Србска Земља и њени историјски оквири

Нагазим, тако, пре десетак дана, на изјаву неког Предрага Па¬шића који се, ка¬же, бавио давањем голова (најчешће главом, што је оставило тра¬га на његовој “мисленој функцији”) да, иако је срб-ског порекла а рођен и живи у Босни и Херцеговини, не признаје да је Србин. “Ја сам Босанац и Херцеговац, православне вероис¬по¬вести. Кад ми Срби кажу ‘како то да ниси Србин?’, кажем им да је тако јер не¬мам никога у Србији”.

На Србство је довољно збуњено гледао и један високоспе¬ци¬ја¬лизован медицинар “научно” објашњавајући да Србин из Ср¬би¬је мора бити именован као Србијанац (ваљда по шеми коју му је “по¬зај¬мио” један Аустријанац из Аустрије) не казујући при томе због че¬га Рус из Русије није Русијанац, или Немац из Немачке Немачка¬нац, или Хрват из Хрватске Хрватск¬а¬нац…

Србством се бави и председник Републике Србске Милорад До¬дик (1959) кад каже да су “Срби највећи народ на Балкану, да перспективно држе највећи дио Балкана, те да не треба да одуста¬ну од идеје уједињења”, али ту прекида са размишљањем јер, мож-¬да, не зна како би се та “уједињена земља” звала.

Понешто од тога подсетило ме је да сам пре тридесетак го¬дина, на многим зборовима Србске демократске странке (СДС, Јована Рашковића), најпре јула 1990, у Белом Брду, код Осека, причао о несналажењу многих Срба при именовању сопствене националне, бивствујуће или завичајне при¬па¬дности, те да сам то, кад ми се учинило да бар о понечему ваља оставити трага, “описменио” и ставио на папир.

Суштина белобрдског говора објављена је у осмом бро¬ју Са¬моуправе (септембар 1990), под насло¬вом “Срп¬ска Зем¬ља”, као прилог анкети о грани¬цама Југо¬славије за случај да се нека република отцепи:

“За случај да некоме падне на памет да ствара некакву кон¬федералну Југославију, максимални циљ сваке демократске стран¬ке српске провенијенције морао би бити да све крајеве на¬стањене српским народом уведе у нову јединствену и само¬стал¬ну државу под именом Српска Земља.

Мада је за наша схватања о именској структури овај назив по¬мало необичан, он би био сродан многима са којима се свако¬днев¬но срећемо, али о чијем значењу и не размишљамо: Енг¬ланд (Енг¬ле¬ска), Холланд, Ниедерланд (Холандија, Ниска Земља, Низо¬зем¬ска), Греенланд (Зелена земља), Деутцсхланд (Немачка Зем¬ља), Нењ Зеаланд (Земља Нове Усрдности). И у нашој исто-ријској и говорној традицији, као сећање на самосталну српску државу у Зе¬ти, често се може чути израз Зета Земља.

Преведен и на друге језике, назив Српска Земља исказивао би, на најпри¬к¬ладнији и најразумљивији начин, суштину срп¬ске др¬жавне заједнице. Сви српски крајеви ушли би у нову др¬жа¬ву Срп¬ску Земљу под својим географским називом, равно¬правно, не¬оп¬те¬рећени било каквом или било чијом величином, истори¬јом, заслугом, традицијом или намером”.

Говор у Белом Брду садржавао је и извесне напомене о срб¬ским “југословенским” грешкама које су се за њих показале као на¬ционална несрећа, али и понешто о погледима са стране и из “домаће радиности” на србску прошлост.

У Белом Брду нико ме није питао било шта о Срб¬ској Зем¬љи, али је у Новом Саду било оних који су за моју причу на неки начин сазнали и који су ме, било лично, било преко по¬средника, исправљали. Као, нисам се добро изразио, није Срб¬ска Земља не¬го Српске земље. Милица Грковић (1937-2016), филолог, професор Уни¬верзитета у Но¬вом Саду, посебно је била упорна у докази¬вању моје “грешке” у називу будуће србске државе. Да ли због тога што нису схва¬тале о чему се ради, или нису биле спрем¬ни на губитак онога што је већ оства¬рено у корист Србске Зе-мље, те особе ипак нису мислиле довољно србски. Као да им није било јасно да та једнина у Срб¬ској Земљи треба да гарантује да ни¬ком неће пасти на памет да се, кад буду створени услови за миран развој будуће државе, из¬двоји из те државе. А појам Српске зем¬ље (у множи¬ни), са друге стране, самим именом казује да се ради о меха¬ничком споју, конгломерату такорећи, што би свакој поме¬нутој земљи дало право да иступи из федерације, или савеза срб¬ских земаља, када год то нађе за потребно.

Током те 1990, размишљања о Србској Земљи варирана су на више потоњих зборова и трибина СДС, као и у неким радијским и телевизијским емисијама које су се, првом половином 1991. године, односиле на деловање Србскога националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема.
Касније, у време док је припреман Други конгрес србских интелектуалаца (одржан априла 1994. године у Београду), на основу редовно вођених записа уобличена је уопштена прича о реченој теми. За почетак, текст је понуђен Музеју Војводине за његов Го¬ди¬шњак, потом Зборнику Матице србске за историју и, на крају, Зборнику Матице србске за друштвене науке, али су га сви њи¬хови “научни власници” прећутали или, што би Хрвати рекли – дали су га игнорират.

“Унаточ тому”, можда ће сада и овде бити занимљив некоме.
Швајцарски санскритолог Адолф Пикте (1799-1875) са сигу¬р¬но¬шћу закључује “да је постојао један преисторијски народ… ра¬сут на једном огромном простору… од Индије до крајњих граница Европе… чист у своме почетку од сваке мешавине и доста број¬ан¬… као основа мноштву људских група, које су из њега произишле”. На основу многобројних географских назива, нарочито оних у чијој основи стоји група “срб” (сарб серб, сирб, сорб, сурб…), сачуваних од дубоке старине и забележених у Птоломејевим (2. век) и другим картама Азије, Европе и Африке, наслањајући се на документацију похрањену у париској Националној библиотеци и увидом у радове бројних научника са разних страна света, Олга Луковић-Пјановић (1920-1998) без устезања ће записати да је тај народ био – србски. “У давна времена, кад нису постојале границе у савременом смислу, Средоземно и Црно море били су као два велика језера, око којих су кружили древни Срби у пуној слободи, тражећи себи увек пријатнија боравишта”. Потврду за такав запис налазимо и код француског слависте Сипријана Робера (1807-1857): “Најзад, прешавши Дунав, није требало дуго да ту пронађем… сва првобитна племена Словена, дивно изражена кроз балканског Илира. Све, што код других словенских народа живи још само као легенда, или нејасан мит, постоји још увек као живи закон у тој непроменљивој и поетској Илирији: нисам ли на основу тога могао да закључим, да сам најзад додирнуо живу стену, тле првобитног постања, и да су Срби Илирије уистину најстарији међу Словенима?”

Кад расправља о србском језику, Ами Буе (1794-1881), геолог и географ немачког порекла, у књизи “Европска Турска”, посвећеној географији, археологији, историји, тардицији, религији… пише да је он “за словенске језике, оно што је латински за језике који су из њега произишли”, а ишући о Србима, њиховом имену, њиховој давној појави на европском тлу и сматрајући их аутохтоним, Павле Јосиф Шафарик (1795-1865), словачки историчае и филолог, устврдиће да је словенска старина у ствари – србска. То је и подстакло филолога Ђуру Даничића (1825-1882) да каже како је Шафари о Словенима знао “све што се у његово време могло знати” и да је “казао свету то што је знао… Што сад било који Слове¬нин зна о своме народу, од њега је научио. Још свакоме врло много остаје да учи о своме народу из његових књига. Он је свако¬ме народу словенском показао шта је, – шта је историјом, књиже¬в¬ношћу и језиком‘.

Током времена, на древну србску земљу широм Европе пристизали су најразличнији странци и при томе, тражећи за себе животни простор, безобзирно разарали србска огњишта.

Не без разлога, Сипријан Робер записаће да се “немачка наука узалдно труди да нам представи Словене као уљезе у Европи, међутим… они су били у Европи пре Гота, тих немачких отаца. Може чак да се каже, да је Немачка постала распарчавањем словенских краљевстава… Данашња Аустрија састојала се само од Словена, а у Пруској, све до 16. века – уљез је био Германин, који је ту живео само као пољски вазал”. Произилази из тога да су и Немачка и Аустрија створене на раскомаданоме србском телу, те њихови напори да растуре данашњу Србску Земљу, ту европску колевку србског народа, али и србску колевку људске цивилизације, првенствено имају за циљ да уклоне трагове о србској старини данашњих германских територија и облиском сећању на словенско (србско, јер и код Робера реч “Словен” увек треба читати као “Србин”) порекло већег дела данашњег немачког живља; баш као што је то случај и са Хрватима и босанским и рашким муслиманима.

Средином првог миленијума по Христу, многа варварска племена, германска и романска нарочито, већ су Србима преотела огромна пространства од Атлантика до садашње Средње Европе и у себе агресивно апсорбовала мирољубиве србске староседеоце. Срби који се не хтеше “у ланце везати” збежаше се ка својој србској сабраћи, у балканске гудуре. Доцнија германска школа назваће ове збегове “великом сеобом народа”. Своју тротомну Историју Срба, довршену 1941. а објављену са закашњењем од скоро педесет година, Владимир Ћоровић (1881-1941) започиње добродушном констатацијом да “сеоба или велико померање народа, које је почело узимати већег маха од ИИ века после Христа, беше један од најзначајнијих покрета у историји Европе”. Хрватски енциклопедисти сеобом народа називају “раздобље великих миграција монголских, германских, сарматских и других племена, до којих је дошло… од друге половине ИВ стољећа до половине ВИИ стољећа”, уз индикативан навод да је “уочи те сеобе Римски империј био окружен претежно германским племенима” а у “дубоком залеђу тих племена наставала су бројна славенска и сарматска племема”. За рачун германске школе, неки историчари ову сеобу називају и “инвазија варвара”, после чега “германска и славенска племена настоје да задрже запосједнута подручја”. Другим речима, германски интерес био би да “словенске варваре” уклони са “запосједнутих територија” и одбаци их дубоко у залеђе, рецимо, бивших Острогота који су “имали своја сједишта сјеверно од Црног Мора”. Даље од “шестог и седмог века” није мрднула ни савремена наука у Срба, тако да ће и лингвист Павле Ивић (1924-1999) тај датум признати као несумњив.
Без обзира на то што ће чак и историчар србски Реља Новаковић (1911-2003) приметити да се “можда мало претерује са германском школом и византијским утицајем” јер “данас нема ничијег јачег утицаја”, у основу такве германске школе поставиће се теза да су Словени приспели на Балкан крајем шестог и почетком седмог века, незнано и неодређено откуд, да би се касније могла испредати легенда о “балканском” и “дивљачком” менталитету тих “нових” насељеника, насупрот аријевском духу германског света који је наводно дао темеље будућој европској и светској цивилизацији. Теза о “великој сеоби народа”, која искључује било какву помисао да су германска племена баш онда дошла однекуд на њихова садашња станишта, имала је за циљ, пре свега, да прикрије геноцид који су та новодошла германска племена извела над затеченим србским живљем, било прогоном, било физичком ликвидацијом, било принудном асимилацијом. У својој Хроници која се односи на период од краја другог до почетка деветог века, Теофан Исповедник (око 760-817) записује да је “лета првога Јустинијанове владавине (527) сто хиљада Срба дошло под предводништвом жене умрлог вође на Балкан, где су наставили да живе у миру”. Чак и уз претпоставку да је наведена бројка претерана, до тако масовног пресељавања не долази тек тако, без разлога. Срби, којима је мир био нечим поремећен, преселили су се на Балкан, код својих србских рођака, “где су наставили да живе у миру”.

Како видимо, у технологији геноцида није се од онда ништа променило.
Ако се на једној немачкој карти из 814. године као србске представљају, приближно, територија бивше Источне Немачке (Сорбен) и територија Босанске Крајине и западне Херцеговине, приморје јужно од Спљета и југозападни делови Републике Србске Крајине (Сербен), њен аутор признаје као неспорне чињенице много више но што “усавршеној” германској школи данас одговара,
Податак да су словенска браћа Ћирило (Константин – 820-869) и Методије (815-885) већ у другој половини деветог века знајући језик својих словенских (солунских) суседа, припремили “програм” за стварно и верско описмењавање моравских Словена, казује и нешто друго, и нешто више: у околини Солуна живели су Срби још од старине,1 а они Словени из “велике сеобе народа” били су само Срби који су добегли из западних европских простора. Према Житију Методијевом, избор Ћирила и Методија за ову “моравску мисију”, византијски цар Михаило образложио је чињеницом “јер обојица сте Солуњани, а Солуњани сви чисто говоре словенски”. Ћирило и Методије могли су познавати србски језик, а мора се поставити питање како се могло десити да у једном кратком временском року, “за једно послеподне”, израде писмо за језик који им није матерњи . Чак и Селишчев, Афанасиј Матвејевич (1886-1942) сумња да “у тако кратком периоду времена које је било на располагању до поласка у Моравску – тешко да се могла саставити једна тако монолитна и тако адекватна словенском гласовном систему аз- бука каква је Константинова”. Он претпоставља да се Константин и раније бавио словенском писменошћу, те да је уочи саме мисије убрзао “увођење писмености за те Словене”. У ствари, пре би се могло рећи да је Ћирило састављајући словенску азбуку и преводећи богослужбене књиге на “словенски” језик, искварио “словенски” – србски говорни језик и створио “старословенски” језик прилагођен сопственом познавању “словенског солунског” језика. Не треба изгубити из вида ни чињеницу да су Константин и Методије раније били и у такозваној хазарској мисији, на подручју између Каспијског и Црног мора, те да је, како то Светозар Николић пише у књизи Старословенски језик И, Београд 1981, Константин тамо нашао јеванђеље и псалтир на готском језику, “руским писмом писано”.

Из свега тога може се извући само један закључак: нису они измислили “словенско” писмо, они су само прилагодили оно што им је било у суседству; писмо које су Словени, односно Срби, имали и раније, у хазарској земљи названо “руским”, писмо је које потиче још из Винче и које је служило за споразумевање “винчанским” Србима. Како је цела германска школа била заснована на лажним конструкцијама, логично је што се у игри јавља и један такав “епохалан” изум као што је Ћирилово писмо намењено Моравцима. Да је макар наговештено извесно Ћирилово “поштапање” на писмо које су Срби из Солуна и солунског комшилука користили, а које су и остали писмени Солуњани (и солунске комшије, наравно) могли познавати, германска теорија о пореклу народа не би имала никаквог смисла. Не би у том случају било ни наших наводних “индоевропских” предака најсумњивијега порекла, као што се више од хиљаду година касније не би прећуткивала открића археолога Милоја Васића (1869-1956) о србској винчанској култури, Реље Новаковића1 о србској старини и Радивоја Пешића (1931-1993), трагаоца за србским карактером винчанског писма и директној вези винчанске и србске ћирилице. И десило би се да се винчанска група, односно винчанска култура, због чињенице да је доживела дугу и мирну еволуцију, тумачи на квалитетно друкчији начин. Како каже Милутин Гарашанин (1843-1898), политичар и дипломата, “у њој се не запажају оштри прекиди, него поједине фазе прелазе неосетно једна у другу”. Такав његов закључак пре ће бити потврда за континиурани боравак и ондашњег и садашњег становништва на овим просторима, него разлог за претпоставку о неком изненадном, или необјашњивом, гашењу те културе.

Под утицајем те теорије о доласку Словена на Балкан у шестом или седмом веку, могло се десити да многобројни предмети из археолошких налаза од Лепенског Вира до Винче и касније, данас немају ни свога познатог творца, а ни следника. Интересима те теорије одговарало је да се не зна ко је на Балкану, раније Хелму, некада живео и да ли је ико икада живео. Могло се због тога догодити да Римљани ратују западном Европом, до Енглеске, а да се не види јасно с ким се ратовало и да се не зна је ли ико осим Римљана из тих ратова претекао. Биће да није јер германски теоретичари не помињу да је на тим просторима, осим Римљана, ико био затечен кад су њихови германски преци тамо стигли. Може ли бити тако и, ако може, откуд по тој Европи безброј топонима који се једино могу објаснити србским језиком. И откуд само у данашњој Немачкој много хиљада таквих “словенских” топонима лако препознатљивих у србском језику. Хана Скалова, на пример, саставила је, а Чехословачка академија наука 1965. године објавила Топографску мапу некадашње земље Ободрита (Бодрића) и Велета — Љушића, (између Одре и Лабе, и око њих) са око 12.000 топонима типа: Белица, Блато, Билећа, Бодин, Борово, Бреза, Брус, Бистрица, Чарно језеро, Чарна струга, Чисто језеро, Дивна, Добропоље, Добрун, Добрица, Глина, Голица, Говно, Гуштерица, Храсница, Илова, Јавор, Јасеница, Јутробог, Кијево, Корита, Копривница, Косово, Куче, Лешница, Материца, Мокрин, Пећ, Плавна, Плава, Погаче, Поповићи, Полица, Праг, Прилеп, Рогач, Рогоз, Рибица, Сарбице, Сербино, Седло, Сир, Секирица, Стари Брод, Станица, Стол, Стража, Струк, Стрела, Требиње, Требница, Трстеница, Трново, Улица, Ушице, Војковићи, Војвода, Висока, Загорица, Зелен, Житна, Живан, и тако даље. Откуд “немачком” Берлину име које указује на србске баре, или брље, односно мочварне терене на којима је та насеобина некад грађена, и откуд име “немачком” Дрездену, на земљи коју су некад настањивали србски Дражђани. И како се могло десити да тај “дивљи” словенски (србски) слој за непуних пет или шест векова касније искаже способности из којих је изникла грађевинарска техника, на пример, Хиландара или Студенице; непревазиђена сликарска вештина србског иконописања и фрескописања; државна организација Немањића оличена у Рашкој, у Зети, у Царству Срба и Грка, у Душановом законику; друштвено уређење у којем је ум потиснуо војничку силу, где цар влада поштујући мудре савете свога (народног) свештенства и где је кроз саборност и извесне органе локалне самоуправе остварено оно што су европски Запад и Америка “открили” тек крајем другог миленијума и немајући инвентивности да му дају оригинално име и преузевши термин од Грка, назвали демократијом.

Ето, тај народ, србски, у таквим условима, под притиском агресивних извањаца, почиње да предузима одбрамбене мере не би ли сачувао свој биолошки опстанак и оно мало територије што му је остало. Тако треба тумачити сва настојања србских великаша преднемањићке епохе, а нарочито немањићке, да се разне племенске групације обједине и на одређеном простору оформе какву-такву државну организацију. Важи то и за све покушаје у Зети, Босни, Травунији, Рашкој, а друкчије се не сме третирати ни Царство Срба и Грка. Истина, ми ћемо ових година чути да је Србска црква с правом одбила да цару Душану “накачи” светачки ореол јер је, наводно, био империјални освајач. Његова држава, барем према ономе како је нацртана на карти сачуваној у Печујском војном музеју, била је близу да обједини све територије онда насељене србским живљем. Ако је у тај круг ушла и Грчка, био је то знак да Србија настоји повратити оно што јој је поодавно узето, а налази се ту, у суседству.
Што царски покушај није био успешан, може се објаснити на неколико начина. Пре свега, неразвијене комуникације између појединих делова новога царства делују као ограничавајући фактор у учвршћивању државне власти. Објективно гледано, јаке државе нема без директног уплива централних државних органа, било ауторитетом челне личности (владара), било ефикасним функционисањем извршне власти. Уколико владар не може у сваком тренутку остварити свој утицај на збивања у подручјима удаљеним од државног центра, једнако као што то чини у своме седишту, створени су услови за уситњавање, односно распад те државе. С друге стране, просторно велике државе, као централистичке, временом бивају принуђене на уступке подручним управљачима. Ови управљачи, макар колико у прво време били лојални врховној власти, чак и ако се ради о међусобно блиској родбинској вези, у одређеном тренутку, због непостојања сталне, непосредне комуникације са централном влашћу и њеном утицају на доношење “локалних” одлука, почињу да се у својој области понашају као изворна власт. Сецесија је у таквим условима неизбежна и од царства не преостаје ни камен на камену.

Кад су Срби у питању, свему томе погодује и њихов ментални склоп, по свој прилици неизмењен током њихове дуге прошлости. Био је то увек мирољубив народ, стваралачки, за рат расположен само уколико му је натурен. У римско време забележено је да су се римске легије на својим источним границама среле са једним мирољубивим али храбрим народом чије је значајно обележје да су им поглавице лако поткупљиве. Том се чињеницом може оправдати веровање сваког Србина да све зна боље но што то знају други Срби, те да сваки од њих може бити вођа преосталом делу србског народа. Ако и не зна, са стране му се може помоћи да стигне тамо куд је наумио. Мора бити да из најдубље србске старине потиче она антологијска народна мисао да “ко неће брата за брата, тај ће туђина за господара”. Нетолеранција, самоувереност, подмитљивост, колаборационизам, све су то особине које су погодовале распарчавању србских територија, повлађивању србским непријатељима и дробљењу србског духовног и биолошког бића. Све те србске особине нису биле непознате њиховим суседима, јаким или слабим, свеједно, и они су знали да их заиста максимално искористе. Војничка и политичка моћ суседних царевина, Турске и Аустрије, и њихово стално супарништво, мање или више изражено, систематски је слабило отпорност србског становништва. Било прихватањем једне или друге религије, римокатоличанства или ислама, било погибијама у витешким покушајима да се очувају на ветрометини, Срби су непрекидно тањили свој национални корпус. Разумљиво је, због свега тога, што су и остали релативно слабији србски суседи (Бугари, Маџари, Млеци, Арбанаси) покушавали и, најчешће, успевали да подоста ушићаре на србски рачун, и територијално и у људству.

Под утицајем страних господара, мењало се много шта и у менталитету србског живља. Као што су Турци на србску рају могли утицати да преузме неке од видова њиховог источњачког живота, њихово облачење, успорен животни темпо и јавашлук у свему, тако су Срби у Аустрији и Угарској прихватили ред и дисциплину као услов без којега се не може. И једни и други, у основи, задржали су велике резерве према својим иноверним господарима, што се постепено преносило и на односе према својој православној сабраћи. У Барањи, на пример, притиснути са севера Маџарима, а са преостале две стране Дунавом и Дравом, без мостова, Срби су постали максимално неповерљиви према свима, чак и према својима ближњим. У таквом држању они су видели једину могућност да одоле верским и политичким притисцима и да очувају идентитет, и лични и национални.
И поред многих сеоба и успостављених ретких трговачких веза, контакти између Срба на разним странама временом су бивали све слабији, а понекад су се и потпуно кидали. Знања о постојању сопствене браће “у суседном царству” сводила су се тек на сентиментална присећања на заједничку прошлост, да би се током последњих век или век и по, нада у заједничку будућност почела свесрдно полагати у матичну србску државу. Ипак, то међусобно непознавање, сумњичење и неприхватање морало је наћи одраза и на државотворне концепције појединаца рођених у разним србским областима, и у разним временима. Ако је у свему томе Србији (Шумадији) признавана улога Пијемонта, мора се то сматрати најлогичнијим јер је ту настањена највећа србска народносна маса. У међувремену, рођене су ту и две аутентичне србске краљевске династије, Карађорћевићи и Обреновићи (обе пореклом из србских Брда у данашњој Црној Гори – прва старином из Мораче, а друга из Брскута), а Срби изван Србије, са циљем да се ојачају националне, политичке и културне везе са сопственом Матицом, прихватили су мисао о предодређености Србије да око себе обједини “остатак” Србства, било оно под Турцима, било под Аусријом, било под Угарском. Оваквом рсположењу погодовала су значајна геополитичка збивања на европском тлу, пре свега у Италији и Немачкој, која су довела до уједињавања у поменуте две државе.

Лако је разумети што у истом том времену није успео и србски покрет за уједињење јер су Аустроугарска и Турска биле тврд залогај за Србе: Аустроугарска је и створена зарад елиминисања, или привременог отклањања, унутрашњих слабости у управљању овом великом многонационалном државом, а “болесник са Босфора”, иако већ нагрижен, могао је “и мртвом својом руком” још увек притегнути осетљиву србску гушу.1 Ишчекујући да из евентуалног сукоба ових двају царстава, и на њнховим развалинама, извуку сопствену корист, велике силе 19. и 20. века, Енглеска, Француска и Русија, будно су пратиле шта се на балканском простору дешава. Најчешће, та будност имала је за циљ да онемогући размах србске националне идеје и проширење територије на којој би се могла чврсто утемељити превласт тадашње србске кнежевине. Не може се друкчије објаснити настојање француске дипломатије тридесетих година 19. века да, преко својих канала, неутралише утицај србског свештенства у србском народу и економски обеснажи и раслоји србско сељаштво. Практично, радило се о уништењу србског духовног или идејног вођства и србског економског потенцијала, на којима би се заснивало могуће уједињење Србства. (По својој суштини, од овога се много не разликује ни оно што је током своје дуге владавине предузимао комуноусташки предводник Јосип БроЗЛО (1892?-1980); он је више од свега мрзео сељаке и интелектуалце, а србско православно свештенство, део ове друге групације, интелектуалне, било је сасвим истиснуто на друштвену маргину).

Што се Русије тиче, иако се ради о племену истог народносног стабла, србског, представа о етничкој блискости са Србима била је код њих поодавно потиснута. Вековима већ, све руске царице биле су немачке принцезе, макар неке биле србскога порекла. За сваком принцезом пристизала је у Руеију булумента најразличнијих германских стручњака, од коњушара и власуљара, до генерала и философа. Сви они имали су као примарни задатак да шире идеју о надмоћи германског духа над осталим светом, нарочито словенским, и они су у томе заиста имали успеха. Из руске свести брисана је истина о њиховој рашкој старини (за Енглезе, она је Раша – не зову је тако без разлога), а нимало није чудно што је убиство великих песника Пушкина (Александра Сергејевича – 1799-1837) и Љермонтова (Михаила Јурјевича – 1814-1841) инспирисала иста личност, човек с неруским презименом, министар унутрашњих послова Русије, масон и аустријски шпијун, гроф Неселроде (Карл Васиљевич – 1780-1862). Та два убиства нису ништа друго до атентати на руску духовност. И није чудно што су за мање од једног века касније руски интелектуалци германске школе (школовани у германском духу), после Лењиновог Октобра (1917) избегли из Русије и окупљени у Краљевини Југославији, дочекани добродошлицом и распоређени по школама, Београдском универзитету и академији наука, тако деструктивно и погубно деловали на изворну србску историјску школу. У томе се, наравно, не сме занемарити ни свесрдна “помоћ” коју су им пружили србски интелектуалци школовани по Бечу, Прагу, Грацу, Пешти, Берлину и другде, у истој германској школи. Што су и данас бројни србски интелектуалци оријентисани анационално, посебно историчари, и што и сада влада фама о “шестом и седмом веку”, резултат је деловања баш те германске школе.

Објективно говорећи, антисрбске и антиправославне позиције заузимала је и ондашња врло утицајна пољска емиграција, што значи и њен признати вођа Адам Чарториски (1770-1861). Уобичајено је, међутим, да се утицају пољске емиграције у Србији на стварању србског националног програма и ширењу националне свести код Јужних Словена, а нарочито Срба, придаје велик позитиван значај. А политика Чарториског била је углавном усмерена на сузбијање руског утицаја на Балкану, на изазивање мржње у Турској према Русији и на придобијање Енглеске и Француске за такву политику. Пошто је Русија тим трима земљама могла бити опасан такмац на Балкану, Чарториски је свој део посла обављао приљежно, уз издашну финансијску подршку француске амбасаде у Цариграду. Адам Чарториски и његов агент у Београду Франтишек Зах (1807-1892), “главни” у пољској емиграцији у Београду, одлучујуће су утицали, преко кнеза Александра Карађорђевића (1806-1885) и његовог министра унутрашњих дела Илије Гарашанина (1812-1874) да се Србија у вођењу своје унутрашње и спољне политике отргне од руског утицаја и да истовремено преузме улогу ујединитеља свих Јужних Словена. У склопу исте стратегије, Зах и Чарториски у ову игру укључују и босанске фрањевце, римског папу и Људевита Гаја (1809-1872), порекла пруско-француског, вођу “препородитељског” хрватског “илирског” покрета.

Програм Чарториског “великодушно” је нудио да “Србија треба да добије од Порте, без помоћи Русије или ма које друге силе, наследно право за Кнежеву породицу из које је сама изабрала свога кнеза”, на исти начин и истим средствима којима је Милош Обреновић (1780-1860), учесник Покрета за обнову србске државности, започетог 1804, а настављеног 1815. године (после чега се он потписује ка “верховни кнез и управитељ народа сербскаго), то право добио за своју породицу. Он такође сугерише и тезу да је аустријски интерес “да ради противу словенских народа, јер ако једнога дана дођу ови народи у питање, цео сплет аустриског царства излаже се пропасти”. Гарашанин прихвата став да “Аустрија дакле мора по свим обстојатељствима бити непрестани непријатељ српске државе: споразумевање дакле и слога са Аустријом јест за Србију политичка немогућност; јер би она себи с тим сама уже на врат бацила”,: чиме се превазилази оно старо србско уверење (од пада под Турке па све до Кочине крајине, 1788) “да им само Аустрија може донети слободу, тако што ће их укључити у састав свог царства”.

Оваквом логиком Срби су и даље остали са Турском као сизереном, Аустријом као отвореним непријатељем, без Русије као потенцијалног заштитника и са Француском и Енглеском као силама заинтересованим да у случају турске пропасти утрче у празан простор. Мада је Русија у србској подсвести увек словила као пријатељ, на њену заштиту никад се није могло са сигурношћу рачунати, не само због земљописне удаљености; недоследност у руским ставовима према Србији несумњиво је резултат германског утицаја на руску духовност и, према томе, на руску политику. По својој суштини, без обзира на различите догађаје и односе у свету, руски ставови према Србији, касније и према Југославији, односно према србском народу у Југославији, током последња два века увек су били диктовани из њиховог “германског комплекса”; из руске свести потиснуте су представе о заједничком пореклу руског и србског народа, али се у Русији увек рачунало са тим да, што год они урадили Србима, Срби ће их волети. Прихватајући препоруку Чарториског да “треба да себи изради један план за будућност” и да при томе послужи као стожер за окупљање свих Јужних Словена, Србија на себе навлачи сумњу свих својих суседа и свих својих непријатеља. Стављајући у изглед стварање јединствене државе Јужних Словена, без контаката са православном Русијом, Србији се практично наговештавала најпре заједница са римокатоличким јужним Словенима из Аустрије, уз врло вероватан аустријски војни отпор и интернационализацију србског питања путем новог рата на србском простору, а потом и губитак србског националног и верског идентитета.

Што се све ипак није тако дешавало у времену Гарашаниновом, заслугу ваља приписати много већем утицају европских сила и Турске, но снази оновремене Србије и рационалности Гарашаниновог програма спољне и националне политике, Начертанија, написаног 1844. а до 1906. године недоступног и србској јавности. Врло је сумњиве вредности закључак историчара Драгослава Страњаковића (1901-1966) да би Француска, “ако би дошло до пропасти Турског царства, више волела да види на Балкану образовану једну независну југословенску државу, него неколико мањих југословенских државица које би потпале под протекторат Русије и биле изложене сталном утицају и интригама руске политике”. Написао је то и тако занемарујући или не знајући за “поу¬ку” Клеменса Метерниха (1773-1859), од 1809. до 1848. го¬дине аус¬тријског министра спољних послова, да “Аус¬т¬рији никако није у ин¬тересу да на својим јужним гра¬ницама добијемо слобо¬д¬ну србску државу”, те да “Србија мора у нашем најдиректнијем инте¬ресу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”. Што ће рећи: ни Француској, ни Аустрији, ни Турској није одговарала, ни у једном тренутку, јака Србија.

А та мала и економски слаба Србија живела је у уверењу, нарочито почев од Карађорђевог времена, да је способна да сама себи избори слободу. И не само то, она ће, по запису историчара Радоша Љушића (1949), почети да улаже “све своје напоре, људе и материјална средства за ослобођење свих Срба”, а Гарашанин ће на једном месту записати: “Судбина наших крајева интересоваће ме док год сам жив”. Отуд његова помоћ Србима под угарском влашћу да одбране тек оформљену Војводину Србску, и сународницима у Турској да оснују једну аутономну провинцију.
Идеју о србској аутономији у Турској први је изложио Константин Николајевић (1821-1877), србски дипломатски агент у Цариграду (зет кнеза Александра Карађорђевића), који, почетком 1848. године, пише Гарашанину: “Премда нисам имао времена да мало боље урадим усуђујем се пак приобштити га вама на разматрање, ако ништа бар као теорију о којој се може мислити у ово време, кад млоге теорије нагло у праксу продиру”.
Према Николајевићевој замисли коју је Гарашанин оценио као остварљиву, Турска је требало да се преуреди у дуалистичку монархију састављену из “Азијске Турске” и Србског вицекраљевства у Европској Турској, “Србских сједињених држава” окупљених око Србије (Босна, Херцеговина, Црна Гора, Стара Србија). Тако замишљене “Србске сједињене државе” имале би сопствену територију и самосталну унутрашњу управу, док би њене спољне послове водила Турска, као “госпоствујућа сила”. Србско право да има војску прилично је тешко схватити јер би та војска, поред одбране сопствених граница, имала и обавезу да брани турске границе.

Николајевић и Гарашанин позабавили су се и положајем Словена у Аустрији, што је подразумевало растурање Хабзбуршке монархије. Према том концепту, пошто се од Аустрије отцепи Угарска, а чешки, пољски, моравски и словачки Словени направе своју конфедерацију, од свих јужнословенских провинција створило би се вицекраљевство Јужне Славоније. Кад се преуреди Турска, “онда два вицекраљевства била би наравним путем доведена, да се о једном коначном сједињењу у једно чисто Југословенско царство договоре и по савјетима својих интереса определе: да ли ће се владенију Дома Хабзбуршког или једне урођене династије приклонити”.

Наравно, србске снаге тога времена биле су за овако крупан залогај премале, али се не може порећи визионарство ауторима тога пројекта: Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца из 1918. године било је по свему налик на оно очекивано Југословенско Царство. Ако додамо да је стожер тог Царства и у пројекту и у коначној његовој реализацији била Србија, онда са пуним разумевањем треба прихватити ратни вербализам регента Александра Карађорђевића (1888-1934), потоњег краља Југославије, о будућем србском Југословенском царству, увереног да су чак и савезници спремни “да нас у овој великој борби сложно помогну да Србију створимо великом, те да обухвати све Србе и Југословене, да је учинимо силном и моћном Југославијом, која ће оправдати до сада принете жртве и одговорити захтевима новога доба”.

Од србског Југословенског царства, наравно, није било ништа. Већ после петнаестак година, због тога што је потенцијални југословенски цар “заборавио” да успостави србске етничке границе (чак и ону западну која је, после Великог рата, успостављена “ре¬ком Дравом до Осека–жељ. пру¬гом Осек-Шамац¬-цела Босна и Херцеговина и Дал¬мација до рта План¬ке” или Плоче, на три¬де¬се¬так километара западно од Спљета, у складу с одредба¬ма Уговора о примирју између српске и маџар¬ске војске од 31. ок¬то¬бра/13. новембра 1918. године и Војне кон¬вен¬ције која регули¬ше услове примене на Угарску примирја зак¬љу¬ченог између Са¬везника и Аустроу¬гарске), србско национално тело почело је да се распиње. Делови Србске Земље поклоњени су не баш давним србским крвним непријатељима, а нови светски рат пружио је прилику истим тим непријатељима да, заштићени новоствореним границама и ондашњим “новим светским поретком” познатим као Неуе Орднунг, отпочну са још једним геноцидом над србским народом. Усташко-коминтерновска коалиција, уз врло бројно учешће србских отпадника окупљених у комунистичком естаблишменту, али и из “базе”, спремних да докажу своју приврженост и “правоверност”, наставила је са својим послом и после Другог светског рата. Из србске нације, по територијалном принципу, произведени су најпре Црногорци и Маћедонци, а затим и муслимани (у новије време “произведени” у Боишњаке). У црногорску нацију укључени су и они Срби који са правом Црном Гором (Стара Црна Гора, без Седморо Брда и Старе Херцеговине) нису имале много везе, тако да ће се, на пример, данас клети у своје црногорство и многи Срби из Куча чије су претке, у Црногорској похари на Петровдан 1856. године, црногорски ратници масакрирали на начин сродан, или истоветан, ововременој римокатоличкој или муслиманској пракси у бившим југословенским републикама Хрватској и Босни и Херцеговини. (А пре два века, непогрешиво је Сава Поповић Те¬ке¬лија – 1761-1842 -, србски национални посленик, од 1838. годи¬не до смрти председник Матице србске, уочавао как¬ви¬м се све стран¬путицама креће србски на¬ро¬д и узалуд нас учио “да се мане¬мо тих назива Босанац, Дал¬ма¬ти¬нац, Србијанац, Црно¬го¬рац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива на¬прави по¬себне на¬роде”. Баш онако како се то и данас чини, и како се ве¬ко¬вима уназад чинило).

Из крила Србске православне цркве ишчупана је црква у Маћедонији. Што се то није десило и са црквом у Црној Гори, најзаслужнији су они расрбљени Црногорци (скоро сви, такорећи) који су третирајући цркву као страно тело на свом “младом” националном организму, одбацивали и саму помисао на њено постојање и на било какав њен значај. Да је време нешто спорије текло, могли смо очекивати и војвођанску нацију, а о војвођанској православној цркви да и не говоримо.

Године 1971, проценивши да Срби као националитет више не постоје јер су сви упловили у воде југословенства и “братства и јединства”, хрватски национални борци окупљени у такозваном масовном покрету, кренули су да Југославији задају завршни ударац. Наравно, у томе су имали БроЗЛОву подршку. Показало се да циглих двадесет пет година није било довољно да сасвим згасне србски дух. Појава такозваног србског либерализма који и није ни рачунао са некаквим буђењем србскога духа, била је знак БроЗЛУ да заустави масовни покрет, да његове вође привидно уклони са политичке сцене, али и да елиминише све оне Србе који би могли бити сметња да се циљеви масовног покрета једног дана ипак реализују. Било је довољно Срба који су такву политику подржали, те су наредне две деценије искоришћене за даље успављивање србског народа. Како се крај двадесетог века већ примицао, а обавеза постављена 1900. године на свехрватском римокатоличком конгресу, да до 2000. године све што је у Хрватској буде хрватско, а све што је хрватско мора бити римокатоличко, још није било испуњена, ваљало је искористити прву повољну прилику. Она се указала у данима кад је Србији наговештен закон о политичким странкама. Знало се да и даље може важити правило да два Србина чине три странке, и да они од те нове “жваке” неће видети ни шта се иза брда ваља. На срећу, било је Срба који још нису заспали и које није особито занимала вишестраначка атмосфера. Они су прегли да се србском националном идејом супротставе оживелом усташком покрету окупљеном и наоружаном у новоствореној духовној заједници хрватског народа, у Хрватској демократској заједници. У први план они су истакли визију о Србској Земљи, држави србског народа расутог диљем злосрећне авнојске Југославије, а србски национални покрет најавили су као једину могућност да се за наредних хиљаду година реши србско питање. Само се по себи разуме да су они у таквим својим размишљањима имали на уму и чињеницу да се на србском етничком простору и у његовом непосредном суседству ништа неће дешавати без мање или више отвореног уплитања страног фактора.

Тај србски покрет нужно је морао бити национално обојен. Србски народ морао је постати свестан безизлаза у који је доведен вишедеценијским деловањем својих “националних” вођа, али и својим истовременим прећутним пристајањем на издају своје сопствене националне, верске и људске самобитности. Стога, може се сматрати разумљивим што промене у власти током последњих година и враћање Србства историјској свести, развлашћени политички и партијски естаблишмент анационалне оријентације није схватио као политички пораз; оно ће те промене назвати “великосрпским” национализмом, продужетком колективизма, обнављањем тоталитаризма, невиђеном бруком и срамотом, катаклизмом, путом који има проблема са човечјим излазом, последњим уточиштем лопова.

И поред примедаба те врсте, Србији и србском руководству упорно ће се приговарати да немају национални програм. Сви ће се присетити да је половином прошлога века постојало Начертаније, а да се данас импровизује и да Срби не знају у чему се састоји србски национални интерес. Многи ће се подсмевати званичној србској тези о потреби да се сви Срби нађу у истој државној заједници и, нарочито, једној наизглед контрадикторној поставци да Србија нема територијалних претензија према суседним државама. Да ли из незнања, да ли из зле намере, део анационалне Србије, оне која још увек није у стању да се отме својој идеолошкој свести, приговараће србској држави што у почетној фази југословенске драме није прихватила конфедералне односе са дојучерашњом југословенском браћом; приговараће јој што своју србску браћу изван Републике Србије није одмах препустила на милост и немилост муслиманском фундаментализму и римокатоличком крсташтву, и једном и другом створеном на мржњи према свему што је православно и србско. Такву логику јавно ће заступати чак и политичка групација која се своје постојање засновала на одредницама наводне србске обнове.

Ипак, постоји србски национални програм. Не зове се баш тако, али је много пута исказан званични став србске државне власти да сви Срби треба да живе у једној држави. У основи, то је исто оно што тражи и Химна Светоме Сави, позивајући Србе “са свих страна”, “с мора и Дунава”, да “к небу главу” подигну, тамо угледају “Саву Србску славу”, да се са њим “србска срца сва” уједине, када ће “сунце мира, љубави / да нам свима сине”. Као врховни циљ, дакле, Химиа истиче духовно уједињење свих Срба, односно свесрбско уједињење у Светосављу. Србска влада не може дефинисати своје циљеве у тој форми, али би ваљало претпоставити, макар то било врло наивно, да и њен идеал мора бито уједињење свих србских територија, на начин који би отклонио све сумње у погледу будућег устројства будуће државе у којој би србски народ живео. Морала би то бити једна држава, са једном влашћу (“нит је било, нити може бити / једна земља а два господара”), где би се до учешћа у власти стизало избором а не договором племенске или какве друге наметнуте олигархије.

Илија Петровић / Васељенска