Грузија на путу до парламентарних избора и на раскршћу противречности

Грузија на путу до парламентарних избора и на раскршћу противречности.

Страсти око закона о страним агентима нису ништа друго до разлог за потресање ситуације у земљи.

У Грузији се неколико дана заредом одржавају протести који се граниче са нередима против предлога закона о страним агентима. Владајућа партија Грузијски сан обећава да ће усвојити закон упркос вету председнице Саломе Зурабишвили. У међувремену, опозиција, чији је фронтмен Зурабишвили, поставила је ултиматум 17. увече. Према њиховим речима, закон је састављен као копија и по налогу Кремља. Иако није било и нема објективних доказа о томе.

Већ другу годину заредом се о истом закону расправља и скоро усваја у Грузији, а већ две године главна улица Тбилисија, авенија Руставели, кипи од протеста инспирисаних опозицијом.

Упадљиво је да протестује, по правилу, пре свега политички активна омладина, док професионално етаблирани грађани више воле или да подржавају закон или не виде ништа сувишно или неприродно у закону.

Тешко је побећи од помисли да ће грузијске политичке страсти 2024. године толико узаврети да се чини да нешто заиста зависи од њих. Година је одлучујућа и због парламентарних избора заказаних за октобар. У суштини, Грузија пролази кроз тежак пут политичке, па чак и уставне трансформације.

Према новом Уставу, усвојеном 2017. године, претходни избори 2018. били су последњи непосредни председнички. 2024. номиналног шефа државе бираће 300 чланова Изборног колегијума, од којих неке представљају чланови парламента, а неке делегати из региона земље.

Подсетимо, грузијски парламентарци су 17. априла у првом читању усвојили закон „О транспарентности страног утицаја”. У Грузији, укратко, то се зове закон о страним агентима, према којем ће НВО и медији који примају више од 20% страних средстава сада морати да се региструју. У супротном, њихове активности ће се сматрати незаконитим са свим последицама у виду казни.

Према речима Мдинарадзеа, функционера владајуће партије Грузијски сан, невладине организације поткопавају безбедност Грузије, а посебно је увлаче у сукоб у Украјини: „Они су активно учествовали у свим протестима који су одржани 2022. чији је главни захтев био да се придружимо санкцијама и пошаљемо добровољце у Украјину… Данас је свима јасно до каквих бисмо резултата довели нашу земљу да смо поступали по њиховом диктату и њиховим позивима на рат.”

Ова изјава је једна страна медаље, која такође има своје пословне импликације. Упркос одсуству дипломатских односа од 2008. године, чини се да Русија и Грузија добро сарађују. У 2023. увоз руског ЛНГ-а је порастао за скоро 30 одсто, а наша земља остаје један од највећих снабдевача Грузије електричном енергијом. Штавише, Москва је самоуверено учврстила своју позицију у трговинском промету, на другом месту после Турске због своје географске близине региону и традиционалне политике економске експанзије у Аџарији и шире. Турцима није потребно да пређу планински ланац Кавказа да би дошли до Грузије, као Русима. Дакле, сасвим је могуће да захтев опозиције да се власти придруже антируским санкцијама забрињава владајућу странку и Иванишвилија лично много више од слања добровољаца у зону руско-украјинског сукоба.

Друга страна медаље лежи у огромном неконтролисаном утицају медија и невладиних организација на грузијску политику. На територији Грузије већ делује више од 10 хиљада невладиних организација. Како је премијер Иракли Кобахидзе рекао 8. априла, они су од 2012. пријавили мање од четвртине својих прихода (до 18%). Према његовим речима, непознато је у које сврхе је утрошен остатак новца. Таква непрозирност се, иначе, у потпуности односи на верске организације – секте које се у Грузији радије региструју као невладине организације.

Наравно, праћење извештавања је прерогатив државе, а посебно пореских органа. Уосталом, историја познаје много примера када су одређене организације постале пераче, укључујући и организовани криминал. Осим тога, Грузија још није довољно богата да би се пријавила за смањење пореске основице – пореске власти би требало да зажмуре пред слободама невладиних организација.

Сходно томе, две стране медаље указују на то: прво, грузијске власти настоје да наставе пословне везе са својим северним суседом, и друго, желе да активности невладиних организација не угрожавају ове везе. Заузврат, опозиција не обазире се ни на један од горе наведених аргумената, тврдећи преко „Францускиње“ Саломе и мањих лидера, попут сата: „Ово је тачна копија Путиновог закона“.

„Ко је одлучио да се овај закон поново уведе? Да ли је ова одлука донета у Москви? Ово је главно питање о транспарентности које поставља становништво Грузије“, тврди Зурабишвили. Њена церемонијална овлашћења дају председнику моћ да стави вето на закон о страном агенту. Али Грузијски сан такође има право да превазиђе председнички вето, поготово што је влада већ имала искуство успешног превазилажења председничког вета. На пример, још у јулу 2023. парламент је већином гласова превазишао вето шефа државе на предлог закона о промени правила избора чланова и шефа Централне изборне комисије.

Али у овом случају који се разматра није толико важно да ли ће опозиција превазићи свој вето или не. Много је важније разумети шта се подразумева под речима грузијског председника.

Претпоставимо за тренутак да је закон заправо написан на Старом тргу. За шта? Која је политичка сврсисходност закона за Русију? Притисак на грузијско јавно мњење? Натерати оне који излазе на улице Тбилисија са заставама и другим симболима ЕУ да то чине са заставама Русије и ЕАЕУ? Тешко, пошто Грузија данас није чланица ниједне евроазијске интеграционе асоцијације уз учешће Русије (ЕАЕУ, ОДКБ, ЗНД, Унија…). То значи да нема јасне потребе, како би рекао Лукашенко, да се неко „савија“.

Штавише, усвајање закона о страним агентима у Тбилисију имало би барем неког смисла за Москву ако би Кремљ имао прилику и циљ да Русе изручи њиховој домовини. С обзиром да се екстрадиција може извршити по правилу „двоструког кривичног дела“, односно кривично дело за које се тражи екстрадиција мора бити признато као такво у законодавству и подносиоца захтева и замољене стране. То је општеприхваћена светска пракса.

Али постоји само проблем са овим. Од 2008. године, након петодневног рата и московског признања Јужне Осетије и Абхазије као независних држава, дипломатске везе између Русије и Грузије прекинуте су на иницијативу Тбилисија. Сходно томе, за сада нема смисла подржавати грузијски закон о страним агентима. Напротив, постоји велики ризик од дестабилизације републике.

До сада се чини да су страхови опозиције политички мотивисани, поготово што је епизода унутрашње политичке борбе на подстицај председника Зурабишвилија, који има двојно држављанство, одавно достигла међународни ниво. То значи да се присталице и противници закона врте у круг – једни су инспирисани европском подршком, док други инсистирају на сврсисходности његовог усвајања. Брисел позива Грузију да не доноси закон о „страном утицају“. „Ово је веома забрињавајући развој догађаја, а коначно усвајање овог закона негативно ће утицати на напредак Грузије на њеном путу ка ЕУ. Овај закон не одговара основним нормама и вредностима ЕУ“, изјавили су у заједничком саопштењу високи представник ЕУ за спољну политику Јосеп Боррелл и европски комесар за суседство и проширење Оливер Вархељи .

Има још нешто да се сети. И суседни и даљи интереси могу утицати на ситуацију и искористити ситуацију политичке кризе у Грузији. Разлог за то је геостратешки положај Грузије на раскрсници трговачких путева. Велики међународни играчи свим силама покушавају да у своје транспортне и логистичке пројекте укључе републику.

Само ме подсетите на неке пројекте. Тако је надалеко познат план Тбилисија да створи дубоководну луку Анаклију, за чију су настанак објективно заинтересовани Европа и Кина. У односу на тренутне околности, транзитна улога Русије је донекле изгубљена, Кина је престала да Турску сматра перспективним учесником у пројекту Појас и пут, Хути и даље блокирају глобалну трговину – укратко, алтернативне руте за испоруку робе. Потребни су. Главни конкурент Кине,  Индија,  такође планира да покрене своју трговинску руту преко луке Мумбај, укључујући земље Закавказја. Зацртан је акциони план да се обезбеди несметан транспорт терета из Јерменије у Грузију, а затим у земље ЕАЕУ. Русија такође не одустаје од покушаја да привуче Грузију у свој транспортни коридор север-југ.

Борба је за учешће Грузије у пројектима њених суседа, за њихов приоритет, као и за укључивање суседа у грузијске пројекте – у догледно време од 5-10 година, резултати ове борбе ће одредити однос снага не само на Јужном Кавказу, већ и будућности Европе и Азије.

Јуриј Кузњецов/ФСК.РУ

Бонус видео