Медијска хистерија поводом сукоба у Украјини

Уколико би дошло до отвореног војног сукоба између држава НАТО-а с једне и Русије с друге стране, био би то први рат који су иницирали –медији, мишљење је руског аналитичара Олега Бондаренка.

„Западна средства јавног мњења подигла су својим неодговорним публикацијама степен хистерије до максимума и тиме онемогућила надлежним државним службама да реагују у складу са својим обавезама”, закључује Бондаренко.

И заиста, глобални медији просто су преплављени спекулацијама о „неизбежном великом рату”. При томе аутори свакодневних текстова или телевизијских прилога углавном износе сопствено мишљење, неквалификовано и хватајући се тек за понеку изјаву званичника. Тачније за драматичнији део тих изјава, не раздвајајући притом шта је истинска информација, а шта лична процена цитираног.

Истини за вољу, сваком озбиљнијем рату у садашњем и претходном веку претходиле су пропагандне чарке. Превасходно зарад уверавања домаће јавности у „неизбежност и оправданост жртвовања које предстоји”. Али то је био посао служби вођених од стране људи специјално обучених за то. Данас када приватни медији, посебно електронски, ничу свакодневно и без озбиљније контроле, посао су у своје руке узели појединци или групе који се у трци за зарадом не осврћу много на могућу погубност онога чега су се прихватили.

Међу медијске најаве предстојеће катастрофе свакако је могуће убројати и недавну информацију немачког „Билда” по којој америчка обавештајна агенција ЦИА већ извесно време припрема обиман план санкција против Русије, вредан чак 50 милијарди долара! И то све након обиља извештаја да садашње санкције Запада уведене источном џину због дешавања у Украјини не само да не дају жељене ефекте већ озбиљно погађају управо њихове иницијаторе.

Како наводи лист, пакет санкција разрађен је од стране шефа ЦИА Вилијема Бернса, који је својевремено био на позицији америчког амбасадора у Москви. Савезницима у НАТО-у представљен је недавно у Берлину, а од стране америчког државног секретара Ентонија Блинкена. Укратко, како су испланирали у америчкој тајној служби, на удару би се, пре свега, нашао извоз руских енергената и широког круга стратешких производа, посебно војних. Како рекосмо, потпуна штета по највећу државу на свету требало би да достигне чак 50 милијарди долара. Наравно, све поменуто уз додатно драстично „захлађивање” дипломатских односа.

Европљанима је већ одавно јасно да су се претворили у пуко оруђе САД у надигравању с Русијом. Увођење нових санкција источном суседу, обимнијих од ових које су тренутно на снази, свакако би их жешће погодило него газду са западне стране Атлантика. Зато њихово оклевање није само израз сопствене немоћи већ и тражење даха и простора за деловање како би се створило адекватно, спроводљиво решење, а које би у довољној мери умирило и Вашингтон и Москву. Међутим, у овом тренутку таквог решења нема.

Рекло би се не толико због недостатка мудрости, колико због обамрлости европских политичара пред агресивним налетом америчких и НАТО стратега. Мада је свима јасно да би поменуте санкције имале једнако повратно дејство као и обимнији војни окршаји, негодовања су ретка или пригушена.

Подсетимо, на саму најаву председника Хрватске Зорана Милановића да у случају рата неће слати своје земљаке на бојишта у Украјини, из Кијева је уследила жестока дипломатска реакција. Иако Хрватска као чланица алијансе нема, када је реч о безбедности, никакве везе са бившом совјетском републиком која, узгред, и нема основ да од НАТО-а тражи помоћ у супротстављању Русији. За то постоји Организација уједињених нација, са свим припадајућим телима и органима, па чак и оружаним снагама.

Шта год да се догоди, главни терет ће морати да поднесу сами Украјинци и њихове најближе комшије. Евентуална борбена дејства закачила би велики простор пошто је Украјина друга по величини земља на Старом континенту. Такође, имајући у виду убојитост савременог наоружања којим су опремљени на обе стране, обим разарања, број страдалих, па и расељених свакако не би био мали.

Поново би се активирао проблем избеглица, Украјинци би масовно нагрнули у Европу (у Пољској би свакако били непожељни), борећи се за своје место са дошљацима са Блиског истока. Опасност од сукоба две избегличке стране засигурно не би била мала. Морала би да реагује међународна заједница.

И, на крају, по окончању евентуалног рата, како год да се он заврши, односи између Русије и САД, као главних ривала, ни у ком виду не би били бољи. Напротив. Другим речима, сукоб између Запада и Истока повољно би се одразио тек на – медије. Гледаност би свакако порасла. А то доноси многе бенефите.

Политика

Бонус видео: