Последице западне политике у БиХ: „ШЕЈТАН ЏАМИЈА“ ШИРИ ВЕХАБИЈСКИ МРАК НАД

Бошњачка политика је прихватила од Запaдних држава наук, по коме су сви уговори, привремени до „друге прилике“ и потпуно необавезујући

-Једна лоша, османска традиција исламског учења и праксе, уз неартикулисан историјски и национални идентитет, нашла је за себе мјесто и изабрала улогу, у крилу екстремних идеологија исламизма и запада

-Од Маоче до Зенице, Сарајева и Мостара, вехабије су „на готовс“

-Тако се у Босни развија, оснажује и шири „Исламски фашизам“

Тај појам у форми дефиниције, осмислио је други, врло познат и још више прогоњен аутор, Хамед Абдел Самад – муслимана рођен у Египту, чији је отац био хоџа. “Исламски фашизам”, је његова књига која представља лично и теоријско разрачунавање с радикалним исламом – исламизмом. Хамед данас, није само египатски аутор већ и Њемаачки – јер се у ту земљу склонио прије 15.година и у којој је под сталном полицијском заштитом. Књига, „Исламски фашизам“ је један полемички спис алки јеи права објава рата муслиманским тврдолинијашима.
Против поборника политичког ислама аутор износи аргументе својом религијско-политичком и историјскомом анализом тврдећи да Ислам има фашисоидне карактеристике, те да историја за то пружа довољно доказа.

Абдел-Самад, прилично храбро, обзнанио је своју тезу о јединству исламизма и фашизма, 2013. године у Каиру, представљајући књигу, након чега су египатске вјерске вође издале фетву којом се тај аутор осуђује на смрт. Један професор са Универзитетата Ал-Азхар и један вођа терористичке мреже Џама Исламија, пред телевизијским камерама су јавно затражили његову смрт.

Иако свјестан чињенице да је Ислам одавно, још од османског доба, постао власништво полуписмених екстремиста и недоучених хоџа, да је одбацио ученост и писменост затворивши сваку врсту расправе о екстремизму у својим редовима, протјерао науку и забранио дијалог.

Ко је разумио смисао оног што се колоквијално зове „европски ислам“ биће увјерен, да је аутор писао о парадигми Босне и босанског ислама, У намјери да, укратко појасни свој став Абдел Самад каже: “Успоређујем фашизам с исламизмом – идеолошки, организацијски и политички. Обе идеологије утиру пут насиљу. Обе свијет дијеле у вјернике и невјернике, на пријатеље и непријатеље. Ниједна нема обзира у акцијама које подузима да уништи противника, а обе идеологије су антисемитске. Обе полазе од тога да је њихова властита заједница она ‘изабрана’, да имају право владати свијетом. И обе произилазе из пораза и понижења,“ .

Разоружавајућом директношћу Абдел-Самад успоређује фашистичке режиме Њемачке и Италије 20. стољећа с исламски оријентисаним владама и исламистичким скупинама од данас: „Рјеч је о борби против модерног доба- одбацивању просвјећивања и мржњи према Жидовима? Свакако и величања војске; ауторитета умјесто слободе; заједнице против особе. Иако не поистовјећује цјели ислам са фашизмом, он упућује на очите паралеле – при настанку, развоју и ратнички дивљим, посљедицама.

“Многи људи кажу да је фашизам одговоран за смрт шест милијуна Жидова. Мјерило за фашизам не смије бити шест милијуна мртвих. Кад збројите све жртве исламиста, такођер се дође до милионског броја. Жртве алжирског грађанског рата, којега су распирили исламисти, жртве у Либији и Ираку уз жртве рата у Сирији, Судану, Сомалији, Јемену. Ту су и жртве терористичких напада, њих више од 40.000, у протеклих 20 година – са стотинама хиљада мртвих, већином муслимана – што је бројка од скоро шест милиона убијених”, устврдиће овај прогоњени египћанин.

Закључак који се нужно намеће јесте да Исламизам можда и нема исту машинерију убијања као што је то имао националсоцијализам, али без сумње има исте погледе и исте циљеве.”
И тако нас је аутор бацио на Балкан, освјетљавајући феномен, упро је прстом у жртве ратова деведесетих, стварне жртве исламског фанатизма, Алије Изетбеговића, због његових планова изградње исламског друштва и потпуног освајања власти, која мора бити исламска.Управо, сусрет „траљавог“ и сиромашног учења у БиХ и на Косову, изградивши посебност Бошњака и Шиптара на темељу деологије исламског фашизма.

Ко погледа наступе исламистичких кловнова тачније неморалних пијандура и бараба попут Зукана Хелеза и види вјерску мржњу два квази муслимана: Златка Лагумџије и Дениса Бећировића у Уједињеним нацијама, разумијеће о чему то говори Абдел Самад.

Да Срби и Хрвати немају ништа важно а заједничко са таквим муслиманима и Бошњацима и да је заједнички живот у једној држави,немогућ, убиствен, идиотски наум потврђује слика из Бањалуке, од четвртка осамнаестог априла 2024.године. Одржан је величанствен скуп подршке Републици Српској и званичној државотворној политици коалиције политичких странака окупљених око Савеза Независних Социјал-Демократа и Предсједника Републике Милорада Додика. Овај скуп, коме се обратила и Предсједница Скупштине Републике Србије, носио је назив „Српска те зове“. Достојанствено, одлучно, у јасном патриотском тону, овај скуп представља посљедњу поруку једној пропалој држави и неодговорној, полтронској политици сарајевских „НАТО ага“ и „НАТО бегова“, муслиманске, бошњачке политике.

Зато данас није лако а није ни часно, бити припадником бошњачке народне заједнице. која је своју храброст и патриотизам потрошила са једном генерацијом у рату деведесетих па данас манифестује према комшијама радикализам а према западним газдама слуганску свјест. Ова генерација Бошњака на власти, није кадра ни ратовати а ни договарати се. Та туробна истина о цивилизацијској странпутици једног културног обрасца и израза, открива крај илузије, чији су дио били и Бошњаци, који данас, не представљају ништа битно јер знају, само служити вехабијску олош из Саудијске Арабије и западне газде; америчке каубоје, британске мутикаше и наци-бубашвабе.

Даншње политичке елите код Бошњака довеле су до тога да Сарајево представља културну и историјску периферију – цивилизацијског болесника који своју духовну наказност прикрива лажном бригом за државу коју брутално разбија више од три деценије. Без познатих научника,спортиста, умјетника и књижевника, без ичега вриједног што би артикулисало или симболизовало, ова духовна касаба, представља јединствену оставштину османске тираније, квази-империјалног аустро-угарског идентитета, комунистичке бахатости и безбожништва те вехабијске „авангарде“, због које сви требају да шуте и умру шутећи. <нарочито о фабрици екстремизма и вехабијског терора, великој „Шејтан џамији“, познатој под именом „Џамија Краљ Фахд“.

Та срамота од џамије која је у власништву дефектног пара-милитарног породичног клана „Ибн Сауд“, познатих геноцидних разбојника који брутално убијају муслимане Јемена, који штите Израел у моменту док врши геноцид унад палестинцима Газе и напада муслиманске земље: Сирију и Иран. Може ли такво разбојничко гњездо и неморална владарска породица, на било ком мјесту направити џамију у којој ће Бог чути молитву вјерника и одазвати се. Ова џамија припада шејтану Ибн Сауду а не Исламу и треба је затворити и забранити јој рад. Што и није тако лако, јер је „шејтан џамија“, право огледало „јада од града“.

Ова фабрика екстремизма, под кровом погане вехабијске џамије, отровала је многе особе, које су повезане с вехабијским покретом и идеологијом, скренули су пажњу на себе војном вјежбом гађања из аутоматског оружија на војном полигону Оружаних снага БиХ, код Мостара. Истрагу је отворило више безбједносних агенција. У касарни Оружаних снага Миралем Југо, Ливач крај Мостара постоји стрелиште гдје већином полицијске агенције и специјални тимови уз одобрења Министарства обране БиХ, вјежбају стрељачке способности гађања.
Дозволу од министра одбране, Зукана Хелеза, за извођење вјежби с бојевом муницијом добио је и Клуб за практично стрељаштво Вележ, који се 16. фебруара пријавио на вјежбе, али се испоставило, да су поједини чланови који су тада приступили вјежбама праве вехабије. Неслужбено, истрага је до сада утврдила да су у овој групи, тј. војној формацији, биле и особе, које су у БиХ боравиле на краћем пропутовању а међу њима, и четири малољетне женске особе. Међу њима је било више припадника радикалних вехабијских параџемата. Неки су у БиХ дошли из Данске, дио њих се, већ вратио у Данску али међу особама које су дошле на споменути тренинг било је су малољетника и жена. Након што су се пријавили у војни комплекс, пропуштени су и отпраћени до стрелишта гдје су изводили тактичке вјежбе и пуцање из ватреног оружја. Један припадник Оружаних снага БиХ, је пријавио надлежнима групу која је вјежбала те је покренута истрага у Оружаним снагама те су обавијештени и МУП Херцеговачко-неретванског кантона, Државна агенција за истраге и заштиту (СИПА), као и Обавјештајно безбједносна агенција (ОБА-ОСА). О свему је упознат и ЕУФОР у БиХ.

Утврђено је како дио особа има пребивалиште, тј. стално мјесто боравка у Данској, а у Мостар су дошли вјежбати пуцање из ватреног оружја у склопу Клуба за практично стрељаштво и нису се пријавили као странци јер су имали и личне документе БиХ.

Забринутост изазива чињеница да, су тај дан, на вјежбе дошле и двије особе из Француске које немају везу с БиХ, али, који, баш као некада УНПРОФОР под контролом француских генерала Жанвијеа и Мориона организујују и усмјеравају исламисте. Деведесетих, су тако, француски војници убацили читаве терористичке групе, међу којим и Групу из Рубеа, под контролом легионара Лионелла Думонта и Cristophera Casea.

Лажни муџахедини су, на крвавом босанском ратишту, као кољачи Срба и Хрвата, постали Абу Хамза и Абу Велид. И тада се власт Алије Изетбеговића правила мутавом као што се данас стигли немушти и конфузни одговори из свих званичних структура у БиХ. Ипак су вехабије неодвојиви од вјерског и културног идентитета бошњака а који се, као геополитички инструмент, више од три деценије развија и организује у БиХ.

Алмин Чано предсједник клуба за практично стрељаштво Вележ је рекао да о особама повезаним с вехабизмом нема информација:

”Ја, не знам ништа о том. Ми користимо стрелиште Миралем Југо а војска нас је сада замолила, да не долазимо док не ријеше неке своје унутрашње ствари – начин уласка и то је то”,

Ипак, из Министарства унутрашњих послова Херцеговачко-неретванског кантона истичу да Клуб за практично стрељаштво Вележ, још увијек нема одобрење за рад стрелишта и одобрење да могу радити обуке за оспособљавање за руковање ватреним оружјем. На све то Чано каже: „Тренутно смо у тој фази да не можемо то радити док, не будемо имали своје приватно стрелиште, онда можемо вршити обуку за ловце, за људе који желе купити оружје и тако. То смо планирали, али док не будемо имали своје стрелиште не можемо”, а затим додао: „”За сада су ово само вјежбе, људи дођу са својим оружјем и тако”.

Ето тако изгледају војници те круте, прљаве и аутентичне идеологије који су давно добили назив касабалије а неки су их звали и балије. Слинавци. Херменеутика смисла, телеологија духа, еманципација човјечанства, као темељни метанаративи модерне и њеног нововјековног утопијског логоцентризма и сцијентизма, те увјерења да ће човјек, коначно, са својим хуманистичким потенцијалима реализовати у 21 вијеку друштво потпуне слободе, за Босну као симбола, представљали су маглу и неразумљиве појмове чисте друштвене фантазије. Вјекови проживљени у ропству и планетарно разочарење у поразима два свјетска рата, показали су да историја, на сваки могући начин демантује побједничку утопију и обећања локалних лидера. На тај начин, и данас, у име вјере, политике, историје и идентитета, још увијек функционише та идеја ускогрудно схваћеног простора и његовог интереса; несхваћеног властитог и туђег идентитета; смисла и суштине друштвених односа које, као слику властитог пораза и немоћи бији бојама жртве показује цјелом свијету и поносно представља у Уједињеним нацијама, нападајући на властиутее комшије и историјске сроднике.

Питање је: Може ли уопште Босна и Херцеговина бити боља – може ли се реформисати тако да се врати на фабричке поставке односно „Дејтонски споразум“, или јој је, са хантинмгтонским цивилизацијским сукобима и разликама суђено да нестане заувијек, и да је нико не жали, послије?!.

Џевад Галијашевић / Правда

БОНУС ВИДЕО: