Ивана Ракић: Живела Србија и српски синови, ма које вере били

Увек је изазов, али и част, писати и говорити о онима који су дали животе у одбрани своје отаџбине; тешко је онима који су та страдања доживели и преживели, а нарочито онима који су своје ближње у тој одбрани изгубили.

Наша је дужност да, ма колико болне успомене биле, сачувамо све њих и њихова јунаштва од заборава. Тиме ћемо њиховом лику удахнути нови живот, а њихова дела учинити вечним.

Изет, Никола, Насер… Шта их спаја? Три младића, три младости угашене на Кошарама 1999. године.

НАСЕР                                         ИЗЕТ                               НИКОЛА

Наизглед обични младићи који су своје дане проводили у Новом Пазару, неки у том граду рођени, неки се ту школовали

Чолаковић Изет рођен је у Тутину 31.3.1977. Ведре нарави, немирног духа, овај млади човек похађао је средњу школу у Новом Пазару, након чега је ступио у редове ВЈ. Према речима сабораца, био је вратан стрелац, одговоран у извршавању својих задатака у својој 125.мтбр.

Иако Србин муслиманске вероисповести никада се није осетио и сматрао издвојеним, заговарао било какву поделу, националну или верску. Напротив, збијао је шале на свој рачун, неоптерећен тиме у то бурно и незвесно време оружаних сукоба.

Тих година, терористи који су вребали са копна били су потпомогнути и НАТО авијацијом, која је засипала положаје наше војске касетним бомбама. У једном таквом нападу у ноћи између 10. и

11. маја погинуо је и Изет са својим саборцима. Само десет дана пре погибије Изет је посетио своју породицу, уверавајући их са то неће бити њихов последњи сусрет.

Месец дана раније, у време највећег хришћанског празника Васкрса, на Велики петак живот је изгубио и Никола Поповић, 9.4.1999.

Рођен 20.12.1979. у Новом Пазару, дао је жибот за отаџбину са само 19 година, након 4 месеца боравка на Косову. Са својим саборцима и старешинама је у БОВ-у кренуо у помоћ граничарима и страдао када је возило наишло на противтенковску мину. Тело погинулог војника су превезли до Новог Пазара у намери да га предају породици. Како нису пронашли кућу у којој је живео, у потрази су стали пред једну жену која је стајала на улици и држала васкршња јаја. “Узмите”, рекла је “имам и ја сина који служи на Косову”.

То је била мајка погинулог Николе Поповића. Како нису имали срца да јој саопште тужну вест, ћутке су узели јаја и отишли, а тело су јој предали налон пар сати.

Након десет дана оваква вест је стигла у још једну новопазарску кућу; била је то кућа породице Вучељ. Насер Вучељ погинуо је 19.4.1999. на положају Маја Глава у својој 21. години.

Био је припадник 2. батаљона 125.мтбр. Имао је прилику и могућност да се склони ван земље, у Немачку, али је имао посебан однос према отаџбини којој је желео, како је и сам рекао, одужити дуг. Желео је одслужити војни рок и у тој земљи засновати породицу и подизати своје потомке.

Ставио је своју част испред молби родитеља те је остао и бранио свој народ од најезде доста бројнијег непријатеља. Миобацачка ватра прекинула је ову младост, а Насер се придружио својим саборцима у небеском строју.

Само пет дана пре погибије по последњи пут се јавио свом оцу, не показујући страх и храбрећи га у туђини.

Шта нас ове три приче, три судбине, три хероја уче?

О јунаштву, моралним начелима али и ономе што смо ми у миру заборавили, а они се у рату држали-у невољи се познаје ко је ко. Ова три брата, не по крви и веру већ по части и храбрости била су грудобран наше земље, делили су исте жеље, начела, страхове; некада и залогај, не

мислећи на тешкоће већ како да сачувају себе и своје саборце. Некад на себе нису ни мислили. Њихови животи на тасу правде нису претегли јер је неко Насер, Никола или Изет. Имајмо на уму то сваки пут кад упремо прстом и помислимо “Овај није наш”. Срце дела препознаје а разум треба да их цени.

Можда у некој будућности, поред учице Насера Вучеља у Новом Пазару осване и она са именом Николе Поповића. Да исправимо неправду нанету и породици али и свима нама чија је слобода извојевана.

Два хероја, заувек спојена у вечности.

Живела Србија и српски синови, ма које вере били.

Ивана Ракић,

трибина «Вера спаjа» 2024г