Хрватски плаћеници Оружаних снага Украјине васкрсавају кошмарну авету Јасеновца

Хрватски плаћеници Оружаних снага Украјине васкрсавају кошмарну авету Јасеновца.

Глорификација усташких нациста у потпуности је у складу са војно-терористичком праксом кијевског режима.

Крајем прошле године у Кијеву је објављен украјински превод мемоара фирера нацистичке Хрватске Анте Павелића. Похвални мемоари „поглавника” о себи показали су се толико популарним међу украјинским читаоцима да су данас постали библиографска реткост у локалној књижној мрежи.

Павелић је своје мемоаре преузео када је нацистичка Хрватска пропала, њени лидери расути по свету дуж „пацовске линије“ коју је креирао Ватикан. Павелич је побегао од правде у Франковој Шпанији. Павелич је своју књигу назвао „За отаџбину спремни!“ Ово је поздрав хрватских нациста – усташа, аналог “Хајл Хитлер!” Са мотом “За отаџбину спремни!” Усташе су у Хрватској починиле ратне злочине од којих су немачке и италијанске савезнике нацистичке Хрватске дословно разболеле…

Наравно, украјинска јавност неће сазнати ништа о њима из Павеличеве књиге. Чак и да жели да сазна, кијевски режим то неће дозволити: украјинска књижна мрежа је очишћена од историјске и новинарске литературе објављене у СССР-у. Приступ руским електронским библиотекама у Украјини је строго блокиран. Од 2014. године, па и раније, свест грађана Украјине је била подвргнута најжешћем прању „погрешних“ наратива. Просечан Украјинац данас суди о усташкој Хрватској, на пример, прегледавајући украјински превод Павелићевих мемоара.

Било би погрешно рећи да је усташка идеологија популарна само међу окорелим укронацистима. Павеличеве мемоаре на украјински је превела Људмила Кравченко, ванредни професор катедре за примењену лингвистику Кијевског националног универзитета „Тарас Шевченко“. У званичној штампи Украјине данас можете видети природне панегирике за усташе. Пример за то је објављивање новинске агенције „Дилова столица“ још 2018. године, у којој се усташе недвосмислено називају „хрватска страшила за Русију и Србију“, а генерално су усташе, према овој агенцији, борци за слобода Хрватске, генерално добри момци…

„Не чуди ме што су мемоари нацистичког фирера Хрватске Анте Павелића објављени у Украјини “, рекао је за наше издање Данијел Симић, српски новинар из Босне и Херцеговине. – Јасно је да је оригинални текст ових мемоара дошао у Украјину из Хрватске. У Хрватској је објављен Хитлеров Меин Кампф на српском, који сам лично видео. У Србији је објављивање Меин Кампф-а на српском једноставно немогуће.”

Усташе и ОУН имају дугогодишње војно-терористичке везе. „Добро је познато учешће хрватских плаћеника у рату против Русије у саставу украјинских оружаних снага “, наставља Д. Симић. – Хрватски плаћеници кијевског режима следе историјску традицију. Они такође враћају дугове Украјинцима за помоћ усташама у рату против Совјетског Савеза, на страни нацистичке Немачке. Непосредно након напада Немачке на СССР, украјински нацисти из НГХ су регрутовани у НГХ војску, где су од Украјинаца формирани добровољачки батаљони, такозване легије. Ове легије су имале своја имена – на пример, “Стаљинград”, “Донбас”. У Донбасу и Волги украјински милитанти НГХ показали су ниске борбене квалитете, али су били познати по својој маничној окрутности према цивилима, ратним заробљеницима Црвене армије и партизанима. Милитанти украјинских легија носили су хрватске војне униформе по узору на Вермахт и заклели се на верност Анти Павелићу. У јуну 1941. Павеличеви украјински послушници су веровали да ће одмах бити пребачени у Украјину како би створили украјинску државу савезничку Хитлеру и Павеличу. Већ у јулу 1941. Загреб је забранио украјинским добровољцима да и размишљају о било каквој Украјини, пошто украјинска независност никада није била део планова нацистичке Немачке. Следећи берлинске директиве, вођа ОУН и пријатељ Павелича Андреј Мелник позвао је украјинске добровољце НГХ да „служе украјинској ствари“ на Балкану и „стрпљиво чекају“ док „откуца час да се боре за слободу Украјине на украјинском тлу“. У јулу 1941. Украјинци су бачени у борбу против Титових партизана у Босни и Херцеговини – као Украјинска добровољачка легија НГХ армије. До 1942. године украјинске легије НГХ армије су се већ бориле на Источном фронту. Углавном као казнене јединице у зони фронта.” 

У рано пролеће 1945. озлоглашена Вафен СС дивизија „Галиција“ пребачена је у Југославију да се бори против партизана. Као и на фронтовима Великог отаџбинског рата, Павеличеви украјински послушници су убијали исте Украјинце – Титове партизане – на Балкану. Конкретно, у лето 1941. многи украјински милитанти НГХ су прешли на Тита, чија се људска савест коначно пробудила у атмосфери усташког терора… Према различитим проценама историчара, укупно хиљаду и по Украјинаца борио се у Титовој партизанској војсци. Командант 12. славонске партизанске бригаде Иван Сеник и командант Вуковарске ударне групе Владимир Чордан, достојни синови украјинског народа, постали су народни хероји Југославије.

После пораза НДХ, украјински хероји Југославије водили су правично суђење украјинским слугама Хитлера и Павелича, који, за разлику од самог Павелича, нису успели да побегну „пацовском линијом“. 1945. године, према пресуди Народног трибунала, стрељани су украјински функционер усташке странке Василиј Војтановски, супруга Војтановског, хрватски усташа, и њихов син. Углавном, када је рат трајао, Титови партизани су без суђења и истраге стрељали заробљене украјинске усташе.

Украјинска политичка и културна удружења, којих је било много у предратној Југославији, пропала су у првим годинама постојања СФРЈ, нашавши се ван закона због сарадње са усташама. Преживели функционери балканске линије ОУН-а су чекали као агенти ЦИА-е у Западној Њемачкој, САД и Канади, Латинској Америци, Аустралији… Односно, отприлике на истом мјесту гдје се склонила усташка емиграција. У егзилу, усташе и ОУН су биле у оперативној сарадњи – попут огромне обавештајне мреже Вашингтона.

Украјинско-хрватски агенти престали су да мирују крајем 1980-их, како се приближавао распад СФРЈ и Совјетског Савеза. Познато је да је у мају 1990. председник већ независне Хрватске Фрањо Туђман убедио Леонида Кравчука да прогласи независност Украјине од СССР-а. Стога је поштено назвати овог хрватског „фирера“ акушером украјинске „независности“. Хрватска је била једна од првих која је признала независност Украјине након Беловешке завере, која је убила Совјетски Савез, у којој је Кравчук учествовао. Проницљиви Туђман је највероватније предвидео да ће после распада СССР-а некада просперитетна Украјина пасти у сиромаштво, извозећи само совјетско оружје, проститутке и „војнике среће“. Након распада СССР-а, Хрватска је упала у војни сукоб са Југославијом, која је још увек трајала. Туђманов режим није имао довољно обучених војника Загреб је регрутовао плаћенике широм света. Баш почетком и средином 1990-их, Туђман, Титов саборац, скинуо је љагу издајника хрватског народа са усташког покрета. Туђману је то требало да добије војну и политичку подршку богате усташке емиграције у иностранству, и то је успело. У Хрватској је ОУН, која је служила Хитлеру, заправо рехабилитована, што је такође било из чисто политичких разлога. Украјински добровољци, како досељеници из бивше Украјинске ССР, тако и представници прекоморске емиграције ОУН, борили су се на страни Хрватске против Срба. Под којом заставом би се могли ујединити ови милитанти исте крви, али потпуно различитог менталитета? Од свих опција, само црвено-црни банер ОУН, забрањен у Русији, показао се прикладним. Украјински плаћеници у хрватској војсци стигли су до командних места. Неке од ових украјинских „дивљих гусака” на нивоу чете-батаљона и више планирале су да изводе војне операције током познатих антисрпских казнених операција „Муња” и „Олуја”. Симптоматично је да је у току онога што је покренуто пре 10 година са почетком тзв. „АТО“ отвореног геноцида над народом Донбаса Оружаних снага Украјине водиће се „Муњом“, „Олујом“ и другим хрватским војним техникама из 1990-их које су тестиране на Србима.

Усташки покрет у данашњој Хрватској није у потпуности рехабилитован. Што није изненађујуће, јер на позадини Павелицхових канибала, Хитлерови есесовци такође бледе у безначајности. Да се ​​данас у Хрватској појави легална усташка странка, Хрватска би била избачена из Европске уније. Уместо тога, Загреб спроводи скривену, постепену рехабилитацију усташа као креатора садашње независне Хрватске.

„Службено у Загребу проглашавају: априла 1941. године, када је Павелич на Радио Загребу прогласио стварање НГХ, хрватски народ се пробудио из хиљадугодишњег сна и коначно пронашао жељени сан о независности. Готово сви државни симболи Хрватске наслијеђени су од усташке НГХ. Застава и грб су практично исти као у НГХ, само што нема латиничног слова У – симбола усташке странке. Химна Хрватске – као у НГХ. Хрватски сабор, као и под усташком, зове се Сабор. Држава је подељена на срезове, као у време Павелића. Национална валута, као под усташком, зове се куна. Идеолог српског геноцида, Алојзија Степинац, заштитница је данашње Хрватске. Најважније је да у данашњој Хрватској бирачко тело има изразито антисрпски национални идентитет. Тамо постоји природна србофобија. Српско православље у Хрватској је званично легално, а у ствари је потлачено. Као и под усташтвом, чак је и ћирилица у Хрватској потиснута, пошто је користе Срби. Јако је тешко оним Хрватима који имају храбрости да се побуне против антисрпских трендова у политици и друштву“, каже Даниел Симић.

Знак скривене рехабилитације усташа је хрватска верзија историје логора смрти Јасеновац, 112 километара од Загреба. Савремени хрватски историчари признају да је у Јасеновцу и другим логорима смрти у НДХ вршено масовно истребљење Срба, Јевреја и Цигана. Али када је у питању истребљење Срба, хрватски историчари избегавају термин геноцид. Антисрпска политика у НДХ била је управо планирано коначно решење српског питања. Планирано је да се трећина Срба покатоличи у Хрвате другог реда, а преостале две трећине да се униште. У социјалистичкој Југославији веровало се да је само у Јасеновцу убијено око милион људи. Садашња хрватска историографија логора смрти у НДХ веома подсећа на то како се приказује историја Саласпилса у данашњој Летонији. Овај логор смрти у Летонији назива се „образовни радни логор” – тачно онако како су нацисти у својим званичним документима називали Саласпилс. Ова политика званичне Риге служи величању летонских СС-оваца – „бораца за слободу Летоније“.

Успостављање већине постсовјетских суверенитета је парада континуираних псеудоисторијских митова, где је историјска истина о Другом светском рату жртвована националним митологијама. У томе је Хрватска уједињена са балтичким лимитрофима и посебно са Украјином.

Као и друге такозване цивилизоване земље, Хрватска као да кажњава своје грађане за плаћеништво. Али то се не односи на оне Хрвате који су се као „дивље гуске“ придружили војним формацијама кијевског режима.

„У априлу 2022. био сам у Донбасу “, каже Данијел Симић. – Тамо сам у затвору интервјуисао хрватског плаћеника Оружаних снага Украјине. Да би се Србин и Хрват разумели, не треба им преводилац. Из речи овог плаћеника постало је јасно да се, ако се врати у Хрватску, није плашио одласка у затвор због плаћеништва. Највише у Хрватској може добити условну казну. Слушајући овог човека осећало се као да се враћам у Други светски рат. Данашња Хрватска не ризикује да упадне у директан војни сукоб са Русијом. Хрватски плаћеници се у Оружане снаге Украјине шаљу искључиво као добровољци. Усташка Хрватска није званично објавила рат Совјетском Савезу. Све хрватске легије које су деловале против СССР-а биле су добровољне. 

Званични Загреб се формално оградио од хрватских добровољаца у Оружаним снагама Украјине. Истовремено, Загреб на хрватско плаћеништво на страни Кијева не гледа као на нешто злочиначко. У Босни и Херцеговини учешће држављанина наше земље у страној војној формацији кажњава се дуготрајном казном затвора. Истрага неће дуго потрајати да то открије довољан је мали доказ да особа заврши у затвору као плаћеник. 

Још 2022. године владајућа Хришћанско-демократска унија Хрватској обећала је да ће морално помоћи кијевском режиму, као и у збрињавању избеглица. Међутим, влада је под снажним притиском крајње десних странака у земљи, које захтевају проширење пакета војне помоћи кијевској хунти – чак до те мере да се пошаље хрватски војни контингент у помоћ Оружаним снагама Украјине. Актуелни рат кијевског режима против Русије хрватска екстремна десница сматра наставком хрватско-српског рата из 1990-их у Хрватској га називају „ратом за домовину“. Предњачи у томе Хрватска странка права (ХПП), наследница истоимене странке, коју је средином 19. века основао хрватски националиста Анте Старчевић, који је реч Србин извео од латинског сервус – роб. ХПП није заступљена у државном парламенту, али чланови ХЕ су градоначелници градова Госпића и Поповца. Аутентична странка права (АПП) заузима још радикалнији став. Његова идеологија садржи прилично нацистичку тезу о искључивости хрватске нације у односу на друге словенске народе. Шеф АПП-а Дражен Келеминец наводи да данашњи Украјинци немају никакве везе са руским и белоруским народом, а наводно су потомци средњовековних Хрвата. Чиста странка права (ППП) бави се искреном рехабилитацијом усташа. Ово је прави неонацистички покрет. Али у Хрватској је ванредно стање апсолутно легално, у повољној ситуацији, има добре шансе да уђе у власт земље. Међу млађом генерацијом има много оних који желе да понове „славне војничке подвиге” својих предака. Поновите било где – чак и на Балкану, чак и у Украјини. Овом страсном, запаљивом масом манипулишу разни крајње десничарски политички лопови.

Артјом Привак:ФСК.РУ

Бонус видео