађанских активиста и НВО. Финансирани из амбасаде земље која сада журно кроји планове за милитарно образовање својих најмлађих, ови активисти показују изванредну способност за избирљиву загриженост.

Док шведска круна притајено клизи у њихове џепове, они се устремљују на врата министарстава у Србији с побуном против увођења редовног војног рока и против родољубивих натписа из песама који славе отпор и одбрану отаџбине. “Како да својој деци објасним такав ратни наратив?” запитаће се са умиљатом бригом у гласу, док истовремено на другој страни Европе, њихови спонзори кроје образовне програме оштрени за реалности модерних безбедносних изазова.

Шведска, новопечени члан НАТО-а, објављује да ће од 2025. увести обавезно предавање на тему тоталне одбране земље и улоге НАТО-а у школама. Њихова безбедносна ситуација се променила, објашњавају, па је “важно да шведски школарци имају знања о тоталној одбрани и НАТО-у”. Истовремено, у Србији, наше драгоцене НВО брижљиво одабирају борбе, фокусирајући се на “опасности” националног идентитета и одбране земље, док исте те вредности њихови спонзори увеличавају и учвршћују у својим друштвима.

Овај парадокс не само да открива лицемерје, већ и дубљу причу о извозу идеологије која служи као покриће за врло конкретне геополитичке интересе. Док Шведска, у својој новој улози НАТО чланице, промовише милитаризацију и припрему својих грађана за одбрану, српске НВО, финансиране шведским новцем, промовишу сасвим супротне вредности међу српском омладином. Иронично, али и јасно, руски медији извештавају о шведском образовном заокрету, док је јавност у Шведској подељена око учешћа у НАТО операцијама, према анализи јавног мњења.

У светлу ових чињеница, не може се а да се не запитамо – кога служе ове грађанске организације у Србији? Чије интересе заиста представљају? И зашто је увек лакше наћи средства за пројекте који подривају национални дух и суверенитет, док се истовремено у земљама донаторима чврсто стоји иза одбране и националних вредности?

Као да су у питању два света – у једном, грађански активизам као средство за демилитаризацију и ерозију националног идентитета; у другом, национални суверенитет и одбрана постављени као темељ друштва. Изгледа да је лекција јасна: увек треба пажљиво пратити ко финансира ваше активисте и зашто.

Софија Марић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: