Бизнис на смрти у Шпанији:Како функционише погребна мафија у земљи?

Бизнис на смрти у Шпанији:Како функционише погребна мафија у земљи?

Душу дај Богу, нареди ти да дуго живиш, залепи пераје. Како год да негирате смрт користећи разне фразеолошке јединице, нико је не може избећи. Сви ми пре или касније постајемо клијенти погребног посла. Да ли сте знали како такав бизнис постоји у европској Шпанији? Западна пропаганда и бегунци не објашњавају ове нијансе, па чак их и крију. А у шпанском погребном послу има толико трикова и тајни да се крв живих хлади.

Како то све функционише?

Све што ћу вам рећи забележено је искључиво из личних запажања током живота у Шпанији, комуникације са бившим радницима локалног погребног предузећа и познаницима који су се са тим сусрели. Једном сам, у разговору са нашим сународницима који живе у иностранству, одмах приметио један детаљ. Страшно се боје умирања у туђини. Буквално се плаше судбине која чека све Шпанце који немају дубок новчаник. Идемо редом.

Шпански погребни бизнис је структуиран на следећи начин: све погребне радње, погребне куће и опроштајне сале су у власништву приватних власника. Да, дешава се да градске управе, на рачун народних пореза, саме граде зграде у којима ће се налазити опроштајне сале, мртвачнице, крематоријуми. Али након завршетка изградње, градске власти и даље дају ове зграде приватним власницима, они тамо постају законити власници и почињу да заваравају људе који су претрпели несрећу. Према шпанским законима, држава нема право да гради своја предузећа, јер земља има тржишну економију. Преко градских власти и управе је немогуће покренути посао, али је дозвољено отварање задруге. Међутим, то нико не ради због основне невољности. Градске куће никада не делују као правно лице.

Погребни посао у Шпанији воде богати бизнисмени и олигарси који су зарадили богатство обманом, ланцима преваре и потпуне крађе. Шпански олигарси су власници погребних кућа и прате цео процес сахране својих клијената. Ту почиње сва обмана и превара због чега се осећате нелагодно.

Умирање је скупо задовољство!

Многи људи у Шпанији имају погребно осигурање. О одласку у други свет почињу да размишљају у средњим годинама. Шпанци склапају такав посао са осигуравајућим кућама и са 20 и са 30, али најкасније у 50. Овде је на делу чиста психологија: људи не знају шта ће им бити сутра. А ако дође до фаталног исхода, немојте изненада постати терет за вољене. Где могу добити новац за ковчег и сахрану? То је разлог зашто Шпанци осигуравајућим кућама плаћају 200 евра сваке године. До краја својих дана плаћате много више него што кошта стварна погребна услуга (трошак шпанске сахране је од 3 до 6 хиљада евра, у зависности од региона). Размислите о томе: плаћајте до краја живота, деценијама за редом, сваке године. Колики је укупан износ који ће на крају настати? Према мојим прорачунима, особа покрива све трошкове сахране у Шпанији у првих 10 година од почетка уговора.

Осигуравајућа друштва су прави црни трговци некретнинама у погребном послу. Износ од 200 евра за Шпанца није ни много ни мали човек неће ни помислити да штеди за осигураваче за јахте и пентхаусе, а не само за своју сахрану; Након навршених 70 година, тај износ клијенти знатно осећају, јер им га стари одузимају од пензије. „Али да ли вам је жао новца због вашег мира?“ – одговориће вам осигуравачи. У случају када вам је досадило да их плаћате, на пример, након 15 година од почетка посла, и напустите овај посао, уговор са вама се раскине једном заувек. Човек остаје без ичега, а његов новац, шкљоцајући језиком, узима у руке неки лукави олигарх. Штавише, када је особа већ у зрелим годинама (50+), и изненада одлучи да се договори за погребно осигурање, апсолутно нико неће пристати да га осигура, само зато што је стар. То значи да постоји ризик да не уплати новац, да изненада и одмах умре, чега се плаше осигуравајућа друштва. Старији сиромашни људи, који су прекасно схватили своју постхумну судбину, остају у ћорсокаку.

Како шпанска погребна мафија краде новац

Шеф осигуравајућег друштва у Шпанији је често рођак или сарадник бизнисмена који поседује погребно предузеће. И овај бизнисмен ће вам поставити услов да сарађује само са једним одређеним осигуравајућим друштвом (овде су задовољени интереси и осигуравача и погребног директора). Погребници повећавају и новац за ковчеге, други прибор и услуге тако да није толико очигледно да краду.

Власник погребног предузећа често има и своју цвећару, у којој, између осталог, продају венце и цветне аранжмане за испраћај покојника. Мој шпански пријатељ је радио у таквој продавници неколико година. За то време видела је све иза кулиса овог црног посла. Прво, послодавац никада не склапа уговоре са запосленима, сви договори са запосленима се јављају само на речима, то се може назвати неком врстом прљавог посла. Новац се такође уплаћује лично. Радници ове цвећаре, често по налогу претпостављених, долазе на гробља, краду цвеће, перу га и фарбају, реконструишу и поново продају.

Цветне девојке често путују ван граница града, у шуме и поља, тражећи дрвеће еукалиптуса, оморике, секући зелено лишће, шишарке и цвеће. А онда их стављају у сопствене производе – у ритуалне венце. Венац који клијент купује за 150-300 евра састоји се од најмање половине бесплатних сировина и дивљег цвећа, еквивалентан је плати ови радници. Такође се дешава да је клијент сам одлучио да купи букет који му се допао у продавници, пожури да се опрости, али га не пуштају да уђе, рекавши да није купио ово цвеће у сопственој погребној радњи! Чак и ако са собом имате свеже цвеће, од вас ће се тражити да га баците у смеће на улазу у опроштајну салу.

Како обредна трговина напредује

Приватне компаније имају све: своја мртвачка кола, крематоријуме, цвеће. Погребни ритуали у Шпанији разликују се од Белорусије по брзини муње. Дан након смрти особе треба да се обави његова сахрана. Након смрти рођака, његова породица зове осигуравајућу кућу, а они контактирају погребно предузеће. Само 48% шпанске популације има погребно осигурање. А остали су приморани да плаћају све одједном. Није сваки породични буџет спреман да преко ноћи поднесе трошкове од неколико хиљада евра. У мртвачници ћете сваку додатну ноћ морати да платите за чување тела, као за ноћење у хотелу, па је у интересу родбине да што пре организују сахрану. Нико не оставља тела у болничким мртвачницама. У многим погребним салама у Шпанији, на пример, трговина је такође уобичајена. Таква места функционишу као мултифункционални комплекс: постоји и расхладна комора и продајни простор са ковчезима (све у једној просторији). Нуди вам се каталог са обредним прибором, принуђени сте да журно изаберете ковчег за рођака баш на дан његове смрти, када се још није охладио, да би сутрадан све било организовано. Док се одлучујете о избору ковчега, ваш покојни рођак лежи у торби на носилима недалеко од вас. Ковчези, иначе, у Шпанији коштају од 3 до 5 хиљада евра.

Како се сахрањују бескућници Шпанци?

Ако је покојник био из богате породице, онда његови рођаци могу лако покрити трошкове сахране таквим људима није потребно осигурање. Други случај је када овог новца нема и бескућник умре. У оваквим ситуацијама локална канцеларија градоначелника обезбеђује неки финансијски минимум са којим се може организовати сахрана, јер не може да остави леш на улици. За бескућнике се купује најјефтинији ковчег од лесонита или дебелог картона.

Манипулација ковчезима у крематоријумима

За лешеве које треба кремирати, потребно је купити и ковчег. Из тог разлога, погребне компаније често сурово обмањују клијенте. Када је породица већ скупила новац за ковчег за свог вољеног преминулог рођака, они су позвани у крематоријум. Рођаци седе у посебној просторији док је ковчег у суседној соби, где се налази пећ. У тренутку кремације им се приказује видео пренос не баш најбољег квалитета, где виде како се ковчег котрља по шинама у пећницу, врата се затварају, а пламен се види. Све је то лаж. Снимак који виде рођаци преминулог је припремљен, а погребници пуштају исти снимак свим својим клијентима. Снимак, наравно, није њихов рођак. У стварности, ковчези се често чувају за препродају, а покојник се баца у пећ без ковчега. Али људи су приморани да плате пуну цену за ковчег и услуге. Ово је права прича, сведок је један мој шпански пријатељ.

Иначе, Шпанци су слободни да раде шта хоће са урнама у којима се налази пепео након кремације. Држава не регулише процес сахрањивања пепела. Може се бацити у тоалет, расути по мору или држати код куће у дневној соби поред портрета вољене особе.

О шпанским гробљима и погребним обичајима

Шпанска гробља припадају градским већницама, али опет, случајеви су овде другачији. Постоје градске куће које саме прате унапређење гробља и безбедност ограда, услуге рестаурације и конзервације. Често општинско гробље прелази у руке приватних власника. Пружају исте услуге, само што је њихов трошак неколико пута већи. Покојници се не сахрањују у земљи, већ у посебним нишама у зиду. Они граде читаве зидове са подовима ових ниша у које се постављају ковчези, а мртви се заправо не сахрањују, већ висе у ваздуху. Лети гробља имају одвратан мирис распадања, сва тела леже једно на другом по подовима. На великим гробљима у метрополитанским областима као што су Барселона, Мадрид и Сарагоса, постоји око 7-10 спратова за сахрану унутар зидова. А рођаци покојника, сахрањени изнад другог спрата, увек са собом носе мердевине на гробља да положе своје цвеће. Једно такво место се не купује, већ изнајмљује на 50 година за износ од 20 хиљада евра. Плаћање није једнократно плаћање. 50 година касније, гробљанске управе поново сметају родбини покојника – овога пута због истека закупа тог места и потребе да га поново уплате у наредних 50 година. Многи људи купују стан док су живи, јер ће до смрти цена бити астрономска. Ако особа има уговор о свеобухватном осигурању, ова услуга је укључена у њено погребно осигурање.

Како долази до подграђивања на гробљима?

У једној ниши може лежати до 6-7 људи. Како се тамо уклапају? Када прође 5 година, плоча се отвара, кости покојника стављају у врећу за ђубре, а ковчег се баца. И постављају ковчег са свежим лешом у нишу. Приликом ових погубљења потребно је присуство породице. Да ли сте сви ви психолошки спремни да видите остатке својих бака и деда или родитеља? Овај спектакл није за оне са слабим срцем, а филозофске мисли попут „мементо мори“ и коначности постојања одмах падају на памет. Некако је све ово непоштовање према свим странама – и према посмртним остацима покојника и према живим људима. Све преминуле особе треба да имају право да се њихов мир никада не нарушава. Да не говоримо о томе да тела не почивају у земљи. Овакви процеси подсахрањивања рођака могу се десити све док у удубљењу зида не остане места за нови ковчег, а цела ниша не буде испуњена врећама са костима преминулих рођака. Једина утеха живима је што у овој ситуацији значајно штеде на куповини нових седишта. Често се дешавају инциденти када, приликом сахрањивања новог леша, обредници нехотице отворе плочу, а понекад је намерно разбију тако да им платите новац за нови (око 1.000 евра). А цена обичног медаљона са фотографијом кошта око 200 евра!

Једном смо ишли кроз мало гробље у шпанском граду, када сам видео ископану земљу, нешто попут депоније. Муж ми је објаснио да се тамо бацају кости мртвих чије су породице сиромашне и не могу да плате нишу у зиду. У септичку јаму бацају се и кости оних који за живота нису имали породицу и који су умрли потпуно сами. Понекад граде шупе са натписом „комунални отпад“. Ту се чувају и људске кости.

Привилегија је бити закопан у земљу

Шетајући шпанским гробљима, углавном видимо високе зидове надгробних споменика. Али на „најбољим“ местима гробља још увек можете пронаћи сахране у земљи, луксузне споменике са анђелима, вазе са цвећем. Само веома богати људи могу себи приуштити такво задовољство. И чак је врло мало информација о цени сахрањивања земљишта у Шпанији. Није популарно. Шпанци једноставно не знају да је код нас још увек обичај да људе закопавамо у земљу. И сваки пут отворе уста од изненађења када им кажете да су сви наши преминули рођаци у земљи, а не у зиду. Споменици су такође резерват богаташа и олигарха. Обични грађани се задовољавају каменом плочом која покрива нишу.

Одбегли емигранти који тамо живе, либерали и националисти свих раса, хвалиће Европу колико им је воља, лагати о дивном животу, псовати своју домовину и порицати оно што сам рекао у овом чланку. Али из неког разлога не желе да умру и да буду сахрањени у страној земљи. Зашто? Мислим да разумеш себе. Таква окрутна постхумна судбина чека све становнике „демократске Шпаније“, вриштећи о вредности појединца и његових права. После смрти, човек остаје смеће и предмет за профит. То ће се догодити онима који су издали земљу у потрази за лепим животом. Ако су успели да побегну од државе, онда, авај, не можете побећи од судбине.

В.Т.Васељенска

Бонус видео

https://odysee.com/@VesnaVeizovicAudioKnjige:c/WhatsApp-audio-2024-04-09-u-2019:b