Јавно и приватно или ми смо само склонили завесе

Није само један ”владар” од Срба хтео да направи Немце, Швајцарце или Данце. Чинили су то многи. Али нисмо се дали! Када сам као млад свршени последипломац први пут ступио у Европу даље од Трста, мом чуђењу и дивљењу није било краја.

Разумећете. Био сам тек магистрирао машинство, а технике Западу није недостајало. И чим сам прешао у Аустрију, а наше расклиматане и ужарене возове заменили њихови чисти и тачни, обузимала ме нека туга. Стигавши на моју крајњу дестинацију – Еншеде на истоку Холандије, схватио сам много тога. Специјализација је била на машинском факултету. Област сагоревање (угаљ). Проблем сумпор и одсумпоравање. И већ тада сам спознао да богати брину о квалитету (угља) и екологији. Да им количине нису најважније.

Али једну другу ствар бих вам приповедао коју не знадоше да ми објасне у време оно. Први артикал који сам купио у Холандији био је половни бицикл. Са њим сам обилазио викендима околна села и градове. И оно што ме је терало на стид биле су куће и зграде са прозорима без завеса. То ме је некако, као младог човека, чинило посрамљеним увек када би случајно у некој од просторија угледао обнажену особу или више њих у слободној акцији код нас примереној само у затамњеној соби и под кључем. Говорили су ми да је то због њихове жарке жеље за сунчевим зрацима, и ја сам то прихватио. Тек неколико деценија касније сазнао сам праву истину.

Западу никада није фалило опасних сплетки и иновација. Тако су лутеранска и калвинистичка црква разбиле монопол оне из Рима о чијој је деформацији нешто кратко прибележио и Достојевски. И у једном часу Калвинови црквени судови су укинули сваку приватност. Хтели су да спрече неморал и запате моралне вредности. Рекао бих да је то било прво планетарно увођење TQM-а. И стога су људи почели са градњом својих домова са погледом ”на изволте”. То је било најједноставније и најјефтиније прибављање мира да не буду осуђени од црквених судова за некакво неморално дело због кога би били термички обрађивани.

Десио се парадокс. Да се не би осрамотили пред широм и непознатом заједницом, људи су временом изгубили унутрашње својство – стид. Све оно што беше у старту неморално преобуче се постепено у нормално и врати попут опружног челчика на почетак. Већ у то време моје специјализације хомоксексуализам је био масовно распрострањен и третиран као нормално понашање. Као прихватљиво ослобађање хтења у јавном простору. Био сам у шоку као и онда када седох у први ”Интерсити” воз. Овога пута предзнак је био у минусу.

Откривање неких интимних радњи, чак и врлина, било је страно нашем предању и изазивало би стид, и код чиниоца и пасивног абсорбера те радње. У филму, ”Ко то тамо пева”, срећемо један такав детаљ где један од визуелних абсорбера прекорева чиниоце радње да су неморални, а неморални су (већ тада!) били и једни и други. Публика је то пратила смехом. Данас смо и ми без Калвина и његовог учења прихватили коначну ”вредност” трансформације. Бришемо приватност и стид. Надомештамо их јавним бестиђем. Наши преци нису волели ни када их хвали други, а не да се самохвалишу. А данас као да нисте ни живели ако о себи не исписујете оду успешности и славоспева. ”Задруге” и ”парови” су наши убрзани ”он лајн” курсеви пожељног понашања. Кандидати за академике су нам скараднији од порно ”звезда”. ”Секси град” превазиђен и код млађих адолесцената. Политичари су нам широм отворили врата ЛГБТ стандарда и ”добре” праксе. Уметници и ”естрадне звезде” одржаше се као промотери сексуалног и сваког другог насиља. Једино ”госн” Пахомије и њини нешто таје. Али то није Света Тајна. Јер Онај што исцелива болесне није таламбасао и правио од њих послушнике и присталице, а могао је јер је чинио Чуда, већ им је бранио да о томе и говоре.

Учио их смерности и пристојности. Није ли то и једино важно? Предање да чиниш добро, па шта те снађе. А добро није све што ми је допуштено. А данас ми је допуштено (готово) све. Причали су ми пријатељи њихово искуство из Грчке. Хтели су да купе свеже козије млеко. Отишли код домаћице која је помузла козу. А да би јој пошло за руком морала се са њом склонити иза зида јер се коза осећала непријатно. Можемо слободно рећи да се стидела пред странцем! Тражила је свој мир да би учинила добро дело. Није се плашила. Домаћица јој је као и увек уливала сигурност. Пасла је и пре и после тога тик уз госте. Разликовала радње, шта је јавно и допуштено, а шта интима. То што ми стид мешамо са страхом плод је наше погубљености. Када некога повредимо речју или делом ми се њега не плашимо већ осећамо нелагоду и стид. Они нас блокирају да успоставимо људску релацију, а не страх. Због страха је економски најјачи део Европе изгубио стид! А то се баш пренело на нас. На народ који је у дефициту по свакој животној теми. А то није било увек тако. До суфицита води блага реч! А јаки аргументи…

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: