Стручњакање као доколица

Већ подуго, можда од времена кад је Русија кренула у специјалну војну операцију у Украјини, бројни наши – ако не србски, а оно из Србије – стручњаци најразличнијих политичких, научних, публицистичких, “аналитичких” профила бораве у нешто мање бројнијим телевизијским студијима и случајном или намерном гледалишту стручњакају оно што се по беломе свету догодило јутрос или сутра. Чине они то с разлогом јер им је, незнано откуд, примера ради, познато не само због каквог се техничкога квара срушио онај ирански хеликоптер, већ и како, када и са којим циљем најутицајнији “геополитички” ликови доносе своје одлуке.

Знају они и више, али се нико од њих још није сетио да помене – да у то не мешамо званичне и најзваничније из науке и из власти јер су то и за њих “шпанска села”, нису о томе учили у школи – неку од “геостратешких” невоља које православне Србе, творце људске цивилизације, прате бар од “записаног” времена, невоља о којима чак и неке информисаније птице на грани певуше:

– Папа Јован Осми (872-882) позива Методија, брата Ћириловог, на одговорност због тога што “друкчије учи, но што је био обећао” посебно му пребацујући “употребу словенског језика, кога му је забранио”;

– Пет година по одрицању од Христове вере (1059), прелати римокатоличке јереси, ватиканске, на свом сабору у Солину (код Спљета), србску ћири­ли­цу називају “ђавољим изумом”;

– Од краја 12. до почетка 15. века, Ватикан је, уз употребу угарске војне силе, водио четрнаест крсташких ратова против Срба (два против цара Душана, један против цара Уроша, остале по Босни и Далмацији);

– Како се нису остварила ватиканска и угарска очекивања да ће Турци докрајчити Србе, Угри су свој устанак пр­о­тив Хабзбур­шке монархије (1703-1711), под вођством Фрање Ра­ко­ција (1676-1735), оценили као лепу прилику да се то учини “у домаћој ра­ди­ности”. Ракоци се јесте клео својим “праста­рим маџар­ством” да ће они који му се придруже у будућој победи “бити у та­к­вој сло­боди да нигде ником неће данак давати”, али је ис­тински сми­сао тог позива, без обзира на сва лепа об­е­ћа­ња, био садржан у поруци да “ако нам Бог благо­сло­ви наше оружје, коначно ћемо их (Србе – ИП) искоренити у на­шој ма­џар­ској отаџбини” – Земљи отетој од Срба! После свега, маџарски исто­ри­чар Игнац Ачади (1845-1906) могао је изра­чунати да је у Бачкој и Ба­рањи тих година изгинуло, највећим де­лом по­кла­но, око 120.000 Срба. О каквим се зверс­т­вима ра­дило, сведочи и извештај извесног Ракоци­је­вог запове­д­ника Боћана како је “Бач­ку све до Вара­дина немилице опустошио, марву отерао, све посе­као, сва имања и се­ла попалио”;

– Наредних деценија, пошто је број Срба у Бачкој био драс­тично смањен, тамо се убрзано кренуло са насељавањем Немаца. Истовремено, спровођена је и си­стематична маџаризација, тако да је у годинама од 1717. до 1850. асимиловано више од 1,700.000 не­ма­џара, међу њима и Ср­ба, а највише Сло­вака, од старине срб­скога племена;

– Током прве половине 19. века, Хабзбуршка монархија чвр­сто се држала политичке логике Клеменса Метерниха (1773-1859), свога министра спољних послова, да “Аустрији никако није у ин­тересу да на својим јужним гра­ницама добијемо слобо­д­ну србску државу”, што је на самом почетку свога ми­нистровања дефинисао у пи­сму цару Францу Другом (1768-1835): “Србија мора у нашем нај­директнијем инте­ресу или Турској или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”;

– Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног тра­јања биле су, по много чему, трагичне по срб­ски народ у Војво­дини Србској јер су угарска “законо­прописана правила”, према писању србског историчара Милоша Милоје­вића (1840-1897), налагала “уништити све народно­сти живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити је­зик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре… Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба” и ра­зорено сто петнаест србских цркава и мана­сти­ра, “не за време борбе… кад су страсти радиле”, већ “он­да кад не беше борбе”;

– Године 1848. појавио се Комунистички манифе­ст, теориј­ско и стварно упутство за уништење Срба и Руса, чији су “писци” би­ли Карл Маркс (1818-1883) и Фрид­рих Енгелс (1820-1895), не само идеолози “научног со­ци­ја­лизма”, већ и зачетници међуна­ро­д­ног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уни­ште­њу србског и ру­ског народа (који су србско племе – видљиво је то и из чињенице да назив руске државе Енглези изговарају Раша). Енгелс је, наиме, до­казивао да су Јужни Словени (ово се нај­чешће може чи­тати као Срби) “нужн­о контрареволу­циона­р­ни”, да је ис­то­рија осудила “ре­а­к­ционарне” Србе (називао их је расно смеће) на нестанак с ис­торијске позорни­це, Маркс је тврдио да “ако би фи­зички било могуће одвући Србију на сред мора и по­то­пити је на дно, Ев­ропа би постала чистија”, док су обо­јица “зна­ли” да је остварена “ре­волуционарна” па­ро­ла са саме средине фе­бруара 1849. године, која је по­зивала на физичко, или биолошко, уни­ште­ње Словен­ства: “Нека тада бу­де борба, ‘неумољива борба на жи­вот и смрт’ са Словен­ством; бор­ба до истраге и бе­зоб­зирни те­ро­ризам”. Са тим у непосредној вези, Џорџ Грајм Ватсон ( 1927­-2013), историчар и књи­жевни критичар, професор на Кембриџу, пише да “можда многи­ма није по­знато да су само социјалисти отворено заговарали ге­ноцид у 19. и 20. веку. То је мало познато и звучи шо­кантно… Маркс је био отац савре­меног политичког геноцида. Не знам ниједног европс­ког мислиоца модерног доба пре Марк­са и Енгелса који је отво­рено заговарао расно истреб­љење”;

– Није требало да прође много времена да Ватикан и Ауст­ри­ја у “дневни ред” поново уврсте намеру да с европске карте “из­бри­шу” Србију. Исказано је то јула 1914. године, кроз жаљење па­пе Пија Десетог (1835-1914) “зашто је Аустро-Угарска про­пу­штала да казни свог опасног суседа на Дунаву… Зато, исто тако као што је дире­ктна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног опстанка, да уклони из свога склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”. Неки месец касније, Пијеву логику образложио је његов наследник Бенедикт Петнаести (1854-1922) изјавом да “Срби правосла­в­ни и Србија има да нестану са лица земље”;

– Ватиканска “идеологија” била је окосница усташко-кому­ни­стичког споразума из 1935. године, којим су се и једни и други обавезали да ће “заједнички, свим расположивим средствима… док се не сломи кичма српства и православља”, уложити труд у “уништење свега што је српско и православно”. Чини се да ко­мунистичко-усташка сарадња током Другога светског рата и жрт­ва два милиона четиристо хиљада србских душа (2,400.000, према раној по­сле­ратној рачуници Србске православне цркве) нису баш по вољи не само званичној Србији (која штити “знање” некаквог наводног музеја жртава геноцида и његових несрбски расположених ше­фова), већ ни врху Србске православне цркве која се прећутно слаже са тврдњама извеснога свога невеног садруга који доказује да Јасеновца није ни било – ако га је и било, било је то игралиште за голф;

– Други светски рат започет је и вођен идејом Адолфа Хитлера (1889-1945?) да “најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи при­лив словенске крви…. Зато је наша дужност да истребимо народе. Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истре­б­љење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне ра­се, која се множи попут гамади… Једна од најважнијих задаћа не­мачке политике у будућности биће та да свим средствима спре­чи даљи пораст словенских народа”;

– Распад југословенске федерације и суштину хрватских и муслиманских ратова против Србске Крајине и Србске, вођених под ватиканском, америчком и немачком заштитом, најбоље од­сликава “памет” римскога папе Јована Павла Другог (1920-2005), По­ља­ка који с пролећа 1992. године оптужује Србе за вер­ски и етнички рат на­глашавајући “у хрватству предводничку улогу католичанства” и отворено позива да се “разоружа српска рука која убија”, те да З­а­падноевропска унија и Северноатлантски са­вез (НАТО) својим трупама поведу крсташки рат против Срба;

– Док се Ватикан разбацивао про­тивсрбским и против­православним паролама, “практични део” обављали су амерички политичари и војни команданти јеврејског порекла: Ричард Хол­брук (1941-2010) из Пољске, Весли Кларк (1944) из Белорусије, Мадлена Олбрајтова (1937-2022) из Чешке – сви из “геополи­тичке школе” Збигњева Бжежинског (1928­-2017), Пољака који јесте педесетак година усмеравао америчку спољну политику, али је остао најпознатији по својој мржњи пре­ма Русима и Србима. Залажући се за ра­спад брозловске Југославије, за војну интервенцију про­т­ив Срба у Босни и Херцеговини, за бом­бардовања Ср­бије и Црне Горе 1999. године, чинио је то под паролом “Немојмо се завара­ва­ти, то је рат за пре­живљавање НАТО и, ако треба, тај рат мора бити тоталан”, што ће рећи: геноцидан. Да то “остали свет” не би схватио баш тако, нату­рен му је “закон” да то није био геноцид, тај беспримеран зло­чин именован је као “милосрђе”.

Званична историјска наука у Срба углавном је све то прећуткивала, оно старије јер се то уклапало у “учење” нордијске (бечко-берлинске) школе наметнуте Србима на Берлинском конгресу (1878), а за ово новије, чак и из наших дана, историчари ухлебљени у Институту за новију историју Србије, према искуству овог потписника, били су незаинтересивани – чекали су на “историјску дистанцу”.

Ипак, о неким свежијим злосрећним искуствима страдалничке стране, србске, сведочила је др Даница Гру­ји­чић (1959), неисторичар, тада начелник за неуроонкологију Кли­нике за неу­рохирургију Клиничког центра Србије, записом из 2016. да је “натоовско бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. годи­не, по својим после­дицама (било) трагично и геноцидно”:

– Током 44.270 летова натоовске осматрачке и борбене авијације изнад Србије (и Црне Горе). испаљено је 415.000 различитих пројектила укупне масе 22.000 тона;

– У бомбардовању, погинуло је 639 војних лица и, по процени, до 3.500 цивила, а рањено их је око 12.500;

– Уништено и оштећено је око 25.000 кућа и зграда, око 470 километара путева и око 600 киломе­тара железничке пруге;

– На Србију и Црну Гору изручено је приближно петнаест то­на осиромашеног уранијума, а 112 локалитета јужно од Дунава и Саве бомбардовано је тим “оружјем”;

– НАТО је бомбардовао хемијска и нафтна постројења која су изузетно опасна како по здравље људи тако и по комплет­ни еко­си­стем и која, по неким “хазардерским” мерилима, “пред­стављају објекте који се у случају рата не бомбардују ка­ко се не би изазвала трајна катастрофа”;

– Уништавање нафтних складишта довело је до ослобађа­ња ог­ромних количина угљен-диоксида и извесних висококан­церогених једињења;

– Од 2002. до 2005. године регистровано је 32.000 људи са ма­лиг­ним болестима. До 2009. године број оболелих повећао се за 8.500. Смртност се повећала за 5.500 пута. До 2014. регистров­а­но је ско­ро 40.000 новооболелих од малигнитета. Светски просек оболелих од малигних обољења је 2.000 на 1,000.000 становника, док у Србији тај број износи 5.500, што је 2,7 пута изнад светског просека. У Србији, стопа новооболелих расте за 2% сваке године, док је у свету расла за 0,6%. Смртност од леуке­ми­је по­већана је за 139%”.

Да Сједињене Америчке Државе сматрају своје геноцидне “послове” природном појавом, налик “пријатељској свађи”, по­тв­р­дио је и Кристофер Хил, њихов амбасадор у Београду, у интервјуу за Недељник, средином јануара 2023:

“За мене је највеће разочарење било то што сам мислио да су ствари за које сам мислио да су одавно решене и даље свеже у главама људи. Изненадило ме је, кад сам дошао овде прошлог марта, што је сваког дана било неких подсећања на 1999. годину. Државама, баш као и људима, неопходна је и отпорност, али и то да се неке ствари заврше да би могао да кренеш даље” (https://www.intermagazin.rs/ambasador-hil-iznenadjen-i-uvredjen-iznenadilo-me-je-to-sto-se-s/).

Говори тако јер и он потиче из оне фашикратске врсте која је Србима “милосрдно” препоручивала да не гледају у прошлост, да се окрену будућности…

Нажалост, ни званичној “науци” у Срба, ни Држави Србији, ни онима из првог пасуса ове причице, који се професионално баве стручњакањем – није баш стало да се бакћу са чињеницама. Свима њима, све што се србскоме народу де­шава – природна је појава и не завређује чак ни тренутну забринутост.

Потписник ових редака, у уверењу да је ситуација очајна, али зато и врло озбиљна, пре годину и по предложио је Држави Србији, текстићем од наредних педесетак редова, да “окрене плочу” и да, без икаквих ограда, све своје спољнополитичке актив­ности искористи не би ли сваку од земаља са којима одржава дип­ло­матске односе упознала са невољама геноцидне природе које Срби­ма, почетном народу-мајци чији је језик, србски – је­зик­-мај­ка, творцима људске цивилизације, већ вековима наносе до­ка­зани србски непријатељи. Како је тада написано, у недостатку научне институције која се срб­ском прошлошћу бави истинито, обавеза би Мини­старства спољ­них послова Републике Србије била да, у сарадњи са србским историчарима, преиспита постојећа званична “зна­ња” о србској прошлости стечена још у основној школи и да при­реди званичан спис довољно кратак а садржајно богат пода­цима о геноцидним намерама и радњама којима су Срби изла­га­ни у прошлости.

Тај спис ваљало би најпре доставити европским институци­јама које, на србску срећу, Србији постављају непрелазне преп­ре­ке за пријем у Европску унију: Европском савету, Европској ко­ми­сији, Савету Европске комисије, Европском парламенту, Саве­ту Европе (свима њима то је и иначе познато, али нека ви­де да то и Срби знају), Генералном секретару Уједињених наци­ја, Савету безбедности (по један примерак за све његове чла­нове), Држави Града Ватикана, Међународном суду правде и свим акредитова­ним амбасадорима у Београду.

Тај спис, као званичан, био би обавезна “лектира” свим држа­в­ним чиновницима (укључујући председнике Скупштине, Републике и Владе) који са страним државницима и полити­ча­рима непо­с­редно и званично контактују, било појединачно, би­ло на међуна­родним скуповима, а њихова обавеза била би да тим странцима уруче по примерак реченог списа, уз кратку усмену напомену на шта се спис односи.

Свако дипломатско представништво Републике Србије на стра­ни морало би са садржином тога списа званично упознати тамошње органе са којима одржава контакте, а његову садр­жи­ну морало би повремено прослеђивати најутицајнијим средст­вима јавног информисања у тој земљи, нарочито оној која то упорно прећуткује.

Без обзира на уобичајену дипломатску праксу при предаји ак­редитивних писама, сваки србски посланик на страни треба­ло би да високој личности која то писмо прима, преда и србски зва­нични спис о геноцидним радњама над србским народом – било када да су почињени и било ко да их је починио.

Поред тога, акредитовани србски представници морали би сва­ку указану прилику (контакте са медијима, сусрете са зва­нич-­ницима) искористити да у довољно уопштеној форми представе понешто од онога што је било садржано и у акредитивном писму.

Све то, чак и ако би, бар за почетак, у земљама европске фа­шикратије изазвало дипломатске скандалчиће; на другим стра­на­ма биће то дочекано са знатижељом.

Срби морају почети да се заозбиљски бране.

Ћуте ли о злима које трпе, као што то и данас чине – значи да ропски пристају на све оно што их сналази, укључујући и ге­но­цидно истребљење.

Мора бити да је тај предлог процењен на “надлежном месту” као будалаштина некакве незналице и млатилице празне сламе јер су се, у међувремену, опробани мајстори за геноцидне послове – не само над србским народом – “досетили” да, не би ли са себе стресли доказану геноцидност, истим тим многострадалним Србима накаче “ореол” геноцидности. Учињено је то у условима који Русе, то велико србско племе заузето борбом против разбуђеног нацизма, спречава да се активно укључе “у проблем” и који су, по процени фашикратског Запада, јединствена прилика да се пажња светске јавности скрене с израелског геноцида над палестинским народом лажно представљаним србској јавности као злочиначки хамас.

Е, о свему томе, они на почетку помињани стручњаци најразличнијих политичких, научних, публицистичких, “аналитичких” профила нису стигли да своје стручњакање на време усмере ка темама од животне важности за опстанак србскога народа. Да јесу, можда би разабрали да белосветске “дипломате” једно јавно говоре о односу према србском наро­ду, друго потписују зарад замлаћивања светске јавности, а треће наређују “заштићеним” антисрбским странама – у ту врсту укључујући и Уједињене нације као своје служинче -, “само ви радите оно што је замишљено”.

Но, да им је стало до истине, понекад би се запитали да ли заиста знају нешто о прошлости својега народа, србског, и није ли их школовање омело у образовању.

Илија Петровић / Васељенска