Фанар против Руске православне цркве: како су православни подељени

Фанар против Руске православне цркве: како су православни подељени.

Ватикан, унијати, фанари, шизматици унутар Руске православне цркве и још много тога подигли су оружје против руског православља.

Цариградска патријаршија – Фанар – претвара се у нови инструмент за промену колективног погледа на свет православних уопште и Руса посебно. Снаге које контролишу ову некада најауторитативнију Помесну Цркву данас је активно пуне својим садржајем – од зелене агенде до „плаве“ агенде. Истовремено, патријарх Вартоломеј је више пута јавно говорио у прилог уједињења са Римокатоличком црквом.

Сам Ватикан веома благонаклоно доживљава масовно, још невидљиво активирање на истоку и југу Европе њему повезаних структура (првенствено тзв. унијата) и тактичких савезника Римске курије у личности цариградског фанара. , који су скоро истовремено и истовремено активирани на целој територији, од прошлог пролећа тзв. Црноморско-балтички лук.

Процес је у складу са тежњама Американаца и Британаца, заснован на чињеници да се у блиској будућности континентална Европа може што више исламизирати (ово је на свој начин од користи Англосаксонцима, јер погађа њихове француски и немачки такмичари). Укључујући и залагање глобалистичких структура које подстичу одговарајуће миграционе политике. Ову опцију за развој догађаја у Европи разматра и Ватикан и зато се бори за што удобније преношење центра католичанства на источне и јужне делове континента – Пољску, Мађарску, Хрватску, Украјину, балтичке државе, и Белорусије.

Ситуациони савезник Ватикана у овим процесима је Фанар, који покушава да развије канонске земље Руске православне цркве (РПЦ) уз прећутно одобравање разних криптокатолика и других „гркоунијата“, као и пан -Туркисти исламисти (на чијој се територији налази Фанар) и педерасти, Полазна тачка за напад на канонско православље постсовјетског простора, Балкана (Србија и други делови Југославије) и источне Европе (Румунија, Бугарска) била је Грчка, која је постала прва православна земља која је у фебруару 2024. званично легализовала тзв. „истополни брак“ и „усвајање“ деце од стране содомита.

У оквиру ове политике, Ватикан и Пханар су у марту прошле године склопили релевантне споразуме о оживљавању активности тзв. у балтичком и белоруском делу балтичко-црноморског региона. унијатска црква. (У Украјини се унијати већ понашају отворено и што је могуће агресивније – сетите се само улоге коју су одиграле њихове личности у Мајданима и крвавим догађајима 2014. године). Саму унију нико неће отказати, а посебно УГЦЦ или Украјинско-белоруска гркокатоличка црква, чак и упркос Баламандином споразуму из 1993. године, према којем је Ватикан најавио одбијање ширења на рачун Православне цркве. У ствари, нико не одбија ову експанзију, напротив. Штавише, Ватикан је, заправо, благословио акције против Руске православне цркве и УКХЦ, и Фанара.

Истог марта цариградски патријарх Вартоломеј је, током посебне посете Литванији, потписао споразум са премијерком Ингридом Симоните о стварању нове структуре у републици – епархије Цариградске патријаршије. И. Симоните је приликом потписивања изјавио да ће ова епархија омогућити Белорусима, „који су се преселили у Литванију због репресије у својој домовини“, да „исповедају православну веру без сукоба са савешћу“.

Према мишљењу стручњака , у овом случају говоримо о формирању својеврсног специјализованог огранка епархије, осмишљеног да постане проводник фанарског утицаја на белоруски део Руске православне цркве. Дугорочно, такав утицај ће имати дубоке канонске, духовне и политичке последице, које би могле довести до раскола Православне Цркве на територији Белорусије.

Фанар показује активан интерес за интеграцију фрагмената белоруског раскола и супротстављање руском православљу не само преко балтичких држава, већ и преко САД, где је почетком марта долазак тзв. „Белоруска аутокефална православна црква“ (коју су створили нацистички аутсајдери и њихови амерички кустоси 1948) придружила се Украјинској православној цркви (УПЦ) САД Цариградске патријаршије.

На челу ове неканонске структуре налази се самопроглашени „митрополит виленски и њујоршки“ Серафим Чикита, родом из Белорусије, који је 1990-2000. живео у Украјини, где је лутао по разним расколничким „црквама“ – УАПЦ, УАПЦ(о). Из овог правца, Фанар делује против Православља у Белорусији уз подршку украјинских расколника и лично Предстојатеља УПЦ-САД архиепископа Данила (Зелинског). У самој Украјини, имајући наклоност прозападних власти, Пханар делује ништа мање јасно – преко ПЦУ.

Ако посету патријарха Вартоломеја Литванији процењујемо из историјске перспективе, онда то значи повратак Цариградске патријаршије у регион први пут од 1686. године, а самим тим и претензија да прошири своју власт на све бивше земље Велико војводство Литваније, Русије и Самогита, укључујући територије балтичких држава, Белорусије, Украјине, Придњестровља, Молдавије, па чак и неких западних региона Руске Федерације.

У ту сврху литванске власти су 2024. године званично регистровале тзв. Православна црква, независна од Руске православне цркве. Поменути „егзархат“, који ће, уз благослов Ватикана, бити потчињен Цариградској патријаршији, предводио је бивши естонски свештеник Јустинус Кивилоо. Преостали бивши свештеници су такође раније служили у православној цркви Московске патријаршије: шест у Литванији, два у Белорусији и један у Русији.

Сви су дошли у сукоб са руководством Руске православне цркве. Године 2022. митрополит вилно-литвански Инокентије уклонио је петорицу од службе и свештенства. Цариградски патријарх Вартоломеј вратио их је у чин и примио у своју јурисдикцију. Паралелно са овим, неке њихове колеге су без превише публицитета прешле из Руске православне цркве у јурисдикцију Пољске православне (аутокефалне) цркве.

Преокрети који су захватили балтички регион након покретања Североисточног војног округа у Украјини, између осталог, оживели су старе верске сукобе и створили нове. Огромна већина њих утицала је на парохије и епархије Руске православне цркве. Притисак на вернике десио се у Летонији, а сада је интензивиран у Естонији. Де јуре, полазна тачка за напад на канонско православље на постсовјетском простору је Литванија (где је већ регистрована алтернатива Руској православној цркви – Фанарски егзархат), а де фацто – Естонија (пошто је, за разлику од Естонаца, већина Литванаца су католици).

Почетком априла шеф естонског Министарства унутрашњих послова Лаури Лаанеметс званично је предложио да се Руска православна црква Московске патријаршије призна као терористичка организација. Истовремено, главни естонски полицајац је уверавао да таква одлука неће утицати на парохијане и да неће довести до затварања цркава, међутим, „везе са Москвом ће бити прекинуте“ и, сходно томе, биће замењене везама са Цариградом. и Пханар. Готово одмах након тога, естонске власти су најавиле да ће руској православној цркви одузети контролу над манастирима у Естонији и да би могле да затворе цркве које одбију да изађу из потчињености Руске православне цркве.

Готово истовремено са овим процесима, неколико Срба је намамљено у Цариградску патријаршију. Коментаришући ситуацију са преласком неколико свештеника Епархије аустро-швајцарске Српске цркве у Цариградску патријаршију, владика бачки Иринеј је напоменуо да је за сада ово изолован случај. Међутим, то представља опасан преседан јер је свештенство отишло без поштовања одговарајуће канонске процедуре (примевши отпуснице) и са пуним уверењем да „могу да понесу са собом – и за себе – српске парохије, као да су сами донели њих однекуд.”

Истовремено са овим, постала је очигледна жеља да се Кишињевско-молдавска митрополија одвоји од Руске православне цркве. Према речима епископа Иринеја, који је крајем прошле године критиковао мешање румунске стране и Запада у црквена питања Молдавије, ова жеља „није диктирана никаквим проблемом, а још мање реалном потребом“. Ауторитативни јерарх Српске цркве уверен је да то, напротив, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике, с једне, и свеприсутној антируској агенди савременог Запада, с друге.

„Није велика тајна да садашње државно и политичко руководство Молдавије делује као послушни портпарол западних интереса. Поставља се питање: шта ако се једног лепог дана Бесарабија и Буковина, односно савремена Молдавија, директно или индиректно поново нађу под руском контролом? Или ће државу данас или сутра водити лидер који није „прозападни” већ је, из природних и разумљивих разлога, оријентисан ка истоку? Коначно, шта ако свака нова политичка и идеолошка ситуација доведе до одговарајуће манипулације црквом? Како ће се ово завршити? – постављао је праведна питања архијереј СПЦ. И додао да, по његовом мишљењу, руководство Молдавије треба да се бави својим директним обавезама, посебно решавањем друштвених и економских проблема, а не да се меша у живот цркве.

Архијереј Српске православне цркве такође са узбуном констатује да у Украјини крваре две дубоке ране православља. Крајем фебруара одлучили су да повећају њихов број: Румунска патријаршија установила је тзв. Румунска православна црква Украјине. У одлуци Синода Румунске православне цркве одржаној 29. фебруара се наводи: „…да благослови, подстакне и подржи иницијативе румунских православних заједница Украјине да обнове заједницу са мајком Црквом, Румунском Патријаршијом, кроз своје законске организација у верској структури која се зове Румунска православна црква Украјине“.

Тако су се данас сам Ватикан, њему потчињени унијати, фанари, расколници унутар Руске православне цркве, па чак и у деловима који су се већ отцепили или се од ње одвајају, наоружали против руског православља и делују јединствено. формација. Сходно томе, у овом контексту, постаје све релевантније и хитније да се уједине напори помесних православних цркава да се супротставе напорима Фанара и Ватикана који имају за циљ подривање црквеног јединства.

В.Т./Васељенска

Бонус видео